Autor: msr Ognjen Karanović, istoričar
Permanentna politička kriza u Srbiji, bila je zapečaćena Aleksandrovom politikom državnih udara i promenama ustava, što je dodatno ugrožavalo ionako krhku bezbednosnu stabilnost u zemlji. Za samo deset godina samostalne vladavine (1893-1903), kralj Aleksandar je izveo tri državna udara, četiri promene ustava, a uz pomenuto postavio je i smenio ukupno dvanaest državnih vlada. Međutim, najavljeni brak sa gospođom Dragom Mašin, udovicom inženjera Svetozara Mašina, potomkom vojvode Nikole Lunjevice, starešine iz Drugog srpskog ustanka, ženom o kojoj „beogradska čaršija“, ali i javnost u Srbiji, posebno „elitni krugovi društva“, nisu imali prijatno mišljenje, prouzrokovalo je nesagledive razmere nezadovoljstva i krajnju ogorčenost srpskog građanstva, posebno u vojnim, oficirskim krugovima. Brak je zaista i sklopljen 23. jula 1900. godine, ali su isti, kao i vladavinu kraljevskog para u naredne tri godine, pratili isključivo dvorski skandali, bahato i neprilično ponašanje bliskih saradnika Doma Obrenovića, a posebno rođaka, u prvom redu braće kraljice Drage, Nikole i Nikodija Lunjevice. Skandali, poput izostanka najavljenog porođaja kraljice Drage u maju 1901. godine, oktroisanje ustava Srbije u aprilu iste godine, a pogotovo spekulacije o kandidaturi Nikodija Lunjevice za prestolonaslednika trona, duboko su potresli srpsko građanstvo i do krajnjih granica ozlojedili oficirske krugove vojske, posebno one mlađe generacije. Kako su i kralj Milan i kraljica Natalija osudili brak njihovog sina sa ženom „problematične reputacije“, a uz iznenadnu smrt kralja Milana u Beču, gde se isti nalazio u egzilu posle sudbonosnog jula 1900. godine, kralj Aleksandar ostao je usamljen i prokazan od svih političkih, intelektualnih i vojnih činilaca društvenog života u Srbiji. Takođe, na spoljnopolitičkom planu nisu postignuti zapaženiji rezultati. Naprotiv, poslovična austrofilska politika Obrenovića u položaju Srbije u međunarodnim odnosima, napuštena je u pokušaju približavanja istog interesima Rusije na Balkanu (možda i pod uticajem poznatih rusofilskih stavova kraljice Drage). Međutim, ruski dvor nikada nije preterano ni mario za položaj Obrenovića u Srbiji, pa ni data inicijativa srpske diplomatije nije dala očekivanog rezultata. Skandalozni kralj, sa skandaloznim brakom i vladavinom, uz njegovo nepoštovanje interesa glavnih faktora u političkom životu Srbije, u prvom redu vojske i oficirskih krugova, doveo je do stvaranja zavere u grupama mlađeg oficirskog i podoficirskog kadra u vojsci, sa ciljem nasilnog uklanjanja kraljevskog para sa srpskog trona i uz fizičku likvidaciju istog. Zapravo, sve je počelo opskurnim i zlonamernim ogovaranjima u krugovima „mlađih oficira“ Više škole Vojne akademije i u Đeneralštabu srpske vojske u Beogradu, na račun stvarnih i izmišljenih „nepodopština“ i „beščasnih afera“ koje su produkovali poslovi kraljevskog para i dvorske kamarile, da bi se završilo na ozbiljnim razgovorima o potrebi nasilnog uklanjanja Aleksandra i Drage sa prestola. Prava „zaverenička gnezda“ postale su pomenute vojne institucije, ali u početku osim nekolicine mlađih oficira u zaveru nisu bili uključene i vojne starešine sa višim činom. Naravno, tu izuzimamo generala Jovana Jocu Atanackovića i pukovnika Damnjana Popovića iz niškog vojnog garnizona.
