Autor: msr Marijana Jelisavčić, književni kritičar
„Kada bi sve drugo nestalo, a on ostao – ja bih još uvek postojala. A kada bi on bio uništen, a svi drugi ostali, vasiona bi se pretvorila u ogromnog tuđinca.“
(Emili Bronte, Orkanski visovi)
Heroina Topličkog ustanka, koja je peške išla do Niša samo da bi prijavila zločine bugarske vojske i zbog toga umalo bila streljana, o tom svom junačkom poduhvatu nije napisala ni reč. Kao ožalošćena majka, obukla je crno tri puta – o najvećem bolu čoveka, gubitku deteta, nije napisala ni reč. Za Danicu Marković život je postojao samo u prostoru ljubavi. Kada taj prostor biva narušen, ona tuguje. Kada se zatvori, za nju je i život gotov.
Sudbina srpskih poetesa ranije, naročito u starijim vremenima, sličila je sudbini Andrićevih balkanskih junakinja: tragična, zbog njihove izuzetnosti – ali na onom planu na kojem je Homerov junak Ahilej izabrao večni život[1], opredelivši se za ranu ali junačku smrt. Kritičari srpske moderne pominju tek nekoliko uspešnih žena sa pesmaricama, iako su imena tih žena danas uglavnom obavijena zaboravom. Pesnikinja nije bilo mnogo[2], a i period u kojem su začele svoje stihotvorenje bio je najviše naklonjen poznatom trojcu Dučić – Rakić – Šantić, pa je poznavanje mnogih (tada popularnih) ženskih imena do danas ostala samo privilegija malog broja proučavalaca književnosti. Jedno je ipak imalo sreću da se otrgne od te široko rasprostranjene groznice zaborava, možda upravo zbog hvalospeva koje je pobralo kod najvećih književnih tribuna sa početka dvadesetog veka – Bogdana Popovića i Jovana Skerlića.
„Impulsivna srpska orhideja“, kako je Danicu Marković jednom prilikom nazvao A. G. Matoš, koji je večito bio u sukobu sa Skerlićem, pomirila je bar jednom mišljenja ova dva istaknuta kritičara. NJena zbirka pesama Trenuci iz 1904. godine naišla je na izuzetno dobar prijem kod publike. Kritičari su bili saglasni oko manjkavosti njenog stiha i ritma, korišćenja najbanalnijih metafora, ali i majstorstva slikanja bola jedne nesrećne žene (što je konstrukcija koja bi zvučala kao pleonazam bilo gde osim u opisu poezije Danice Marković). Čitajući pesme čačanske „Zvezdanke“[3], a imajući u svesti sudbinu najpoznatije književne učiteljice, one „seoske“[4], Svetolika Rankovića, mogli bismo se zapitati zašto su prosvetne radnice tog vremena bile nesrećne? LJubica i Danica odbacile su žensko ustručavanje, napravivši iskorake ka modernom dobu gde sudbina žene nije stoprocentno određena patrijarhatom i onim epskim nesagledivim očima uperenim u zemlju uprkos svemu. Ma koliko zvučalo kao kliše, povod je uvek isti. I jednoj i drugoj falila je prava i iskrena ljubav. LJubica je otkrila drugu stranu bračne medalje sa voljenim čovekom, a Danica se uverila u onu narodnu izreku da je prva ljubav opasna samo ako je i poslednja: „Prva ljubav je bila tragedija, ali kasnije, kada se muškarac posmatra kao lutka, ljubav postaje kao igračka. LJubav više nije teška – postala je bezopasno ljupka!“ (Nenin 2006: 149). Do tog čudnog obrta valjalo je doći putem mnogih uplakanih ispovednih stihova.
„Da bi se pesništvo rodilo, draga je morala da umre“ ističe Slobodan Vladušić (2009: 9), istražujući jedan od najstarijih i najfrekventnijih književnih motiva – motiv mrtve drage. Pišući o njima pesnici su ostvarivali sintezu sa svojom voljenim umrlim ženama, videvši ih kao viziju, ili – u opozitnom slučaju, ne zavaravajući se u pogledu odvojenosti od njih, međutim – nisu prestali da im pevaju. Dezintegracija ovog motiva pojavila se kada su se pesnici suočili sa problemom zaborava, kao, uostalom, i Danica Marković udajom za Momčila Tatića. Neobično je to što ona na nesvakidašnji način postaje „jedna gospođa koja piše pesme“.[5]
Motiv mrtvog dragog najpre se pojavio u usmenoj književnosti brojnih naroda. Primer iz domaće epske poezije jeste devojka Merima koja za smrt svog voljenog Omera doznaje iz mirisa ruža. Naposletku, i ona umire od tuge za njim.
Suštinska razlika između motiva mrtvog dragog i mrtve drage […] jeste činjenica da draga koja žali za svojim mrtvim verenikom biva uzeta od strane onostranog. Obrnuto, kad je subjekt muškog roda, onostrano se pokazuje kao razlika koja se nastoji premostiti snagom pesničkog čina (Vladušić 2009: 33).
Zašto onda Danica Marković nije umrla nakon svog voljenog već se pozvezdila svojom poezijom o njemu?
Jedan od odgovora mogao bi ležati zakopan ispod praga nove epohe koja je nastupila u vreme kada je Danica otkrila olakšanje u poetskom ispovedanju. Čak se može reći da je bila uvertira onog pada kanona, formi „i, hvala Bogu, ideala“ koji su sapinjali mlade umetnike. „Kadra da kaže stvari koje u nas nijedna žena nije rekla“ (Živojinović 1928: 11), ona progovara o smrti svog dragog na način koji niko nije očekivao.
Najpre, distancira se od voljenog nazivajući ga „druže“, poričući vezanost, naivno poput deteta, kao da je junakinja iz dela Klod Kampanj. Od samog početka pripovedanja uvedena je smrt kao dominantan motiv isprepletan sa ljubavlju:
O poslednji druže skrhane mladosti
– Što uvenu tiho sa poslednjim cvećem
(Aprilska elegija[6])
O mrtvi druže / Mojih mrtvih snova
(Meteor)
Ali nakon početne prijateljske sramežljivosti, dešava se nešto što ona opravdava sažaljenjem prema čoveku na samrti:
Mesto prijateljstva – skromnoga bosiljka
Ponikla je druga gorostasna biljka
Sablažnjivim dahom što ustavlja reči
Što plamenom žarkim sagoreva grudi
(Istorija jednog osećanja)
Rodila se ljubav koja će je opijati do kraja života. Sa spoznavanjem ljubavi, osim smrti koja je došla kao njena neodvojiva celina, spoznala je i ljubomoru prema ranijem životu svog voljenog:
Živeo si mnogo!
– To svedoče bore […]
I mene si sreo na samrtnom času
Ti se ipak maši da srce ukradeš –
Još jednom – na samrti – ti si ljubit’ hteo
(Istorija jednog osećanja)
Pesnikinja ovaj odnos posmatra kroz prizmu puste želje prolaznog trenutka, nije sigurna u iskrenost osećanja čoveka kome je, drainistički rečeno, jesen iznenada ušla u vene. Kroz trenutke opisane u istoimenoj zbirci pesama upoznaje čitaoce sa neumitnošću kraha koji nailazi. Cveće – tako često pominjano – najednom je počelo da vene, poput života mladog čoveka:
A mi smo srećom ozarenih lica
Disali miris prvih ljubičica […]
Iz duše moje odbeglo proleće,
I cvetna polja groblje mi se čine;
Pomračen pogled priviđenja sreće,
I čudni zvuci bruje iz daljine,
Kao opelo moje sreće kratke
I uspomene na časove slatke
(O, gde ste vedri, februarski dani!)
Smrt, nalik onoj iz baroknog poimanja, kao kosom seče sve pred sobom. Pesnikinja je slomljena, na zemlju ju je bacila amor dolorosa[7], uvenulo je njeno omiljeno cveće – ivanjsko.[8] Ono što uglavnom promiče jeste pomenuta Daničina sumnja u dragog, koja se otkriva u dezintegraciji ovog motiva – sa njegovom smrću dolazi olakšanje, jer on prelazi u sferu gde može biti u celosti samo njen:
Da li se sećaš, o neverni druže,
Kad ljubičica pre godinu dana,
Splet ostavismo izmeđ’ golih grana?
