Autorka: msr Emilija Popović
Predstavljati haos uopšte ne znači predstavljati haotično
Luiđi Pirandelo
Opis čitanja književnog dela koji, pozivajući se na njegovu životnost kao izraz vrednosti, često je iskazan frazom koja govori o likovima dela koji „kao da su pred nama oživeli“. Luiđi Pirandelo, koji je, verovatno bio i sam često žrtva ovog izraza (kao i svi mi) od njega razvija komad, dramu u nastajanju koja će, tako nedovršena beskrajno puta pokušavati da se završi, a umesto toga, opet nanovo počinjati, što je vrednost života samog. Tako dobijamo nadaleko poznatu dramu o šest lica koja, odbačena od strane svog kreatora, traže pozornicu na kojoj će odigrati svoju suštinu, iskazati ono što su, proživeti život na sceni.
Šest lica traže pisca drama je iz 1921. godine, 2022. godine, 2092… Svejedno je. Jedino bi trebalo naznačiti prvi izlazak iz štampe, da bi se pocrtala važnost prevrata koji je Pirandelo učinio (1921), o čemu svedoče i negodovanja publike povodom prvog izvođenja ove drame u Italiji:
[…] treba se samo setiti premijere Šest lica traži pisca u Tetaro Valle u Rimu 9. maja 1921, kada mu je ragnevljena publika vikala, skandirajući: „la-kr-di-jaš!“ (bu-ffo-ne) i: “u ludnicu s njim“ (Hristić 2006: 78)[1].
Samo delo počinje „Predogovorom“ napisanim četiri godine nakon nastanka dela, a funkcioniše umnogome kao i „Objašnjenje Sumatre“ Miloša Crnjanksog. Ovaj tekst nosi naziv „Kako i zašto sam napisao Šest lica traži pisca“, a objavljen je u časopisu Comedia.[2] Baš kao i Crnjanski, Pirandelo je uspeo da napiše izuzetan esej koji bi se mogao nazvati „Izbegavanjem odgovora kako je nastala drama Šest lica traži pisca“. Govoreći o svojoj sluškinjici, Mašti, autor (lice s poternice) počinje priču o jednoj porodici koja mu je „mogla poslužiti za jedan veličanstveni roman“ (Pirandelo 1962: 7). U „Predgovoru“ Pirandelo upoređuje tajnu umetničkog stvaranja sa tajnom rađanja. Time, na metaforičkom planu, sebe povezuje sa božanstvom, kretaorom sa velikim K, demijurgom, ili, kako je sebe šeretski nazvao Pirandelo, „malim gospodom bogom“ (Todorović 2016: 15).
Pirandelo očigledno nije bio larpurlartista – „nikada mi nije bilo dovoljno pisati pejzaž radi samog opisa“ (Pirandelo 1962: 8), a nije pripadao ni onom redu angažovanih pisaca, bar u denotativnom nivou značenja te reči, s treće strane, mrzeo je „simboliku u umetnosti“, a ipak imao je „tu nesreću da pripada ovim poslednjim [piscima filozofske prirode]“ (Pirandelo 1962: 8). (Namerna) kontradiktornost u eksplicitnoj poetici dovodi nas do „dušebrižničkog“ komenatara da ne želi da opterećuje svoje čitaoce tužnom sudbinom „ šest nesrećnika“ o kojima mi i danas pišemo i čije se sudbine i danas prikazuju na mnogim svetskim i srpskim pozornicama:
Zašto ne bih prikazao ovaj sasvim nov slučaj jednog pisca koji odbija da oživi svoja lica, koja su rođena u njegovoj mašti, i slučaj samih ovih lica koja, posedujući život, neće da se pomire s time da žive isključene iz sveta umetnosti? (Pirandelo 1962: 10).
Početak drame prikazuje svakodnevna pozorišna dešavnja (popravke scene, napetost, svađu majstora scene i mehaničara). Dolazak reditelja (u ovom izdanju Direktora[3]) prekida svađu i označava početak drame u nastajanju.[4] Ova metadrama[5] predstavlja glumce u pozorištu koji se spremaju da imaju probu, ali ne mogu da počnu usled kašnjenja Prve glumice, kao što to obično i biva. Čitaoca ili gledaoca koji nema predznanje o Pirandelovom delu, ako se ono može tako nazvati, uvodna scena bi pogrešno navela da smatra da je reč o drami u drami upravo zbog glumaca koji se spremaju da održe probu; ali ovo delo anpušta realističku ravan i meša se sa fantastičnim elementima, koji su tu tačno kako bi zbunile gledaoce/čitaoce koji se sve vreme pitaju: šta je stvarnost? Pirandelo ne bi bio Pirandelo kada glumcima ne bi oduzeo tu mogućnost glume i smestio ih u gledalište. Oni su u ovoj drami prikazani, na čelu sa rediteljem, kao veoma površni:
PRVI GLUMAC (Direktoru): Ali, oprostite, treba li baš da stavim kuvarsku kapu na glavu?
DIREKTOR (iznerviran primedbom): Rekao bih! Kad tamo piše! (Pokazaće knjigu režije.)
PRVI GLUMAC: Ali to je smešno, dozvolite!
DIREKTOR (skočivši, sav besan): Smešno! Smešno! Šta vam ja mogu kada nam iz Francuske ne stiže nijedna dobra komedija, pa smo primorani da postavljamo Pirandelove komedije[6], a blago onome ko ga razume: one su namerno tako napisane kako ne bi bili zadovoljni ni glumci, ni kritičari, ni publika?! (Pirandelo 1962: 30).