Dva dana posle austrougarske aneksije Bosne i Hercegovine, grupa srpskih ministara, zvaničnika i generala je u Beogradu 8. oktobra 1908. osnovala Narodnu odbranu, polutajno pansrpsko udruženje. Cilj udruženja je bilo oslobađanje Srba od austrougarske okupacije. Ona je širila antiaustrijsku propagandu i organizovala agente u okupiranim teritorijama. Satelitske organizacije su osnivane u Sloveniji, Bosni i Hercegovini i Istri. Najpoznatija je bila bosanska grupa koja je delovala pod imenom Mlada Bosna. Tada dolazi do stvaranja organizacije „Ujedinjenje ili smrt“ koju su uglavnom činili bivši članovi Crne ruke, pa je i ona bila poznata pod imenom C. R. „Ujedinjenje ili smrt“ je osnovana je 9. maja 1911. u Beogradu, a prvi njeni članovi i prvi potpisnici njenoga ustava bili su: Ilija Radivojević, Bogdan Radenković, Čedomilj Popović, Velimir Vemić, Dragutin Dimitrijević Apis, Vojislav Tankosić, Ilija Jovanović (vojvoda Pčinjski), Milan Vasić, Milan Milovanović. Društvo je, mada su i njegovi članovi i ono samo bili dobro poznati, osnovano kao tajno, i imalo je svoje izvršne organe, koji je trebalo da primene presude odnosno odluke organizacije. Crnu ruku su uglavnom činili relativno mlađi zaverenici umešani u ubistvo kralja Aleksandra i kraljice Drage, ali je glavna ličnost bio pukovnik Dragutin Dimitrijević Apis. Prema ustavu organizacije, predočenom sudu u Solunu, organizacija „Ujedinjenje ili smrt“, Crna ruka, osnovana je 9/22. maja 1911. godine. Prema dnevniku Velimira Vemića, pak, datum osnivanja bio je – 10/23. septembar 1911. godine. A po tvrđenju člana Vrhovne centralne uprave, Čedomira A. Popovića, datum osnivanja udruženja bio je 9. mart 1911. godine. Datum od 9/12. maja odnosi se na dan kada su u članstvo Vrhovne centralne uprave kooptirana još tri člana, i kada su ga oni potpisali sa svim ostalim članovima. Od radikala, i političara uopšte, za postojanje Crne ruke prvi treba da je saznao Stojan Protić, u to vreme ministar policije. Protiću je, izvesno, bilo i znano ko sve od poznatijih zaverenika pripada novoosnovanoj organizaciji, ali nešto bliže o njenom ustrojstvu i pravilima njenog rada – teško da je znao. Propisi kojih su se morali držati članovi Crne ruke bili su vrlo strogi. Za njihovo nepoštovanje bile su predviđene rigorozne kazne. Cilj organizacije bio je „ostvarenje narodnih ideala – ujedinjenja Srpstva“. NJen član mogao je biti svaki Srbin, bez obzira na pol, veru, mesto rođenja, kao i svaki onaj koji bude iskreno služio ovoj ideji. Prema članu 2. Ustava, organizacija je pretpostavljala revolucionarnu borbu kulturnoj, stoga joj je „institucija apsolutno tajna za širi krug“… U članu 4. je rečeno, da za ispunjenje svog zadatka, organizacija prema karakteru svog bića, utiče na sve službene faktore u Srbiji kao Pijemontu i na sve društvene slojeve i celokupni društveni život u njoj, i da sprovodi revolucionarnu organizaciju po svim teritorijama na kojima Srbi žive. Inicijativa za stvaranje Crne ruke potekla je od Bogdana Radenkovića, nacionalnog radnika iz Kosovske Mitrovice. Uz neke druge pisce, to tvrdi i Miloš Bogićević, za koga je Radenković inače bio „tipični sanjar i idealista“. Radenković treba da je dao i ime organizacije – „Ujedinjenje ili smrt“. Navodno, njegova želja je bila da Crna ruka bude jedna vrsta VMRO. Kako se navodi, Radenković i nije hteo da pristupi stvaranju Crne ruke dok za to nije dobio pristanak dvojice oficira-zaverenika: potpukovnika Ilije Radivojevića Čiče i majora Dragutina Dimitrijevića Apisa. Tek posle toga organizacija je stvorena.
Dalji članovi obuhvataju ove najbitnije odredbe: na vrhu organizacije stoji Vrhovna centralna uprava, čije su odluke punovažne za sve članove i koja ima pravo raspolagati životima, smrću i imovinom svih svojih članova. Interesi organizacije stoje nad svim drugim interesima, i njeni članovi su dužni dostavljati organizaciji sve što saznaju, bilo u svojoj službenoj funkciji, bilo kao privatni ljudi, a što se tiče organizacije. Vrhovna centralna uprava ima pravo izricanja smrtnih osuda, čije se izvršenje poverava najpouzdanijim njenim članovima ili agentima. Ni jedan član organizacije, pošto je već uveden u nju, ne može izaći iz nje dokle god je živ, niti mu ko može uvažiti ostavku. Članovi, koji bi svojim izdajstvom naneli štete organizaciji, kažnjavaju se smrću. Da bi se očuvala što veća tajnost, članovi se upisuju u spiskove i vode se ne po imenima, već po rednom broju. Članovi se među sobom kao takvi ne poznaju, saobraćaj među njima vrši se samo preko naročito određenih ličnosti, i jedino Vrhovna centralna uprava zna ko su sve članovi organizacije. Ipak zato, iako ne poznaju celu organizaciju ni njeno ustrojstvo, svi članovi se obavezuju na bezuslovnu poslušnost i pokornost organizaciji; oni moraju slepo izvršavati sve naredbe i poneti čak i u grob tajne, koje se tiču organizacije. U političkom životu uticaj ove organizacije se jako osećao, naročito posle balkanskih ratova. Crna ruka je predstavljala srž vojničke opozicije civilnoj vladi. Skrivajući se iza vojske ili opozicije, crnorukci su primorali kralja Petra I da raspusti vladu Nikole Pašića, iako je Narodna radikalna stranka imala većinu u Narodnoj skupštini. Tek nakon ruske intervencije i možda uz pomoć francuskog kapitala, kriza je rešena u Pašićevu korist, a kralj Petar je bio primoran da se povuče, navodno zbog bolesti, i za regenta imenuje prestolonaslednika Aleksandra. U Bitolju je došlo do incidenta povodom pitanja prioriteta građanske nad vojnom vlašću. U Skupštini je socijalistički poslanik Dragiša Lapčević podneo interpelaciju na vladu, što trpi ilegalne organizacije. Skupština se tada zadovoljila odgovorom predsednika vlade. Apis i crnorukci su imali jak uticaj na Narodnu odbranu, kroz koju su pokušavali da rašire mrežu agenata Bosni i Hercegovini. Ovome je pomagalo nezadovoljstvo srpskog stanovništva austrougarskom upravom, srpski nacionalni pokret i širenje jugoslovenske ideje posle balkanskih ratova. Sa druge strane, Pašićeva vlada je pokušavala da dalje ne kvari odnose sa Austrougarskom, pa je ona pokušavala da svojim ustanovama blokira rad crnorukaca u Bosni i Hercegovini.
Za vreme boravka glavnine srpske vojske na Solunskom frontu, regent Aleksandar Karađorđević je izjavio svojim političarima da je pokušan atentat na njega dok se vozio u svojim kolima Solunom. Odmah je sazvan sastanak političkih rukovodilaca, među kojima su bili prisutni Nikola Pašić, Svetozar Pribićević i LJuba Jovanović. Za incident je direktno okrivljena grupa koju je predvodio pukovnik Dragutin Dimitrijević Apis. Zaključeno je da pukovnik Apis planira da izvede vojni puč, da zbaci regenta i zaključi separatni mir sa Austrougarskom, da je pritom vodio tajne razgovore sa austrijskim poslanikom Sajs Inkartom, da je od njega dobio uverenje da će Austrougarska odmah zaključiti primirje sa Kraljevinom Srbijom, pod uslovom da se on obračuna sa regentom Aleksandrom. Na sednici je odlučeno da se cela grupa na čelu sa Dimitrijevićem uhapsi i izvede pred vojni sud zbog veleizdaje. Apis je tada bio pomoćnik načelnika štaba Treće armije, a vojska ga je razoružala i uhapsila u štabu Treće armije 28. decembra 1916. godine. Zajedno sa njim, uhapšeni su i pripadnici Mlade Bosne Rade Malobabić i Muhamed Mehmedbašić. Kasnije su još desetorica pripadnika organizacije „Ujedinjenje ili smrt“ izvedena pred sud. Ukupno su pod istragu stavljena 124 oficira, a dvadesetorici njih je pretilo da će biti izvedeni pred Vojni sud. Solunski proces je održan pred Velikim vojnim sudom u kasarni Treće armije u Solunu od 28. maja do 5. juna 1917. godine. Suđenje je vodio general Miroslav Milisavljević, a javni tužilac je bio pukovnik LJubomir Dabić. Na suđenje su kao svedoci pozivani mnogi vojnici, oficiri i podoficiri, koji su potvrdili nalaze optužnice. Na procesu su odbili da se pojave oficiri Milan Nedić, Dušan Simović, Milutin Nedić, Draža Mihailović i Mustafa Golubić. Presuda Vojnog suda je doneta 5. juna 1917. godine. NJome su se na kaznu smrti streljanjem, pored pukovnika Dragutina Dimitrijevića Apisa, vojnog barakera Radeta Malobabića i artiljerijskog majora LJube Vulovića, osuđeni: pešadijski pukovnik Radoje Lazić, generalštabni pukovnik Milan Milovanović Pilac, pešadijski pukovnik Čedomir Popović, konjički potpukovnik Vladimir Tucović, konjički potpukovnik Velimir Vemić (učestvovao u ubistvu kralja Aleksandra i kraljice Drage Obrenović) i pešadijski pukovnik Bogdan Radenković (vicekonzul). Na vremenske kazne osuđeni su poručnik Damjan Popović i potporučnik Muhamed Mehmedbašić (učestvovao u atentatu na Franca Ferdinanda u Sarajevu 1914. godine).