(Februarska elegija)
I ti si tada, bežeći od ljudi,
Kajanjem teškim pritisnutih grudi,
Prišao meni u jesenje dane
(Elegija)
U „Majskoj elegiji“ autorka navodi kako je život svog dragog oplakala i iskupila svojim suzama. Toliko je bolna i strašna za nju bila njegova prošlost. I nakon njegove smrti pita da li se ikad duhom vine do njene sobe, da li i sa one strane posećuje mesta i ulice ljubavi kojima se i ona sa teškim podsećanjem na prošle dane šeta. To je jedan strašan i mračan period kada ni cveće, koje herbarijumski krasi poeziju Danice Marković, ne može da nadvlada crne prikaze povorke, kruženje i graktanje zlosrećnih gavrana, lupanje grumenja zemlje o mrtvački sanduk. Jezu priziva završetak pesme „Na bunaru“, gde se šetnja dvoje mladih kroz mirišljavi krajolik, koji nagoveštava skori dolazak proleća, pretvara u anticipaciju skore smrti, kada se (u epskom ključu) nagnu da u vodi vide svoj odraz, ali zamućenost i nemogućnost ogledanja prognosticiraju zlo. Osim toga, par je kušao tu vodu da bi ugasio ljutu žeđ, što može predstavljati metaforu za nemogućnost njihovog suzdržavanja da prijateljstvo to i ostane. Pesnikinja dugo živi u prošlosti. Prati je njegov krti i promukli glas, i ona od kulta koji bi trebalo da je posvećen njemu, pravi obrt:
Ja oplakujem udes i svoje dane mlade
(*)
Za smrt dragog (koja je prouzrokovala njene patnje) krivi grehove njegovih dedova i očeva, ali ne uključuje njegovu prošlost. Boli je i nemogućnost da jadikuje na njegovom grobu. Nevidljiva mogila tragičnija je od samog čina smrti. U nemogućnosti da je okupa suzama, ona „u srcu čini umrlima pomen“ (Marković 2006: 81), govoreći da je njeno srce groblje:
Tu, gde ja klečah, nije bilo groba.
Duša je moja – to znaš, groblje sama […]
Pred slikom tvojom padoh na kolena.
Odsvud tišinom okružena gluhom,
I okitih je, bolom satrvena,
Ivanjskog cveća rukoveti suhom.
(Gallium Verum)
O tome kako se grobljanska poezija ostvaruje i šta znači u delu neostvarene[9] učiteljice, pisao je Radomir Konstantinović (1983: 186):
To očajanje zbog nemanja tuđeg groba, kao ‘smisla’ za sopstveni svoj bol, sigurno predstavlja posebnu (izvanredno značajnu, a dosad neuočenu) autodenucijaciju mitologije grobljanske lirike kao mitologije duha koji hrli na groblje da tamo nađe sopstveno osmišljenje. […] Nije nam teško da zamislimo, na horizontima srpske poezije između 1904. i 1911. ‘dekadentske’ pesnike kako, dok grle svoje ‘dragane’, žale što ove ne svali smrt u raku, kako bi oni došli do poezije. Ono od čega su ovi vernici isključive poezije takozvanog ‘bola’ patili, to je ‘fiktivnost’ grobova koje su opevali. Danica Marković, nedužno osmehnuta, sa suvim ivanjskim cvećem u naručju, stoji između ove patnje i ‘zločina’ zbog literature.
Radomir Konstantinović piše jednu nepoštednu kritiku o Danici Marković, posebno se zadržavajući na onome što je došlo nakon smrti jednog Velikog Druga, drugačijeg nego u međuratnoj poeziji. I sama Danica navodi da se ponaša kao preko dete koje je slomilo novu igračku, podvlačeći odnos prema muškarcu kao prema automatizovanom komadu plastike, koji je potrošan i zamenjiv (S interesom skupim / Platiću ti!). Konstantinoviću najviše oči paraju stihovi gde za muškarca kaže da nije bio njen roman potresan i da je za nju isto što i trut za maticu, sveden samo na funkciju prokreacije, pa ni obavljanjem te zadate misije nije zadovoljna. Tu je probuđeno demonijaštvo u lirici Danice Marković, začeto još u pevanju o ljubavnoj sreći sa voljenim, za čijom je smrću žudela u očajanju kako bi najzad pripao samo njoj. Etapa koja se našla između ovih krajnosti još je jedan vid patnje: udaja za Momčila Tatića i neostvarivanje bračne sreće i harmonije. Isidora Sekulić ostavila je svedočanstvo o poznanstvu sa Danicom i upečatljivim trenutkom kada je, prolazeći pored vile Tatića videla pesnikinju okrenutu leđima i pomislila: „Mora da joj je divno tu, toj Danici Marković! Rekoše mi: ne, ne sasvim divno. Setih se: te kuće sa oklopljenim strehama, kao one orhideje sa zaklopcima na cvetovima, ne mirišu uvek sasvim zdravo“ (Sekulić 2002: 44–45). O toj, kako je Gorki nazvao, tragediji bračne sobe, pisala je i nesrećna nevesta:
Posmatram na prstu kolutić od zlata:
Znam da neprebolnih zadao je rana
I koliko skupa njegova je plata.
I znam da je uvek on znamenje bola,
Da je simbol svega odricanja žene,
Da je okov, igo i surova škola –
Blistava kolajna patnje prikrivene
(Život)
Kako Jovanović-Stojimirović navodi, Danica je čak izgovarala nestalnu i boemsku prirodu svoga muža, izvinjavajući ga latinsko-vlaškim duhom i mediteranskim karakterom. Tatić je bio boem koji je osvojio njeno srce, prikucavši poetesu za sebe nakon samo jednog pogleda sa prozora. Nevolja je bila u tome što nije umeo da se skrasi i pruži joj ljubavnu sreću. Imali su šestoro dece, od kojih je troje nadživelo Danicu, a samo jedno je imalo normalan ljudski vek. Momčilo ju je najzad napustio zbog neke Ruskinje, te je ostala sama. Pevaće o toj iskrenoj, nastasijevićkoj samoći, toliko drukčijoj od one rakićevske koja je samo poza za poeziju. Nema za nju ženika, primećuju kritičari, ona je poput uklete večite neveste, toliko slična Bartonovoj Corpse Bride, zarobljena u svetu prve neprežaljene ljubavi. „Smrt, poezija i siromaštvo“ (Sekulić 2002: 42), rekla je Isidora Sekulić za sami pesnikinjin pogreb. Osim toga, cveća je bilo toliko da je padalo sa kovčega, praveći malu cvetnu humku onoj koja je za života neprestano pevala o njemu, ponekad se poistovećujući sa ružom i ljubičicom – u danima sreće u punom sjaju, u danima tuge kao uvenulim biljkama.
Ono što je iskusila nakon smrti voljenog bio je samo pokušaj premošćavanja velike tuge zbog gubitka prve i jedine iskrene ljubavi. Onda kad je bila spremna da zarad sadašnjosti zaboravi na prošlost, muž je sreću potražio na drugoj strani. Zbog svega navedenog, jasna nam je Pavićeva izjava kako bi voleo da vidi romansiranu biografiju Danice Marković, otmene gospođe koja nam je svojom poezijom dezintegrisala jedan motiv star koliko i samo pesništvo, i pokazala kako i žene mogu da pišu i kroz svoju poeziju se obračunaju sa svim demonima i anđelima u sebi i oko sebe, svime zbog čega su blagoslovene i proklete (Marković 2006: 212).
[1] Danica Marković u pesmi „Zašto“ lamentuje zbog izbora zemaljskog umesto „nebesnog“ carstva – okretanja novoj ljubavi koja je donela razočarenje i zaboravu neobeležene humke starog druga.
[2] Milan Jovanović-Stojimirović u knjizi Siluete starog Beograda ističe da su te nekolike pesnikinje pisale „vodnjikavo, bledo i slabo“ (Jovanović-Stojimirović 2008: 554).
[3] „Zvezdanka“ je pseudonim Danice Marković koji pesnikinja nije dugo koristila. Ubrzo se počela potpisivati punim imenom i prezimenom, što Jovanović-Stojimirović ističe kao još jedan hrabar potez vredan poštovanja.
[4] LJubica Petrović, junakinja romana Seoska učiteljica Svetolika Rankovića, čiji lik uvodi bovarizam u srpsku književnost, u ranijoj kritici bila je predstavljena kao „raspomamljena prosvetarska hetera“ (Eraković 2013: 8).
[5] Naslov eseja Ilije Ivačkovića o poeziji Danice Marković, gde ističe „da poezija najmanje može biti monopol uobraženih muškaraca“ (Ivačković 1998: 77).
[6] Svi stihovi Danice Marković navedeni su prema izdanju Istorija jednog osećanja koje su priredili Milivoj Nenin i Zorica Hadžić 2006. godine.
[7] „To je amor dolorosa, plaha, tiranska ljubav, koja probukti kroz život kao oluja, ostaviv za sobom ruševine, koja baca na muke dušu i ostavlja otvorene rane, rane koje je samo smrt u stanju da izvida“ (Skerlić 1964: 164).
[8] Poznat je podatak da je izvesni Jovan Janković, Daničina tragična, prva ljubav, tražio da pored njega ostave grobno mesto za Danicu. Jovan i Ivan su slovenske varijacije hebrejskog imena Jehohanan, dakle izjednačene su, i otuda je jasna vezanost pesnikinje za ivanjsko cveće.
[9] Zbog krhkog zdravlja Danica je sve češće bila odsutna iz škole i zbog toga prebacivana od sela do sela, a sve dalje od Beograda.
Ostavi komentar