ЧУВАРИ ДУХА И ПИСМЕНОСТИ

Аутор: Јованка Симић, новинар

У Дигиталном омладинском центру Градске библиотеке у Новом Саду, у Улици вojвoдe Путникa број 1, недавно је уприличена  свечаност у част 180. годишњице од оснивања новосадске Српске читаонице. Дуго је Српска читаоница представљала један од стубова на којима се градио развој српског културног и националног идентитета у 19. веку, а у прошлом столећу, прерасла је у Градску библиотеку, задужбину Анке и Арсе Пајевића, издавача и мецене српског народа.

Српска читаоница била је плод истрајности великана – др Јована Хаџића, Светозара Милетића и Јована Јовановића Змаја – који су је основали 1845. године, свега 19 година пошто је у Пешти, захваљујући угледним српским интелектуалцима и трговцима заживела Матица српска, наша најстарија институција књиге, науке и културе.

Мисију духовног огњишта српства у Хабзбуршкој монархији, Српска читаоница у Новом Саду започела је одмах по свом оснивању, 23. септембра 1845. године, у згради Грчке школе (данас здање у Грчкошколској улици бр.3). Тада је одржан састанак на коме су установљена правила друштва и изабрана управа. Истакнути правник и професор лицеја, Јован Рајић млађи, изабран је за привременог председника, потпредседник је постао Платон Јевремовић, парох Саборне цркве, а секретар Радивоје Стратимировић.

По неким изворима, почетак рада Српске читаонице у Новом Саду везује се и за 1838. и 1839. годину јер у „Српској Атини” тих година  представе приређивало „Летеће позоришно друштво” у корист Читаонице. Али, Градска библиотека, настала на  традицији Српске читаонице у Новом Саду, за свој датум оснивања одабрала је 23. септембар 1845. године, будући да је тај податак утемељен у изворним документима.

Настанак Српске читаонице у Новом Саду омогућен је добровољним прилозима угледних људи и из других српских крајева, прикупљених на баловима организованим у ову сврху. Ондашња српска штампа регистровала је тада два „торжествена бала”. Први је одржан на новосадском стрелишту 14. августа 1844. године с циљем да се оснује Српска читаоница у којој би се мила браћа Срби, цвеће највеће мудрости и просвете, сабирали, а са другом својом браћом Словјанима боље се упознавали.

Учешће у добротворној забави  узела је тадашња новосадска српска омладина, сво српско племство у Угарској, као и енглески конзул из Београда. Септембра 1845. године приређен је други бал који је омогућио оснивање читаонице. После избора управе Читаонице она је свечано отворена 27. септембра те године у гостионици „Код фазана” (данас је на том месту Музичка школа у Његошевој улици). Прочитана су имена приложника и покровитеља читаонице, утврђено је да је основан читаонички  фонд од 2.000 форинти и 1.000 књига. Оснивачком скупу присуствовао је  и митрополит Јосиф Рајачић.

Читаоница у Новом Саду одмах почиње да развија национални дух. На самом отварању истакнуто је да Срби желе да им се призна народност и зато оснивају читаоницу како би у њој могли да добијају и читају српске књиге и новине. А сам непосредни повод за њено оснивање било је увођење мађарског за званични језик уместо латинског.

Срби су то схватили као опасност за свој језик и своју националну независност, па су стога и приступили формирању Српске читаонице као једне од брана у чувању своје народности и идентитета. Читаоница је у Новом Саду умногоме делила судбину свог народа. У њеном историјату видљиво је неколико периода. Први је трајао од оснивања до 1848/49. године, до чувене Буне, када је Нови Сад јуна месеца бомбардован и када је и читаоницу задесила иста судбина као и њен град. Читаоница је разрушена. После Буне, дуго је требало да Нови Сад у сваком погледу, па и духовном, буде спреман за нове узлете.

Тек када на политичку позорницу крупним корацима ступа њен најмаркантнији српски представник др Светозар Милетић, створени су услови да се, на захтев већине чланова, 2. марта 1861. године одржи Скупштина читаонице на којој је за председника изабран управо Милетић, а за секретара афирмисани Јован Јовановић Змај.

Српска читаоница убрзо постаје средиште културног живота Срба у овом  делу тадашње Угарске, а данас Војводине. Исте године, 16. јула, Читаоница је формирала Српско народно позориште, најстарији професионални театар Срба и тиме вратила дуг глумишту „дилетантским позоришним трупама” које су раније приређивале представе у њену корист. Под окриљем Читаонице основано је 1867. године и прво Српско певачко друштво, које је уз све потешкоће у свом раду, дало снажан печат делатности Читаонице.

 У време окупације Новог Сада од 1941. до 1945. године, Српска читаоница настојала је да одржи активности и очува свој дух. Најзначајнији културни, књижевни догађај у окупираном граду организовала је управо Српска читаоница 28. марта 1943. године. У Свечаној сали Српске православне црквене општине, уз присуство најугледнијих људи тога времена, Читаоница је  угостила књижевника др Светислава Стефановића, тадашњег председника Српске књижевне задруге, који је одржао предавање о српској култури.

Своју индивидуалност Читаоница је успела да очува до 1958. године, када обједињавањем са библиотеком „Ђура Даничић”, рејонским библиотекама града, а нешто касније и позајмним одељењем Библиотеке Матице српске, поприма облик и начин деловања који и данас има – као Градска библиотека у Новом Саду, једна од највећих јавних библиотека позајмног типа у Србији.

Данас,180 година од дана оснивања Српске читаонице, Градска  библиотека у Новом Саду, граду који је увек марио за добре књиге, с поносом истиче да баштини традицију Српске читаонице из 1845. године. На горе поменутој недавној свечаности поводом јубилеја, градоначелник Новог Сада Жарко Мићин, нагласио је да је Српска читаоница представљала у нашој историји бастион духа и писмености и један од  неоспоривих доказа да Нови Сад није без разлога назван Српском Атином јер овај град био је грудобран српске писмености и уметности.

Директор Градске библиотеке Александар Јокановић подсетио је и на податак да је Градска библиотека директни наследник Српске читаонице и да управо ту лежи њена историјска и културна одговорност: Као матична библиотека за Јужнобачки округ, са мрежом од 30 огранака и више од 610 хиљада публикација, трудимо се да пратимо дух времена, али не заборављамо да су темељи наше установе постављени управо из потребе да се очува идентитет српског народа. То је мисија која ни данас није изгубила на актуелности.

Српска читаоница у Новом Саду није и најстарија у нашем народу. У периоду од 1842. до 1918. године, када се по завршетку Великог рата распало аустроугарско царство, а Срем, Банат, Бачка и Барања припојени су Краљевини Србији, основано је 60 српских читаоница. Српска читаоница у Иригу, прво и најстарије читалиште у целокупном Српству, основана је 14. јануара 1842. године. Било је то 16 година по оснивању Матице српске, наше најстарије научно-књижевне институције и 22 године пре њеног пресељења из Пеште у Нови Сад.

Међу родољубивим и предузимљивим Ирижанима, предвођеним свештеницима и учитељима, за њено оснивање најзаслужнији је Димитрије Крестић, архимандрит манастира Крушедола, који је окупио представнике свих друштвених слојева. Приликом отварања Читаонице, њен председник, свештеник Кирил Неофитовић, позвао је присутне да сви сложно и ревносно служе народу и да не само славом него и делом на олтар просвештенија жртве приносе.

Много деценија касније, један од најпознатијих Ирижана, Борислав Михајловић Михиз, рекао је да Ириг није обично сремско место већ градић значајан вековима, варош у којој се увек нешто посебно дешавало, Додајући и ово: Да ли је случајно што је Српска читаоница основана баш у Иригу? Није. Сам изглед градића не подсећа на класична војвођанска ушорена места, сав је разбацан по обронцима Фрушке горе, немирних изукрштаних линија. Михиз је имао на уму и податак  да су његови Ирижани још 1828. године основали Подружну сремску библиотеку која је била међу најстаријим у српском народу. Са мањим прекидом њен рад трајао је све до 1842. године, али сматрало се да библиотека није у потпуности одговарала потребама житеља, махом трговаца који су уз књиге желели да имају читаоницу претплаћену на штампу са вестима из Угарске, матице Србије, Европе. Зато су родољубиви Срби у Иригу, 23. децембра по старом, а на дан Светог Трифуна, 14. фебруара по новом календару, основали Српску читаоницу.

Оснивање иришке Читаонице поздравиле су „Сербске народне новине” и Гајеве „Илирске народне новине”, а чувени београдски књижар Глигорије Возаревић, шестог дана по оснивању, Читаоници је  поклонио са посветом књигу Писма Доситеја Обрадовића која се и данас чува. Од самог оснивања, Читаоница постаје носилац културних збивања у Иригу, а већ наредне 1843. године, из ње израста Добровољно дружество позоришно, чији је рад аустроугарска власт забранила већ пет година доцније.

Располагала је Читаоница у Иригу богатим фондом старих књига и часописа, које је ретко која наша библиотека тада имала. У њу су стизала прва издања српских писаца као збирке српских културних часописа. У Иригу су се у то време могле пронаћи српске, пештанске, београдске и немачке новине које су се слале и у суседна места на по три дана. Такође, књиге су из Ирига биле стизале на читање у Руму, Митровицу, Земун и Београд.

У периоду између два светска рата, иришка Читаоница изгубила је свој некадашњи значај и углед, који ће јој вратити Васа Стајић и напредни иришки учитељ, Стева Јефтић. Године 1941. окупација Југославије није поштедела ни ову Читаоницу. Њен рад је по други пут забрањен. Похарана је, а књиге су изнете на трг и спаљене. Свој стоти рођендан (1942) Читаоница није успела да прослави јер није ни постојала пошто је њена зграда минирана.

Неколико десетина књига, срећом, сачувано је код читалаца и то је била основа њеног новог књижног фонда. После рата, Читаоница је  радила у оквиру КУД-а „Змај” до прославе своје 120. годишњице, када добија нову зграду, инвентар и бројне поклоне од издавача широм Југославије. Тада је Читаоница донела одлуку о одржавању Савета библиотекара Срема, који постоји до данашњих дана. Српска читаоница у Иригу данас располаже фондом од двадесетак хиљада књига и богатом збирком уметничких слика.

Четири године после Ирижана и Сомборци су добили своју Српску читаоницу. Вољом 72 засноватеља настала је 24. марта 1845. Једина је читаоница у нашем народу која је за своје потребе саградила дом (1882) у којем и данас „станује”. Пројектант читаоничког здања био је Леополд Децер из Пеште. Главна читаоничка сала могла је да прими око 150 људи. До ње је мања сала за разговор и одмарање, а трећа је имала билијар и књижницу. На здању и данас стоји натпис „Српска читаоница”.

Најугледнији члан и председник Српске читаонице у Сомбору био је сомборски зет Лаза Костић, доктор права, књижевник, филозоф, политичар, боем… Читаоницу је водио од 1901. до 1910. године када се услед болести упокојио у Бечу. У знак пијетета према Костићу, од његове смрти па у наредних годину дана, читаоница није бирала новог председника.

Име великог поете „угравирано” је у прошлост ове институције. Читаоница „Лаза Костић” пред крај 20. века готово је утихнула, али не задуго. Захваљујући сликама које јој је даровао славни сомборски уметник Сава Стојков, међу којима је и двадесетак портрета „најславнијих мужева читаоничких”, Српска читаоница „Лаза Костић” данас представља један од најоплемењенијих простора културе у Сомбору.

Литература:

1. Анђелковић, М. (2009). Прилози за историју Градске библиотеке у Новом Саду: 1958–2008, Нови Сад
2. Михајловић, Б. Михиз. (1993),  Аутобиографија о другима, БИГЗ, Београд
3. СРПСКА читаоница – Градска библиотека у Новом Саду: споменица: (1845–1995) / [уређивачки одбор Божидар Ковачек и др.], Будућност, Нови Сад, (1996)
4. Стоканов, Р. (2000). Славни мужеви српске читаонице, Сомбор