Presude nisu izvršene odmah. Dosta se razmatralo o žalbama osuđenih, pa je tako Visoki vojni sud preinačio smrtne kazne pukovnicima Popoviću i Radenkoviću na 20 godina i povećao kaznu generalu Popoviću na 20 godina. Zatim je i regent Aleksandar u više navrata odlučivao da pomiluje neke osuđenike, pa su tako smrtne kazne pukovnicima Milovanoviću, Laziću i Tucoviću i potpukovniku Vemiću preinačene u dvadeset godina zatvora. Tako su gotovo svi osuđeni na smrt, osim Apisa, Malobabića i Vulovića, umesto smrtne kazne dobili kazne zatvora, a kasnije su bili svi oslobođeni. Za vreme svog boravka u vojnom zatvoru, Apis je napisao svoju poslednju volju i testament 11. juna 1917. godine, u kojoj je, između ostalog naglasio: „Umirem nevin, ali sa saznanjem da je moja smrt potrebna Srbiji za neke više razloge. Možda sam, a ne želeći to, grešio u svome radu kao patriota… Možda nisam znao za srpske interese. Ali, čak i da sam za to kriv, znam da sam jedino radio za dobrobit Srbije…“. Apisa su u ranu zoru 26. juna 1917. godine probudili stražari i primorali ga da krene na svoje poslednje putovanje do mesta određenog za egzekuciju. Prolazeći pored ćelija svojih prijatelja, on je kroz zatvorena vrata pozdravljao svakog po imenu i „uzimao“ poslednje zbogom. Osuđenici su odvedeni na Solunsko polje, gde su već bile iskopane rake. Apisa su stavili u sredinu, a Malobabića i Vulovića sa strane, te su im potom vezali oči crnim povezima. Pred samrtni čas, Apisu je pročitana presuda i to čitanje je trajalo puna dva sata. Bilo je 4:45 ujutro, kada je general Dabić dozvolio komandantu streljačkog voda da naredi egzekuciju. Na obnovljenom sudskom procesu 1953. godine u Beogradu, sve presude Višeg vojnog suda u Solunu su poništene, a svi osuđenici rehabilitovani, među kojima i sam Dragutin Dimitrijević Apis. Obnovu procesa su pokretali članovi porodica, preživeli drugovi i poštovaoci Crne ruke i to više puta u međuratnom periodu, ali je do nje došlo tek nakon Drugog svetskog rata, u novoj državi Federativnoj Narodnoj Republici Jugoslaviji. Povod za obnovu procesa bilo je pismo streljanog majora LJubomira Vulovića napisano dan pred izvršenje presude, u kome je naveo da je za atentat prvi put čuo na samom suđenju, da su svedoci bili lažni, iznevši u njemu sve svoje sumnje i pretpostavke, kao i molbu da se u oslobođenoj otadžbini utvrdi prava istina. Pismo je napisao prijatelju Todoru Mihailoviću, a ostavio vojnom svešteniku Zdravku Paunoviću. Ovo pismo našlo se u rukama Aleksandra Rankovića, ministra unutrašnjih poslova FNRJ, koji je zatim naredio Istražnom odeljenju ministarstva da preduzme istragu, u cilju utvrđivanja istine. Od strane srpskog pravosuđa, Apis je rehabilitovan i po drugi put, 2012. godine.
IZVORI I LITERATURA:
Kazimirović, Vasa (2016). Crna ruka — ličnosti i događaji od Majskog prevrata 1903. do Solunskog procesa 1917. Novi Sad: Prometej.
Mitrović, Andrej (1984). Srbija u Prvom svetskom ratu. Beograd: Srpska književna zadruga.
Mitrović, Andrej (2007). Serbia’s Great War 1914—1918. West Lafayette: Purdue University Press.
Radojević, Mira; Dimić, LJubodrag (2014). Srbija u Velikom ratu 1914—1918: Kratka istorija. Beograd: Srpska književna zadruga, Beogradski forum za svet ravnopravnih.
Ratković, Borislav; Đurišić, Mitar; Skoko, Savo (1972). Srbija i Crna Gora u Balkanskim ratovima. Beograd: Beogradski izdavačko-grafički zavod.
Ostavi komentar