ДАНИЦА ЈОВАНОВИЋ – сликарка и трагичарка

28/01/2020

Аутор: Јованка Симић, новинарка

 

Једна од најзначајнијих српских сликарки с почетка 20. века, Даница Јовановић, доживела је само 28 лета. Њен уметнички успон  прекинули су 1914. године у Петроварадинској тврђави  представници аустроугарске власти. Стрељана је због изразитог родољубља према српском народу.

Оставила је опус од шездесетак слика због којих до данас није заборављена. Припадала је генерацији српских модерниста. Најчешће заступљене теме у њеном сликарству су: мртва природа, портрети и фигуре у народним ношњама, као и пејзаж и неколико мостова.

Рођена је 4. јануара 1886. године у сремском селу Бешка као најмлађе од петоро деце  у ратарској породици Крсте и Милеве Јовановић. Од детињства је показивала склоност за сликање. Рашчуло се по Бешки да „она мала Крстина и Милевина“ по васцели дан нешто црта.  Свог дара, али и љубави према уметности, постала је свесна када су сликари Душан и Стеван Алексић почели да обнављају животопис у бешчанској цркви и позвали Даницу да им припомогне.

Млади сликар Стеван Алексић  задивио је  Даницу својом сликарском вештином, упоредо преносећи овој четрнаестогодишњакињи  своје утиске о школовању у Минхену. За Даницу је то звучало као чаролија, те је и она решила да усаврши свој сликарски дар.

На једвите јаде сиромашни родитељи успели су да је пошаљу у Српску девојачку  школу у Новом Саду коју је похађала од 1903. до 1907. године. У овој школи цртање је предавала млада и амбициозна Анђелија Сандић. Њену, као и подршку управитеља Аркадија Варађанина, Даница је имала и приликом уписа на Уметничко-занатску школу у Београду 1907. године. Може се рећи да је тек тада започело њено уметничко школовање. Јер безмало целодневну наставу водила је сликарка Бета Вукановић, а на њеним часовима учило се цртање по „прегледалицама“, гипсаним и живим моделима, геометрија, анатомија, историја и теорија уметности, а уместо у природи сликало се на пространој тераси школске зграде.

У Београду, током две године које је тамо провела, Даница је поред сликара Косте Јосиповића, Живорада Настасијевића, Ернестине Волф и Ане Маринковић, упознала и спријатељила се и са  Милицом Јаковљевић Мир-Јам, пијанисткињом Јелицом Ломић Тадић која је Урошу Предићу позирала за слику „Девојка на студенцу“. Из „београдског периода“ сачуван је само један Даничин рад – мртва природа, сликана гвашем, која је излагана на школској изложби у јуну 1909. године.

Октобра исте године Даница се упутила у Минхен где је убрзо постала студенткиња Женске сликарске академије. О својим минхенским данима писала је директору Више српске девојачке школе, Аркадију Варађанину. Захваљујући њиховој преписци која се одвијала  између 1909. и 1914. године, сазнаје се низ значајних и занимљивих података о том периоду сликаркиног живота. О њему говоре и сећања српских студената у Минхену – Стојана Аралице, Живорада Настасијевића, Андре Франићевића, Божидара Вушковића…

Даничина писма представљају најзначајнији сегмент, јер откривају њену интиму, жеље, стрепње, тугу због губитка драгих особа, дилеме, али и задовољство због успешног напретка у школи. У једном од тих писама, она открива да пуно ради:

„Радим — и толико сам већ дотерала, да сам примљена у краљевску  Пинакотеку да копирам. Јер који се пријави за копирање тај већ мора бити стручњак, тај мора бити потпуно спретан да би копију верно израдио. У противном, откаже му пофесор и директор Пинакотеке и то одмах после недељу дана. Мени не отказаше — штавише продужили су ми рок за месец дана. Дакле то је знак да је моја копија добра. Даље ме питате колико ми времена и година осим ове треба да се усавршим у овој милој ми и драгој вештини?! На ово питање тешко је дати тачан одговор, јер је сликарство така уметност која има мање грана него свака наука, али јој је корен дубљи него у науке. Овим хоћу да кажем — колико година имамо да студирамо, што више праксе, што више година студирати, то боље“. Ово писмо послала је из Минхена априла 1912.године.

Марта 1914. године, Даница је стекла звање академске сликарке и могућност да се запосли као наставница „цртања и малања“, али је одлучила да се не враћа у домовину још неко време како би похађала приватну школу. Претпоставка је да је учествовала у раду неке од сликарских  колонија у околини Минхена како би вежбала сликање у природи. Боравила је кратко и у Паризу, а када се вратила у Срем, у своју родну Бешку, говорила је  овдашњем проти: „Париз је мозак света и срце свију народа. Тамо је домовина уметности, једна за цео свет и за све људе.“

Из године 1913. познати су њени пејзажи „Везиров мост“ и мост код куле на Белом Дриму („Мотив из Србије“), јужно од Призрена. Често је посећивала Београд и прелазила Саву како би у западној Србији насликала двадесетак слика сељака и сељанки, момака и двојака у народним ношњама. Ова платна карактерише изразита експресивност у потезу и колориту, што је била карактеристика и круга београдских сликарки окупљених око Бете Вукановић, али и у тадашњем сликарству у Минхену.

Примљена је у „Женско уметничко удружење“ те учествовала у његовим званичним изложбама и раду сликарских колонија у Дахауу, Бранденбургу и другим градовима. Убрзо потом избио је Први светски рат и Даница се 2. августа 2014. године вратила у родну Бешку, а потом је отишла у Београд. Међу колегама била је позната по изразитом родољубљу. Било је познато да се током студија у Минхену укључила у рад српског патриотског удружења „Србадија“.

Управо овај ангажман, боравак у Београду почетком Великог рата, као и изражена национална свест, разлози су због којих је сликарка убрзо побудила пажњу полиције и војних власти у Петроварадину. Одмазда је кренула нетом после Церске битке која је вођена од 16. до 20. августа 1914. и у којој је храбра српска војска извојевала прву савезничку победу против аустроугарских трупа.

Виђенији житељи сремских села, који су се радовали доласку Србијанаца, хапшени су и осуђени због велеиздаје и стрељани у присуству мештана, што би свима били опомена како се кажњавају издајице цара аустроугарске монархије. Међу издајицама била је и Даница Јовановић. Ухапшена је 10. септембра у Бешки док је главном улицом шетала с пријатељима. Код куће је оставила недовршено платно „Отмица Леукипових кћери“.

После преког суда, два дана доцније, стрељана је са још петоро Бешчана на Петроварадинској тврђави. Била је међу првим уметницима-жртвама Великог рата. Првобитно је Даница била сахрањена у заједничкој гробници на петроварадинском гробљу. На годишњицу њене смрти, 12. септембра 1922.године, посмртни остаци ове сликарке и осталих стрељаних мештана, пренети су у Бешку и почивају у црквеној порти.

Дуго је ова уметница била заборављена, како у српској уметности, тако и у родној Бешки. Њена уметничка слика први пут је укључена у музејску поставку 1963. године, а 1986. године, поводом стогодишњице њеног рођења, приређена је монографска изложба у Бешки и Инђији. У години обележавања стогодишњице Првог светског рата, новосадска историчарка уметности Јасна Јованов у Београду је приредила изложбу о великој Сремици, и тако вратила колективно сећање о уметници великог талента и трагично рано прекинутог живота.

У Бешки од 1995. године постоји ликовна колонија која носи сликаркино име, а 2016. у знак сећања на Даницу у Дому културе „Бранко Радичевић“ у Бешки, отворена је Меморијална соба која носи њено име. Радови Данице Јовановић чувају се у Галерији Матице српске у Новом Саду, Народном музеју у Београду, Меморијалу „Данице Јовановић“ у Бешки и у приватним колекцијама.

 

 

ЛИТЕРАТУРА

Ј. Јованов, Даница Јовановић (1886—1914)каталог изложбе, Галерија Матице српске, Нови Сад 1986.

Ј. Јованов, Даница Јовановић (1886—1914) монографија,Народна библиотека “Ђорђе Натошевић” — Спомен-збирка Павла Бељанског, Београд—Инђија—Нови Сад, 2007.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања