ЦРНА РУКА И ВОЈНИ ПУЧ МАРТА 1941. ГОДИНЕ

06/04/2020

Аутор: мср Срђан Граовац, историчар

 

Увек када мислимо да је неки крупан историјски догађај, било трагичан, било тријумфалан, проузроковала и потпуно обликовала воља једне или неколико особа, неумитно грешимо ма колико нам изгледало да је то тако. У нашем просечном доживљају моћи склони смо да, без сумње, из интереса и кукавичлука добро умотаног y дивљење, да некритички хвалимо оне који силом узимају власт од оних који су изабрани по договореним друштвеним правилима или оних који та правила драстично крше с позиција власти. У оба случаја заборављамо да постоји низ околности и процеса који усмеравају токове догађања y друштву и који утичу на животе појединаца бар онолико колико и акти моћних појединаца на те токове. Значајна дешавања у историји једног народа често је неопходно наново процењивати и оцењивати. Поготову ако се последице тих догађаја осете тек много, много година касније. Такав је случај и са 27. мартом 1941. године. Исправно сагледавање историјске улоге појединих великих догађаја биће заправо залог и за исправне оцене готово свих главних токова националне историје. Неколико десетина књига објављених на ову тему, што у земљи, што у дијаспори, су изузетно противречне. Једну групу аутора чинили су пучисти и њихови симпатизери, који су бранили своју улогу и релативизовали последице. Када је у питању 27. март, подршку им је здушно пружала комунистичка власт. Неке је, као генерала Симовића, наградила пензијом и безбедним повратком у Југославију. Другу су чинили чланови оборене владе, који су иако малобројнији упорно покушавали да докажу исправност својих капиталних одлука.У трећој групи били су званични југословенски историчари и публицисти, који су глорификовали улогу Комунистичке партије Југославије у дешавањима око 27. марта. Разликују се и у оценама да ли је то био државни удар, пуч, грађанска револуција или чак терористички акт.

Посебно је занимљиво да се код великог броја аутора инсистира да се 27. марта 1941. године догодила револуција, некаква грађанска антифашистичка револуција. Професор Драган Симеуновић о томе пише: „Чак ни комунисти, који су вешто више од пола века стварали мит о 27. марту као антифашистичкој акцији коју су наводно они организовали, нису били склони да у кривотворењу догађаја иду толико далеко да означе 27. март као револуционарни акт. Напросто, када је реч о догађајима у Југославији 27. марта 1941. све одлике револуције су изостале у истој мери у којој су присутне одлике државног удара. Исто тако, може се тек говорити о неким садржајним елементима терористичког акта, на пример у понашању према кнезу Павлу, али не и о терористичкој акцији. Није постојала терористича организација, него је целу операцију водила једна страна обавештајна служба преко својих конфидената, што не значи да и друге обавештајне службе, посебно америчка и руска, нису утицале на ток тих догађаја.“ Анализа овог преврата показује да је реч о најмилитантнијој форми државног удара, дакле, о пучу. Извели су га припадници националних оружаних снага у тајној спрези са спољним снагама које су у том региону имале своје војно-политичке интересе. Изостале су отвореније политичке анализе нарочито Маршалових тврдњи, а на њих се готово нико није осврнуо. Према овом сведочењу показало се да су западне силе, односно њихове тајне службе припремиле, извеле, па чак и платиле преврат којим је српска опозиција сменила Слободана Милошевића и његов режим. Једина порука књиге Тима Маршала јесте: „Србијо, погледај себи у очи и буди искрена!” Слично је прошло и откриће Мирослава Свирчевића, сарадника Балканолошког института САНУ, који је у британским архивама, дошао до сета непознатих докуманта о 27. марту, који бацају сасвим другачије светло на овај значајан историјски догађај.

Пуч 27. марта и демонстрације против Тројног пакта које су уследиле чак и данас, 70 година касније, изазивају контроверзе. Ко је стајао иза пуча? Какве су улоге британске и совјетске тајне службе? Да ли су се рат, жртве, распад земље, па чак и стварање НДХ, могли избећи да пуча није било? Да ли би се Немци држали договора да земља остане неутрална? Да ли су Срби испали „топовско месо“, баш као 1915. године, када су одбили сепаратни мир са Немачком и Аустроугарском, после чега је уследила голгота кроз Албанију? Овај догађај никада није сасвим расветљен, иако су у међувремену „испливали“ многи важни детаљи. Грађанство је сматрало да је тај датум определио Југославију за антифашизам; војска је веровала да је демонстрирала патриотску улогу; германофили да је почињена највећа грешка која ће земљу скупо коштати; СПЦ и патријарх Дожић здушно су подржали демонстранте, а комунисти покушали да искористе догађај за приближавање Русији. После рата историографи у земљи преувеличали су значај демонстрација, а потиснули у други план пуч, док су они у емиграцији глорификовали управо пуч. Посебно „замешатељство“ настало је када су се у сукобе историчара укључили Британци и први отворили питање да ли су официри-пучисти били плаћани од британских агената. Чињеница је да је југословенска влада у Лондону због ових догађаја имала значајну подршку у почетку, али та подршка убрзо је била потрошена због међусобних размирица у емиграцији. Водио се рат за Балкан, где смо се о свом учешћу најмање ми питали. Енглези су хтели да зауставе немачки продор у залеђе Медитерана, а Немачка да анулира британски утицај. Догађаји 27. марта у доброј су мери дело британске политике, која је преко Интелиџенс сервиса и Управе за специјалне послове (СОЕ) ангажовала политичаре и официре. Непосредни механизам државног удара покренут је по Черчиловој и одлуци министра Ентони Идна, а све замисли су спроведене преко британског посланика у Београду Ричарда Кембела, који је помињао официра Бору Мирковића као оперативног извршиоца пуча, док је генералу Душану Симовићу припала репрезентативна и политичка улога. Мирковић је демантовао да је био британски агент, али је признао да је размењивао податке са британским ваздухопловним изаслаником Мекдоналдом. Од њега је, уосталом, и сазнао да је потписан Тројни пакт. Главно британско упориште била је Земљорадничка странка Милана Гавриловића, који је подржавао савез Југославије, Грчке и Турске са Британијом, али је био и иницијатор војног пакта са СССР. Он ће пред рат постати први југословенски амбасадор у Москви. Посебно занимљиво је сведочење Хју Далтона, шефа специјалних операција у Југославији, који је тврдио да је СОЕ потрошила најмање 100.000 фунти стерлинга углавном на Земљорадничку странку, али и различита подмићивања у Београду.

Шеф операција СОЕ (Британске обавештајне службе) у Југославији, Хју Далтон, у телеграму испорученом на руке Винстону Черчилу 28. марта 1941. године, пише: „Откако сам преузео СОЕ у Југославији потрошили смо најмање 100.000 фунти стерлинга. Новац је, углавном, отишао на финансирање Земљорадничке странке и остале видове подмићивања. Мислим да смо добили добру противредност за уложени новац! Поносим се резултатима које, у великој мери, сматрам Тејлоровом заслугом и заслугом његових главних помагача – поручника Мастерсона и Бенета.“ Ово је само један од докумената у књизи „Кнез Павле, истина о 27. Марту“, писаној на основу архивске грађе коју проналазимо у личној архиви кнеза Павла. Након готово осамдесет година овај документ пружа сасвим нов поглед на један од најсудбоноснијих дана у српској историји, дан који је земљу увео у страховито разарање Другог светског рата, пад династије Карађорђевића и 50 година комунизма у Србији. Васа Казимировић је још пре двадесетак година писао да је Земљорадничка странка добијала 4.000 фунти месечно, а неке дневне новине, као „Правда“, 150.000 месечно. Самосталној демократској странци Светозара Прибићевића такође је даван новац, а бакшиш су добијали Удружење старих ратника, Сељачка странка Драгољуба Јовановића и Српски културни клуб. Пре неколико година Мирослав Свирчевић, сарадник Балканолошког института, донео је из британских архива и документа која све ове наводе потврђују. Друго неразјашњено питање односи се на учешће совјетске обавештајне службе. Совјетске агентуре радиле су у Југославији на два одвојена колосека: по политичкој и војној линији. Тито је у разговору са Ђиласом, 29. марта, показао неразумевање за демонстрације, тврдећи да чланови КПЈ нису смели да изађу из илегале. Међутим, 27. марта 1945. године изјављује да су комунисти на демонстрацијама били апсолутни господари ситуације и да други не смеју да присвајају њихове заслуге. Везе са совјетским тајним службама остварене су преко југословенског посланства у Анкари. Одржавали су их Мустафа Голубић, агент совјетске обавештајне службе, и његов саборац и црнорукац, Божин Симић, такође обавештајни оперативац. Симић је сарађивао са совјетским послаником у Београду Плотњиковим, а и Голубић и Симић имали су јак утицај на генерала Симовића и пучисте.

Након фактичког гашења деловања „Црне руке“ после Солунског процеса из 1917. године и смрти Аписа, постајале су непроверене гласине да су бројни преживели чланови организације наставили са својим делатностима, које су после свршетка Првог светског рата и стварања прве јужнословенске заједничке државе своје активности усмерили управо против интереса званичног Београда. Фактицитет је да је један значајнији део тих црнорукашких активиста, са левичарским и крајње левичарским политичким опредељењима, временом приступио у редове совјетског обавештајно-безбедносног апарата. Сасвим извесно, тим структурама припадали су и Божин Симић и Мустафа Голубић. Наиме, левици, као и комунистичким идеалима наклоњени црнорукци, постали су острашћени непријатељи грађанског поретка у Југославији, противници краља Александра Ујединитеља и његове династије Карађорђевић, које су сматрали и одговорним за смрт Аписа и фактичко уништење организације „Уједињење или смрт“. Међутим, каква је била њихова стварна улога у догађајима од 27. марта 1941. године?

Министар двора, Милан Антић, забележио је да је Божин Симић 26. марта стигао из Москве и да је затражио аудијенцију код кнеза Павла. Није био примљен. „Био је у дослуху са Симовићем“, сведочи Антић. „Посетио је Симовића и обавестио га о совјетском расположењу да закључе споразум са Југославијом. Можда је то утицало на Симовића да те ноћи, између 26. и 27. марта изврши државни удар.“ Међутим, поједини документи, који с времена на време доцуре из московских институција које су чувари прошлости, говоре да је поред Британаца и Стаљин уплео своје прсте у мартовске догађаје, обарање кнеза Павла и увлачење Југославије у ратне страхоте. Присуство Мустафе Голубића од 1940. године и његове активности од фебруара до јуна 1941, када је ухапшен, још нису истражени. Постојећи документи и магловита сведочења, углавном из друге руке, показују да је он извршавао поверљивије Стаљинове задатке, нарочито кад су биле у питању ликвидације људи који су се из било којих разлога нашли на Хазјаниновом путу. По неким извештајима које поседује професор Борис Старков из Петербурга, Голубић је ликвидирао чувеног британског обавештајца Сиднија Релија, који је задавао велике главобоље Совјетском Савезу. Постоје, такође магловити наговештаји да је Мустафа Голубовић имао сталне контакте са генералом Пером Живковићем и неколико сусрета са генералом Симовићем. Информације добијене од њих редовно је слао у Москву. После промене власти у Београду 27. марта, контакти пучиста са Кремљом су активирани и постали су званични. У Москву је упућен предлог новог председника владе генерала Симовића да одмах почну преговори о склапању уговора о пријатељству двеју земаља. Југословенска влада је покушала да овим пактом олакша притисак Немачке и њених савезника на својим границама. Полазило се од претпоставке да би снажна совјетска подршка могла одвратити Немачку од агресивних планова. Сем тога, Совјетски Савез се чинио као једина земља у којој је Југославија могла да обезбеди савремено наоружање и војну опрему.

Совјетски амбасадор, Виктор Андрејевич Плоткин, први и једини дипломатски представник СССР-а у Краљевини Југославији, добио је 31. марта шифровану поруку са Молотовљевим потписом. Народни комесар је захтевао да Југословени одмах пошаљу у Москву ужу делегацију на преговоре и да би добро било да Божин Симић буде у саставу делегације. По сведочењу Воје Николића, провереног револуционара, Симић је отпутовао у Москву заједно са Мустафом Голубићем и Драгутином Савићем. Тамо су им се придружили војни аташе Жарко Поповић и посланик Милан Гавриловић. Пакт о пријатељству са Совјетским Савезом потписан је у ноћним сатима 6. априла 1941. године. Божин Симић се после рата у неколико наврата присећао како га је облио зној када му је током ноћног пријема у част потписивања Совјетско-југословенског уговора, Стаљин, стискајући му руку, значајно рекао: „Да, црна рука“. У том часу су, највероватније, немачки авиони већ полетели ка Београду. Остаје неразјашњено питање ко је заправо био Божин Симић и каква је била његова улога у мартовским догађањима. Зна се да је био црнорукац, успешан војник, официр, превратник, националиста, комита, обавештајац, а потом и комуниста и дипломата. Готово да није било битног и великог историјског догађаја у првој половини 20. века, а и у првим годинама после Другог светског рата, у којем бар на неки начин није учествовао. За разлику од његових пријатеља, (Апис, Голубић, Танкосић) са којима је започео каријеру, његов живот се завршио природном смрћу, у дубокој старости. Рођен је 20. октобра 1881. године у Великом Шиљеговцу код Крушевца. Отац му је био сеоски учитељ, па је од малих ногу добио добро образовање и васпитање. Занесен идејом српства, уписао је војну академију, коју је завршио у року. Већ почетком 20. века удружује се са групом официра, које је предводио Драгутин Димитријевић Апис, и активно учествује у организацији атентата на краљицу Драгу и краља Александра Обреновића 1903. године. Био је официр за везу са четницима Воје Танкосића у Македонији и пребацивао их преко границе на турску територију. За време Првог светског рата био је командир батаљона. Апис га 1916. шаље за Русију, односно у Одесу, где је био задужен за формирање српске добровољачке дивизије из редова аустроугарских заробљеника и исељеника из прекоморских замаља.

 

У Солунском процесу, у одсуству, осуђен је на 18 година затвора, због чега остаје у Русији и после Октобарске револуције, постаје пуковник Црвене армије. После Првог светског рата емигрирао је и живео углавном у Паризу. Средином тридесетих година прошлог века враћа се у Београд и одмах је ухапшен и послат у Пожаревац на одслужење казне од 18 година затвора. Међутим, следећег дана је пуштен. Неколико дана после пуштања, враћен му је чин пуковника српске војске, са посебном напоменом да у Солунском процесу, 1917. године, није осуђен, него пензионисан. И наравно, исплаћене су му све пензије. Шта може да говори ова чињеница осим да је ова личност поседовала неке посебне, данас још необјашњиве моћи. Користећи своје дипломатске и шпијунске везе, чак и масонске, јер је припадао масонској ложи „Побратим“ из Петербурга, писао је писма свим светским владарима, тражећи помиловање за Аписа, када је почео Солунски процес. Пресуда њему била је донета и пре него што је оптужен. Пашић и краљ Александар су били неумољиви. Свестан да се не може вратити у Србију, након Октобарске револуције, Симић се придружује руској војсци која му признаје чин пуковника, па наставља каријеру у Црвеној армији.

Солунски процес је Слободан Јовановић назвао „судским убиством”, за шта је имао све разлоге јер је то био монтирани процес на коме је на основу исказа само једног сведока Апис осуђен на смрт и погубљен због измишљеног покушаја атентата на престолонаследника Александра. Страх од „Црне руке” и њене освете је прогањао краља, чак је основана такође официрска организација „Бела рука”, која је требало да буде нека врста пандана или противсредство и одбрана од сабласти „Црне руке”. Ова последња била је пред рат под утицајем свемоћне руске царске тајне службе ОХРАНЕ, која је после Бољшевичке револуције прешла у надлештво још моћнијих совјетских специјалних служби. За време Шпанског грађанског рата у Паризу је Јосип Броз био задужен за ликвидацију троцкиста. Њему се приписивала важна улога у организацији и одашиљању добровољаца против Франка у Шпанију. Један од организатора републиканских добровољаца био је и Власта Стојановић, који није био комуниста, него демократа, и чији отац је био један од оснивача Демократске странке у Краљевини Југославији. Био је политички емигрант који је побегао од диктатуре краља Александра у Француску, где је и докторирао на Правном факултету на Сорбони. После Другог светског рата, био је током тридесетак година на челу Југословенског програма француског државног радија (РФИ). У једном интервјуу, на питање: „Да ли је Броз био број 1 за одашиљање добровољаца у Паризу?”, одговорио је: „Не, био је то Бастајић”

„Ко је био Бастајић?“

„Члан Црне руке”.

Драгутин Димитријевић Апис рехабилитован је одлуком суда ФНРЈ 1953. године, такође исказом истог ексклузивног сведока, који је повукао своје сведочење из 1917. године. Остаје нејасно да ли је поништењем монтираног суђења из 1917. требало придобити преостале чланове „Црне руке” или је то, можда, било у циљу демонстрације да није само комунистичко судство организовало монтиране процесе, како и масовна судска и бесудна убиства, каквих је после рата било на десетине хиљада у Србији и Југославији.

Првих година боравка у Београду, сада је то већ сасвим јасно, није седео беспослено. Имао је запажену улогу у активностима Српског културног клуба. Када је кнез Павле одлучио да 1940. успостави дипломатске односе са СССР, Божин Симић путује у Москву као посредник. По завршетку Другог светског рата, Јосип Броз Тито га именује за амбасадора нове Југославије, најпре у Паризу, па у Анкари. Остао је, као и много тога у његовом животу, неразјашњен покушај атентата на њега 1946. године. За време разлаза на релацији Москва – Београд отворено стаје против Стаљина. Умро је 1966. године у Београду, у 85. години. Министар двора, Милан Антић, забележио је још понешто о Симићу из тих година: „Учио је совјетског посланика Плотникова да игра санс, не ради саме игре, већ ради конспирације. Приликом игре, мешањем карата, дељењем… може да се потури шта се хоће и сазна шта се хоће…“, бележио је Антић. „Симић је био искрен пријатељ Совјета. Слушао је Лењина који је за њега пријатељ човечанства и спасилац људског рода, врста Исуса без мистике божанства“. Антић је записао и мишљење пуковника Владимира Туцовића о Божину Симићу. Истакнути црнорукац је за свог другара завереника имао само две речи – међународни хохштаплер, иако њихово пријатељство никада није било нарушено.

 

ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА

Димић, Љубодраг (2012). 27. март 1941 – сећања, тумачења, истраживања и уџбеничка литература. 27. март 1941. седамдесет година касније: Зборник радова. Београд: Институт за савремену историју

 

Казимировић,  Васа, Црна рука, друго издање, ИК „Прометеј” Нови Сад, 2016.

 

Поповић, Никола Б. (2000). Срби у Првом светском рату 1914—1918. Нови Сад: Друштво историчара Јужнобачког и Сремског округа.

 

Радојевић, Мира; Димић, Љубодраг (2014). Србија у Великом рату 1914-1918: Кратка историја. Београд: Српска књижевна задруга, Београдски форум за свет равноправних.

 

 

 

 

 

 

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања