Dajana DŽonston: sećanje na jedno osmatranje sveta (II deo)

Autor: Milorad Vukašinović, novinar i publicista

Iz ogromnog stvaralačkog opusa Dajane DŽonston veliku pažnju privlači njen lični i intelektualni angažman za vreme rata u bivšoj Jugoslaviji. Izuzetna monografija pod naslovom Suludi krstaši: Jugoslavija, NATO i obmane Zapada (2002) predstavljala je redak primer trezvenog sagledavanja jugoslovenske krize i pozadine medijske satanizacije Srba, koja je kulminirala zločinačkim bombardovanjem naše zemlje 1999. godine. Zbog doslednog raskrinkavanja „novog svetskog besporetka” ova američka novinarka je na Zapadu stekla epitet „revizioniste”, a njena knjiga o agresiji Zapadnog vojnog saveza na jednu suverenu i nezavisnu državu podvrgnuta je raznim vidovima cenzure u nominalno demokratskim državama.

Nakon što je povodom izlaska pomenute knjige objavljen intervju pod karakterističnim naslovom Laži o Jugoslaviji u švedskom časopisu levičarske orijentacije Ordfront, usledila je kampanja u visokotiražnom listu Dagens Niheter (3. 12. 2003) koju je predvodio pronatovski aktivista Maćeja Zarembe. NJegova osnovna ideja bila je da se Dajana švedskoj javnosti prikaže kao „negator genocida” koji se navodno dogodio na području Srebrenice. U nastojanjima da diskredituje monografiju Dajane DŽonston, ovaj lažni humanista je koristio uobičajene stereotipe iz rečnika „glavnog medijskog i političkog toka” u Švedskoj – poredeći njena istraživanja sa negacijom zločina Holokausta. Američka novinarka je, u svojim sećanjima, čitavu propagandnu kampanju opisala kao akciju moćnog interesnog lobija koji su činili vrhovi NATO-a, muslimanska strana u Bosni, ali i određeni novinarski krugovi koji su se zalagali za bombardovanje Srba. Deo tog interesnog lobija je bio tzv. Haški tribunal koji je nastojeći da očuva zvanični narativ o „genocidu u Srebrenici” naručio sociološko istraživanje o načinu života muslimanske zajednice u okviru koje je ubistvo muškog dela ove populacije izjednačeno sa genocidom.

Dajana DŽonston je pronicljivo opazila da su suštinski razlozi napada na njenu knjigu bili povezani sa koncepcijom razaranja „švedske vojne neutralnosti” i sve izraženijim namerama određenih političkih i interesnih krugova da ova država postane punopravni član NATO-a.  U svojim sećanjima, atmosferu koja je stvorena povodom pojave njene knjige opisuje kao svesno urušavanje „političkog nasleđa Ulofa Palmea”. Pritisci lobističkih krugova bili su toliko izraženi da je i časopis Ordfront bio prinuđen da se ogradi od intervjua sa njom. Naime, glavni urednik Lejf Erikson napisao je pokajnički tekst Poricanje krivice, u kojem je izneo tezu o potrebi uspostavljanja „zajedničkog narativa” o balkanskim ratovima, uz napomenu da jedino takav narativ omogućava pomirenje. Dakle, od novinara se više ne traži da istražuje činjenice radi utvrđivanja istine o događajima, nego se izričito zahteva da doprinosi „zajedničkom narativu” koji su uspostavile vlade NATO država i njima uslužni korporativni mediji.

Ovakav odnos prema knjizi Suludi krstaši izazvao je reagovanja jednog dela intelektualaca koje je predvodio profesor Edvard S. Herman, čija su istraživanja navodnog genocida u Srebrenici, takođe potpuno prećutana u zapadnim medijima. On je sročio izjavu u prilog istraživanju Dajane DŽonston koju je potpisao Noam Čomski, a koju su vodeći švedski mediji odbili da objave. Štaviše, zbog podrške ovom istraživanju, Čomski je podvrgnut kritici izvesne Eme Bronks u Gardijanu (31. 10. 2005) u jednom tekstu koji je bio uvredljivog karaktera. U kolikoj meri su procene Dajane DŽonston bile ispravne, svedoči i činjenica da je pod izgovorom rata u Ukrajini, Švedska brzometno primljena u punopravno članstvo NATO-a, bez ikakve suštinske debate o ovom osetljivom pitanju.

Suludi krstaši

Dajana DŽonston napominje da je „kosovski rat” od 24. marta do 10. juna 1999. godine bio jednostrano bombardovanje Srbije koje su predvodile vlade NATO država koje su uglavnom bile levičarske orijentacije. Kao dugogodišnji portparol Zelenih u Evropskom parlamentu (1990–1996) ona je svedočila o evoluciji ove grupacije još od 1995. godine, kada je novi spoljnopolitički kurs nametnuo francuski poslanik Danijel Kon Bendit, nekadašnji šezdesetosmaš jevrejskog porekla, kojem se kasnije pridružio još jedan „zeleni” aktivista – Joška Fišer, ministar spoljnih poslova u nemačkoj vladi.

Za Dajanu DŽonston je posebno zanimljivo pitanje Fišerovog političkog uspona, koji je svojevremeno napustio srednju školu i za vreme pobune 1968. godine napadao američke vojne baze u Nemačkoj. Za vreme jedne konferencije usred bombardovanja (13. maja 1999) Fišer je gađan farbom crvene boje, dok je baza Zelenih oštro kritikovala njegovo svrstavanje uz američki agresivni rat. Suočen sa velikim kritikama, on je tada upotrebio bedan argument u prilog nemačke agresije na SRJ, a to je argument o tome da se više nikada ne sme dozvoliti Aušvic. Naime, koristeći se lažnim medijskim slikama, Fišer je položaj Albanaca na Kosovu i Metohiji uporedio s proterivanjem Jevreja tokom Drugog svetskog rata, što je ućutkalo brojnu, ali slabo informisanu opoziciju u pokretu Zelenih. Tako su se Zeleni, iz jedne izrazito antiratne pozicije, stavili u funkciju lažne moralne podrške jednoj nelegalnoj vojnoj intervenciji.

Opisujući atmosferu koju je 1999. godine zatekla u Francuskoj, američka novinarka ukazuje na krajnje negativnu ulogu Bernara Kušnera i Bernar Anri Levija, koji su doprineli dodatnoj diskreditaciji levice. Istina, treba reći da je u to vreme bilo i onih koji nisu podlegli propagandnim lažima tzv. francuskih medija, poput profesora Žana Brikmona, čiji je kritički tekst Humanitarni imperijalizam objavljen na engleskom jeziku 2005. godine. Za Dajanu DŽonston je posebno negativna bila uloga Luiz Arbur, koja je u svojstvu glavnog tužioca Haškog tribunala, 27. maja 1999. godine, objavila optužnicu protiv predsednika Miloševića. Na taj način se ovaj lažni sud svrstao na stranu NATO agresije.

Dajana je dobar deo svojih sećanja na 1999. godinu posvetila poziciji prominentne levice u Francuskoj, osvrćući se i na oglede Katrin Samari objavljene u Mond diplomatiku. Samari je  bila važan član trockističkog Saveza revolucionarnih komunista, ali je njena pozicija bila krajnje konformistička. Francuski trockisti su vremenom zauzeli još radikalniju poziciju, podržavajući teroriste OVK. Uopšte, trockisti u svom ideologizovanom svetu pokazuju veoma često sklonosti da čak i najbizarnije pojave tumače kao pojavu nekakve svetske revolucije. Takvim inženjeringom u njihovoj interpretaciji OVK – gangsteri su postali nekakav „nacionalno-oslobodilački pokret”. Na sličan način su preobražaj doživeli i francuski komunisti koji su javno pozvali svoje pristalice da se solidarišu sa američkom vlašću posle događaja od 11. IX 2001. godine.

Kuda ide Amerika?

Kao dosledan antiratni aktivista Dajana DŽonston je zauzela izrazito kritički stav prema američkoj spoljnoj politici, uključujući i aktuelne događaje u Ukrajini. Za nju je najveći problem u tome što o američkoj spoljnoj politici nema istinske javne debate. Naime, poslednjih decenija američka spoljna politika kreirana je u takozvanim „tink tenk” organizacijama koje se privatno finansiraju i služe interesima bogatih donatora. Izgleda da je njihov glavni zadatak da smisle opravdanje za vojnoindustrijski kompleks, proizvodeći beskrajno „pretnje” koje zahtevaju vojni odgovor.

Tako proizraelski lobi igra ključnu ulogu u definisanju politike na Bliskom istoku. Evo jednog primera, američko-izraelski milijarder Haim Saban dao je 13 miliona dolara Brukings institutu da osnuje Centar za bliskoistočne studije, koji svojim analizama, što idu u korist Izraela, utiče na Kongres, Stejt department i medije. Uloga „tink tenk” organizacija je tipičan obrazac privatizacije funkcija države, tj. simbioze između vlade SAD i privatnog sektora – velikih korporacija, glavnih banaka i industrije komunikacija. Za Dajanu DŽonston su ovo elementi koji čine tzv. američku duboku državu koja deluje bez ikakvog legitimiteta.

Za razliku od izraelskog lobija, britanski uticaj u SAD je manje očigledan. Naime, britanska vladajuća klasa je na suptilniji način prenela dobar deo svog imperijalnog nasleđa na američkog naslednika. Setimo se da je Hladni rat započeo govorom Vinstona Čerčila u Misuriju, rodnoj državi predsednika Trumana, odnosno da je ideja o podeljenoj Evropi bila njegova. Dajana DŽonston ukazuje da je Britanija izgubila svoju imperiju posle Drugog svetskog rata, ali da je „kao američki mlađi partner i stariji mentor uspela da zadrži određeni globalni uticaj”.

Upravo iz ovih razloga, Dajana DŽonston procenjuje i da se američka politika prema Srbiji neće promeniti u dogledno vreme. Ona napominje da je Klintonova administracija doživljavala Jugoslaviju kao mali SSSR, sa Srbijom u ulozi Rusije, i upotrebila jugoslovenski konflikt kao eksperimentalnu laboratoriju za kasnija nastojanja da se oslabi Rusija. NJena važna poruka je i „da američki politički delatnici uopšte ne vode računa o jakoj prozapadnoj identifikaciji Srbije i istorijskom savezništvu”, o čemu svedoči ne samo američka podrška stvaranju Velike Albanije, nego i odnos ove velike sile prema istorijskim temama – poput zločina genocida u Jasenovcu.

Američka novinarka ukazuje i da je svojevremeni ulazak Crne Gore u NATO realizovan isključivo radi toga da se ponizi Rusija i zastraši Srbija. Uz to reč je o projektu koji je u ogromnoj meri u suprotnosti sa istorijskim bićem Crne Gore. Zato je, između ostalog, ruska politika u korist multipolarnog sveta mnogo više u interesu Srbije, jer je to jedini način da preživi kao nezavisna država. Na kraju dodajmo da je Dajana DŽonston svoja vredna dela i istraživačke knjige poklonila Muzeju žrtava genocida u Beogradu.

LITERATURA:

1. DŽonston, D. (2005). Suludi krstaši, IGAM, Beograd
2. DŽonston, D. Zašto je Srbija opčinjena Zapadom?, u: Nedeljnik „Pečat”, 6. 4. 2018.
3. DŽonston, D. (2021). Krug u tami, Informatika, Beograd