Autor: Milovan Balaban, istoričar
Crnogorski narod, crnogorska skupština i crnogorski kralj nisu imali dilemu kako da se postave u julskoj krizi, kada je Austro-Ugarska pretila napadom, a na kraju i napala Srbiju. Iako ova tema nije bila u velikoj meri zastupljena u istoriografiji, ponašanje Crne Gore nakloljeno Srbiji i njena nepokolebljivost da zagazi u rat zbog Srbije je poznata. Ona nikada nije dovođena u pitanje. U ovom tekstu ćemo samo malo podrobnije analizirati kako su se vlada, a pogotovo kralj Nikola, ponašali tokom tih napetih dana, kada je dvojna monarhija pretila i konačno napala Srbiju.
Cena ulaska u rat i podrške Srbiji mogla je biti velika za Crnu Goru, pogotovo njenu dinastiju (na kraju rata se ispostavilo da joj svakako nije bilo spasa), kralja i malobrojnu crnogorsku elitu. Ono što je budilo bojazan kod saveznika (ne i Srbije) bilo je kako će se Crna Gora ponašati tokom julske krize, da li će ući u nekakve dogovore sa Centralnim silama. Zebnje generalno nisu imale osnova, mada kralj Nikola nije uživao poverenje u zapadnim krugovima. Ipak se ispostavilo da su bojazni bile preterane.
Velike sile i Balkan jula 1914.
Kada pogleamo globalnu situaciju tadašnjeg sveta, pa se osvrnemo na stanje u Srbiji i Crnoj Gori videćemo sledeće: Centralne sile, pogotovo Nemačka, bile su spremne za rat. NJima je sukob u tom trenutku odgovarao. Otud je dvojna monarhija dobila punu podršku Nemačke da uđe snažnije na Balkan i reši problem sa Srbijom. Postojao je scenario koji je predviđao lokalizovanje sukoba. Snaga Nemačke, smatralo se, biće razlog odvrćanja ostalih velikih sila od mešanja u ovaj spor.
Međutim, ovo je bilo nemoguće. Interesi svetskih sila su bili direktno ili indirektno prisutni na Balkanu. Britanija i Francuska su motrile na Grčku i Tursku, Rusija je bila zaštitnica Srbije i Crne Gore, dok je Italija smatrala Albaniju, Crnu Goru i Dalmaciju za svoju sferu uticaja. Dakle sve sile su imale interesa na Balkanu i rat na ovom prostoru nije mogao proći bez uplitanja više faktora. Nemačka je računala i na ovaj scenario i bila spremna na konfrontacije većih razmera. Otuda je i pružena podrška Austro-Ugarskoj, koja sama ne bi smela da zagazi u rat i remeti tadašnji svetski poredak.
Kao što se zna dvojna monarhija je uputila ultimatum Srbiji, koji nijedna država nije mogla u potpunosti da prihvati ukoliko želi da sačuva minimum nezavisnosti. Srbija je dala maksimalno tolerentan odgovor, ali 28. jula dvojna monarhija je poštanskim pismom objavila rat Srbiji, te su sada velike sile (do tada su upućivale Srbiju da bude u svom odgovoru maksimalno tolerantna) morale delovati u novonastalim okolnostima.
Crna Gora i Rusija
Crna Gora, koja je u vreme aneksione krize bila u potpunom saglasju sa Srbijom, i ovoga puta nije se dvoumila. Ono što je opterećivalo odnose Srbije i Crne Gore su dinastička pitanja, odnosno kralj Nikola je smatrao da dinastija Petrovića kao najstarija ima i najviše prava da bude predvodnik u vaskolikom srpskom svetu. Međutim, ovo je moglo biti pod znakom pitanja usled slabosti crnogorske države, baš u vreme kada su dve bratske države stremile ka ujedinjenju. Dakle, dinastički problem je postojao usled mogućnosti ujedinjenja gde bi onda bila ugrožena dinastija Petrovića.
Kao mala država, koja ne može da se uporedi sa Srbijom, a usled osećaja izuzetnosti u srpskom svetu te i pretenzija dinastije da bude predvodnik ujedinjenog srpstva, Crna Gora je tražila oslonac i bliske veze sa Rusijom. Otuda je sklopila vojni sporazum sa Rusijom 1910. g. Rusija često nije gledala sa potpunim poverenjem na Crnu Goru, nije imala poverenje ni u kralja Nikolu. Međutim, dugovekovno prijateljstvo i geopolitički interes Rusije određivali su njenu naklonost maloj balkanskoj državi. Otuda ona konstantno vojno pomaže Crnu Goru, ne samo početkom XX veka nego i tokom nekoliko prethodnih vekova. Međutim, Rusiji je isto tako bilo stalo da prati u koje namene će se vojna pomoć iskoristiti. A vojnu pomoć je kralj Nikola iskoristio da reorganizuje i unapredi vojsku, što je njemu služilo da između ostalog ojača svoju poziciju u okviru srpskog sveta, pre svega u rivalstvu sa dinastijom Karađorđevića.
Isto tako, crnogorski kralj se neretko opirao pokušaju Rusije da potpuno kontroliše Crnu Goru. Crnogorski monarh pokušavao je, kada god je bio u prilici (bilo to opravdano ili ne), da samostalno deluje i sklapa ugovore. Tako je sklopio i ugovor o savezu pred balkanske ratove, a da nije zatražio formalni pristanak od Rusije. Sve ovo je Rusiji smetalo. Ne toliko sklapanje Balkanskog saveza koliko ignorisanje velike slovenske carevine, koja je finansijski pomogla da Crna Gora uopšte bude sposobna da vodi rat. Ono što je još bitnije, Rusiju su na Zapadu videli kao patrona Crne Gore i neretko smatrali odgovornom za postupke kralja Nikole. Tako je posle ulaska u Skadar Rusija bila pod pritiskom velikih sila te je morala da se pridruži apaelu kojim su savezničke sile tražile da se crnogorska vojka povuče.
Posle Drugog balkanskog rata Crna Gora se proširila, uključila mnogo stanovnika nesrpske nacionalnosti, ali je isto tako bila i iscrpljena posle ovih sukoba. Zaustavljeni su projekti koji su bili od vitalne važnosti za državu. Trebalo je dići ekonomiju, isušiti jedan deo zemlje oko Skadarskog jezera, formirati bankarski sektor, isplatiti invalidnine i penzije. Kako bi sve ovo postigla, država je trebalo da pojača poreze, ali je privreda bila slaba te ovo nije bilo sprovodljivo. Isto tako, teška finansijska situacija je uslovila nemogućnost vraćanja stranih dugova, što je sve govorilo da ova mala državica ne može da funkcioniše baz strane pomoći i zajmova, što je opet degradiralo položaj kralja Nikole u srpskom svetu.
Otud je crnogorski kralj doživljavan kao vladar koji se ne ponaša u skladu sa snagom Crne Gore, te u njega mnogi nisu imali poverenja. Ovo se videlo i tokom julski dešavanja, ali i tokom čitavog rata. Otuda su na početku rata prektično sve svetske sile pokušavale da ubede Crnu Goru da bude neutralna, kako ne bi izazvala neke konflikte. Centralne sile su snažnije insistirale na neutralnosti pošto su smatrale da je Crnu Goru teško privesti u njihov tabor zbog jakih veza sa Srbijom i srpskog karaktera njenog naroda.
Čak je i Sazonov, ruski ministar spoljnih poslova, smatrao da Crna Gora treba da ostane mirna i da zajedno sa Srbijom (pre objave rata Srbiji) ostane tolerantna, te da nijedna ne radi na ujedinjenju. Ovo stoga što su saveznici još uvek nameravali da sve pokušaju kako bi diplomatski izbegli sukob. Međutim, posle 23. jula, kada je upućen ultimatum Srbiji, a svi bili upoznati sa istim, uvideli su da je rat teško izbeći. Ipak, i dalje se smatralo u nekim savezničkim krugovima da uz velika odricanja Srbija još uvek možda može izbeći sukob.
Međutim, svima je bilo jasno da je mirovna opcija bila na klimavim nogama. Tako je Rusija odlučila da sprovede delimičnu mobilizaciju 25. jula. Narednog dana Nikolaj Nikolajevič, veliki vojvoda, za koga je bila udata Stana, ćerka kralja Nikole, upućuju crnogorskom samodršcu obaveštenje u kom upućuje Crnu Goru da se sprema za rat, objašnjavajući da je slovenski svet ugrožen, te da Rusija neće ostaviti Srbiju samu. Sa druge strane, ministar spoljnih poslova Sazonov 27. jula upućuje Aleksandru Girsu, poslaniku na Cetinju, instrukcije kako da priča sa kraljem. I dalje su saveti da država i narod budu mirni, uputstvo da se ne poteže priča o ujedinjenju, te ni u kom slučaju ne podstiče ratoboran stav. Takođe, ministar Sazonov preko svog poslanika poručuje kralju da će u zavisnosti od njegovog stava zavisiti stav Rusije, jer je Rusija praktično patron Crne Gore. Ovaj dvostruki stav iz Rusije, izražen preko vojske i vlade, držaće u nedoumici kralja Nikolu, sprečavajući ga u narednih nekoliko dana da zauzme zvaničan stav, čak i kada je već formalno država bila u ratu na strani Srbije.
Dakle, od zapadnih saveznika, kao i od Centralnih sila, stizale su poruke koje su upućivale crnogorske zvaničnike da zauzmu neutralan stav u budućem ratu. Sa druge strane, iz Rusije su stizale oprečne poruke, koje je kralj Nikola dobijao od vlade i od vojnih vrhova. Za to vreme jedino Srbija je bezrezervno računala u potpunosti na Crnu Goru. U srpskoj javnosti se znalo da će država biti napadnuta i nije bilo iluzija u mogućnost nekih pregovora. Otuda se Srbija spremala za rat i zbližavala se sa Crnom Gorom. Dve države su pokušavale da stvore zajedničke vojne institucije. Već 29. jula Srbija se obavezuje da isplaćuje značajnu pomoć u frankama kako bi se održavala borbena gotovost crnogorske vojske.
Zbližavanje sa Srbijom i ulazak u rat
Na početku avgusta poslani su oficiri u Crnu Goru koji će ustrojiti zajedničku komandu. Ona je bila u funkciji tokom čitavog rata, što se najbolje videlo na Mojkovcu kada je crnogorska vojska štitila odstupnicu srpskoj, pri čemu je sva izginula, ali tek pošto je uspela da obavi zadatak. Sa druge strane u samoj Crnoj Gori, kako se situcija razvijala, a rat postao stvarnost, reagovala je i crnogorka skupština. Ona je prvog avgusta konstatovala da Crna Gora ne može da bude van sukoba kad je Srbija napadnuta, te je otuda izglasala bezrezervnu podršku Srbiji.
Posle ovog čina skupštine i kralj je imao obavezu prema Srbiji. Ali, iako je bio za ulazak u rat na strani Srbije, još uvek se nije zvanično izjašnjavao, jer se plašio stava Rusije, odnosno onoga što mu je rekao ruski ministar spoljnih poslova Sozonov – instrukcije da bude miran. Iako je od 1. avgusta rat proširen, a činjenica da postaje evropski bila stvarnost, kralj Nikola još uvek, nemajući saglasnost Rusije, a pritisnut Srbijom i hoteći da bude na strani Srbije, još uvek je ćutao. NJegov stav bio je da čeka napad od strane dvojne monarhije ili saglasnost Rusije.
Međutim, dvojna monarhija nije nameravala da se konfrontira sa Crnom Gorom nadajući se da će ona ostati neutralna. Štaviše 1. i 2. avgusta, Eduard Oto, austrijski poslanik, u razgovoru sa Petrom Plamencom nudi Crnoj Gori mnoge ustupke, uključujući i povratak u Skadar, a sve u zamenu za neutralnost. Međutim, kralj Nikola ne pomišlja da prihvati ponudu znajući da bi tada vezao državu, a i svoj opstanak za dvojnu monarhiju, a protiv saveznika i Srbije. Crnogorski kralj je još uvek čekao saglasnost iz Rusije, a Rusija zaoukupljena svojim problemima nije slala nikakave poruke.
Kralj je sa jedne strane hteo da uđe u rat na strani Srbije, dok sa druge još uvek nije dobijao signal iz Rusije. Takođe, imao je pritisak svoje skupštine, a još više samog naroda koji nije mogao da zamisli državnu pasivnost i neutralnost dok je Srbija u ratu. No, trebalo je sačekati kraj drame, a on se nije mogao zamisli drukčije osim da Crna Gora uđe u rat na strani Srbije. Dilema se razrešila onoga trenutka kada su zvanično 6. avgusta ušle u sukob Austro-Ugarska i Rusija. U tom trenutku kralj Nikola nije više video nikakve prepreke za ulazak u rat sa dvojnom monarhijom, koji je objavljen takođe 6. avgusta, čime je Crna Gora i zvanično ušla u rat, stala na stranu Srbije i odredila svoj položaj u julskim previranjima 1914. g.
Ostavi komentar