ЧУДЕСНА ЛОЗА СТРАТИМИРОВИЋА

query_builder

ЧУДЕСНА ЛОЗА СТРАТИМИРОВИЋА 

Аутор: Јованка Симић, новинар

Ове године навршило се 260 година од рођења митрополита, филозофа, педагога, правника и политичара Стефана Стратимировића (1757-1836), а прошло је и 195 лета од када је свет угледао његов синовац, генерал Ђорђе Стратимировић (1822-1908). У свим генерацијама Стратимировића било је истакнутих појединаца у различитим областима, а најгласовитији међу њима били су управо митрополит Стефан и генерал Ђорђе. Обојица су оставили дубок траг у српској историји.

Изданци су породице која се у Другој сеоби доселила из Херцеговине на подручје данашње Бачке, добивши од аустријског двора племићку титулу и посед. Била је то једна од  првих српских породица која је у Хабзбурсшкој монархији захваљујући војничким заслугама награђена  племићкoм  титулoм. Њихови корени су у Требињу, сежу до Богића Вучковића Стратимировића (син Вучка Петровића, а унук Петра Стратимировића), који је са тројицом браће – Иваном, Томом и Николом – подигао 1737. године устанак у Херцеговини.

 На позив српског патријарха Арсенија Јовановића Шакабенте, устаници из херцеговачких брда притекли су у помоћ Аустрији, а убрзо потом доселили су се у Бачку пошто су 1745. године од Марије Терезије добили племићку титулу и посед Кулпин. Свом породичном презимену, Стратимировићи су једно време додавали још једно –  Кулпински, а херцеговачко презиме Вучковић временом су потпуно напустили. Према појединим списима, најдаљи преци Стратимировића су некадашњи Балшићи који су се женили девојкама из рода Немањића. Балшићи и Немањићи су се више пута укрштали па би се могло рећи да је у венама Стратимировића било и немањићких гена.

О томе сведочи и запис: „Потврда племства и даровница на Кулпин дати су 10. јула 1745. године Богићу Вучковићу Стратимировићу и његовој браћи Ивану, Томи и Николи“. Уз титулу добили су и посед од око 10.000 јутара оранице. Задржали су за себе 3.200 јутара, а остатак земље поделили су херцеговачким добровољачким породицама (било их је укупно око 200) који су са њима  дошли у Бачку.

     Митрополит Стеван Стратимировић, од оца Јована и мајке Ангелине, рођен је 27. децембра 1757. године у Кулпину. Школовао  се најпре код месног учитеља, а потом и у Новом Саду, Сегедину и Вацу. Филозофске и правне науке студирао је у Пешти и Бечу, док је богословска и историјска знања стицао код архимандрита Јована Рајића.

Под утицајем  митрополита Мојсија Путника, Стратимировић је напустио световни живот, замонашио се и врло брзо постао архимандрит у манастиру Крушедолу, а 1786. године је био епископ у Будиму где је провео четири године. У том периоду добро је  упознао актуелну политику што ће му доцније бити од користи у стицању поверења царског двора с циљем да уради што више доброг за свој народ. На Народноцрквеном сабору у Темишвару 1790. године, као најмлађи међу тадашњим епископима, изабран је за митрополита. То звање носиће наредних 46 година, све  до своје смрти.

Вештином врсног дипломате водио је Српску православну цркву под аустроугарском влашћу. Нарочиту пажњу посветио је подизању просветних установа. Уз помоћ трговца Димитрија Анастасијевића Сабова (1726-1803) основао је: 1791. године Карловачку гимназију (1791), Карловачку богословију (1794) и Стефанеум (1797). Његовом заслугом заживела је 1810. године прва српска гимназија у Новом Саду.

Завео је ред у цркви и дисциплину међу православним свештенством. Био је неприкосновени вођа Срба у непрестаној борби  против покушаја Беча да поунијати српски народ. Црквеним животом Срба, Стратимировић је углавном управљао сам, али разумно и  енергично. Будно је пратио збивања у Србији, сањајући њено ослобађање. Сматрао је да би се Србија најлакше могла ослободити  уз помоћ братског руског народа, поузданог савезника исте вере и блиског језика. Зато је у пролеће 1804. године, цару Александру Првом послао свој чувени „Меморандум“.

Када је убрзо отпочео Први српски устанак под вождом Карађорђем, Стратимировић је учинио све да му помогне. Историчари су сагласни да је митрополит био један од најинтелигентнијих и политички најобразованијих саветодаваца и пријатеља вође устанка. Својим јаким личним везама, у Аустрији и међу Србима, могао је да потпомогне устанак. Истовремено, у бечком двору испословао је одређену дозу благонаклоности према устаницима као и прећутну сагласност о њиховом снабдевању оружјем, муницијом и храном из Аустрије.

Био је Стратимировић и велики љубитељ науке и књижевности којом се и сам бавио. Омогућио је штампање многих црквених књига, као и четворотомну „Историју“ Јована Рајића. У све српске школе Стратимировић је увео историју као обавезни наставни предмет. Заузимао се и за довођење образованих људи у Србију, те је тако његовом заслугом и просветитељ Доситеј Обрадовић 1806. године позван да из Трста дође у Београд. Митрополит је уредио и обогатио митрополијску библиотеку, а за собом је оставио поприличан број радова на српском, латинском и немачком језику, међу којима има историјских, књижевних, црквених и других списа.

Поживео је 79 лета и још за живота, златним словима, уписао се у историју свог народа. На челу Карловачке митрополије провео је 46 година, што је петина од 230 година њеног укупног трајања (1690 — 1920). Упокојио се у ноћи између 23. и 24. септембра 1836. године у Сремским Карловцима. Почива у карловачком саборном храму.

Када је затворено богато животно поглавље његовог стрица Стефана, Ђорђе Стратимировић био је четрнаестогодишњак. Рођен је у Новом Саду 7. фебруара 1822. године и прве поуке примио је у родитељској кући од свештеника кулпинских Словака. Нижу новосадску гимназију завршио је 1841. године, а затим кадетски корпус у Тителу. После школовања на Војној академији постао је потпоручник и служио у Милану, Павији и другим италијанским местима. Из личних разлога одрекао се 1843. године војне службе и настанио се у Кулпину, где се бавио економијом.

Почетак револуције 1848. године затекао га је у Новом Саду. На Мајској скупштини у Сремским Карловцима, као заступник Кулпина,  изабран је за председника Главног одбора народа српског који је требало да руководи устанком. До доласка војводе Стевана Шупљикца водио је све војне послове и био централна личност српског покрета.

Стојећи на челу напредних, демократских и антиаустријских расположених кругова у српском грађанству, Стратимировић се сукобио са патријархом Јосифом Рајачићем, а захваљујући политичким интригама био је и скрајнут са политичке позорнице Срба у царевини.

Историја памти генерала Ђорђа Стратимировића првенствено као команданта српских добровољаца из Шајкаша који су извојевали прву српску победу над Мађарима 12. јуна 1848. године у Сремским Карловцима. У тој вароши  15. маја те године, на Великој народној скупштини проглашена је Српска Војводина, а 12. јуна, мађарска војска генерала Јаноша Храбовског са Петроварадинске тврђаве покушала је да заузме Карловце.

Српској  Војводини која је основана годину дана раније, претио је потпуни слом. Стратимировић је одлучио да последњи пут пређе у напад. Скупио је неколико хиљада заплашених сељака и уморних граничара, а у помоћ му је стигло и око хиљаду Србијанаца под командом Миливоја Блазнавца. Предвођени генералом Стратимировићем, српски добровољци извојевали су прву српску победу над Мађарима.

Стратимировићева победа одјекнула је широм Српства, па му је Петар Петровић Његош са Цетиња 1849. године, на дан Светог Саве,  послао највише црногорско одликовање – Златну медаљу Обилића. “Дико рода нашега! Ти ми подпуно оправда име војника Душанових и Карађорђевих. Ти си се из саме благородне гордости роду на жертву дао, и страдајућој Браћи у помоћ притекао. Ради тога ћу Те ја вјечно љубити, и вјечно уважавати. И из чисте признателности к Твојим подвизима, шаљем Ти на дар лик бесмртнога Обилића” – написао је  владика у пропратном писму генералу Стратимировићу.

У историјској литератури постоји неколико описа Стратимировићеве личности и његове улоге у Српском покрету, датих углавном из пера  његових савременика. Један од најупечатљивијих је онај који је оставио Михаило Полит Десанчић који за  Стратимировића каже да је 1848. године био „још врло млад“ (имао је тек 26 година) и „изванредно леп човек”.

Десанчић описује Стратимировића као ретко самоувереног, непредвидивог и преког, али и изузетно храброг младића. Нарочито је истицао његову одважност у биткама код Ечке, Врбаса, Сентомаша и Темерина 1848. и код Мошорина 1849. године.

“Био је врло омиљен у српском народу, нарочито код Шајкаша, јер је свугде с њима ишао у ватру и био је вођа и душа у српском устанку. Својом личном одговорношћу давао је пример војницима, који су га неизмерно волели. Ишли су као слепи за њим.“ – забележио је Полит Десанчић.

По завршетку војне службе, 1859. године, Стратимировић је у неколико махова учествовао у дипломатским мисијама за Аустрију у Црној Гори, на Крфу, у Епиру, Србији и Италији. Од 1873. године живео је у Новом Саду. У српско-турском рату 1875. године ставио се на располагање српској влади, али је осумњичен да ради за интересе Аустрије, па је морао да напустити Србију. После 1877. године повукао се из јавног живота и преселио у Беч где је провео остатак живота. Написао је аутобиографију на српском и немачком језику, коју је 1913. године публиковао његов син Ђорђе.

ЛИТЕРАТУРА

Славко Гавриловић „Срби у Хабсбуршкој монархији од краја XVIII до средине XIX века”, Београд, Српска књижевна задруга (1981)

др Жарко Димић „Српска Војводина, Битка за Карловце 12.јун 1848“, Карловачка уметничка радионица(2017).

Сава Вуковић „Српски јерарси од деветог до двадесетог века“, Евро Београд, Унирекс Подгорица, Каленић Крагујевац(1996)

Tags:

Остави коментар

comment
Ваша имејл адреса неће бити јасно објављена. Поља која су обавезна обележена су са *
account_circle
email
language