Ovim metakomentarom Pirandelo na humoran način naglašava kompleksnost svojih dela, ali i pravi aluziju na samu radnju drame o kojoj govori ovaj esej. Prvo lice koje istupa na scenu jeste OTAC koji traži „jednog pisca“ (Pirandelo 1962: 32). Nešto agresivnije biva drugo lice, označeno kao PASTORKA koja, in medias res, govori o nameri njihovog dolaska: „PASTORKA: Možemo mi da predstavljamo tu novu komediju“ (Pirandelo 1962: 33). Već sama nominacija lica govori o tome da su porodica koja, izvan svojih porodičnih odnosa, ne postoji.
Svoju studiju „Pirandelove porodice: mnogo buke ni oko čega?“ Dušica Todorović bazirala je na zaključku da je porodica u Pirandelovoj drami metafora za zajedincu (vidi Todorvić 2016). Kada se ovakva tvrdnja kontekstualizuje sa naslovom samog dela, posredstvom metafore, dolazi se zaključka da su šest lica u potrazi za suštinom oličenom u Tvorcu (Piscu). NJihova imena određena su statusom u jednoj porodičnoj zajednici i direktno korespondiraju sa žanrom usmene bajke[7], što imlicira njihovu univerzalnost – oni mogu biti Svako i Niko. Trebalo bi reći nešto više o ljudima-licima koji tvore srž ove „nenapisane“ drame.
Otac, pater familias, „patrijarhalni gospodar“ (Cvetković 2017: 95) noseća je filozofska figura ove porodice. Majka je, prema Pirandelovim rečima, oličenje prirode „utvrđene u liku majke“ (Pirandelo 1962: 14). Pastorka je inkarnacija osvete i ogorčenosti, Sin apatije, a deca (dečak i devojčica) ne progovaraju tokom cele drame. Tu je i Madam Pače, koja je važna za zaplet neodigrane tragedije, odnosno melodrame (vidi Todorvić 2016: 21) koja se pojavljuje kao deux ex machina, niotkuda, privučena nameštenom scenom, baš kao i šest lica. Pisac koji ih je napustio u didaskalijama daje naznake reditelju ili nekom drugom piscu, koji je voljan da ih „usvoji“, kako bi trebalo njegovi siročići trebalo da izgledaju:
Ali najefikasniji i najprikladiniji način koji se ovde savetuje bila bi upotreba naročitih maski za Lica (Pirandelo 1962: 31).
Ovom „usputnom“ napomenom o „maskama za Lica“ Pirandelo otvara temu identiteta koja je u metadrami obično izražena odnosom između glumca i maske koja mu je nametnuta, što gotovo uvek otvara alegorijsko čitanje dela u ključu čuvene Šekspirove: „Ceo svet je glumište, gde ljudi svi i žene glume“ (Šekspir 1938: 63)[8]. Pirandelo usložnjava ovakvo čitanje, ograđujući se od, za njega odviše jednostavnog alegorijskog čitanja dela:
Mrzim simboličku umetnost u kojoj prikazivanje gubi svaki spontani pokret da bi postalo tehnika, alegorija. To je zaludan i rđavo shvaćen napor, jer sama činjenica što se daje alegorijski smisao nekom prikazivanju jasno pokazuje da se ovo smatra bajkom koja sama po sebi nema nikakvu ni stvarnu ni zamišljenu vrednost: prikazuje se da bi se dokazala nekakva moralna istina (Pirandelo 1962: 9)
dajući ulogu glumaca onima koji su sve suprotno od glume – Licima-umetničkim tvorevinama:
OTAC: Ništa, gospodine. Da vam dokažem da dolazimo na svet na mnogo načina, u mnogo oblika: kao stablo ili kamen, voda ili leptir… ili kao žena. A da se može doći na svet i kao lice! […] Mi nosimo u sebi bolnu dramu, kao što, gospodo, možete zaključiti po ovoj ženi u crnini.
Govoreći tako, pružiće ruku Majci pomažući joj da se popne uz poslednje stepenice (Pirandelo 1962: 36).
[…]
U tom smislu, vidite, što pisac koji nas je stvorio, i to žive, nije posle hteo, ili stvarno nije mogao, da nas unese u svet umetnosti. I to je bio pravi zločin, gospodine, jer onaj koji ima tu sreću da se rodi kao živo lice može i smrti da se ruga. Više ne može da umre. Umreće čovek, pisac, oruđe stvaranja; stvoreno lice ne umire više! (podvukla autorka) (Pirandelo 1962: 37).
Evo kratkog opisa sadržaja drame: Otac i Majka bili su u braku i imali sina. Majka se preudala za Očevog Sekretara i s njim dobila još troje dece – Pastorku, i dvoje male dece koja ne progovaraju tokom cele drame. Otac je, međutim, bio i dalje zainteresovan za sudbinu Majke i njene nove dece, te je promatrao Pastorku dok je odrastala. Kada je Sekretar preminuo, Majka se našla u oskudici i zaposlila se kod Madam Pače, „krojačice“. Madam Pače koristila je svoj salon kao masku bordela, a Pastorku je namerila za jednu od devojaka koja bi radila u njenom salonu. Jednog dana, u „salon“ došao je i Otac i tu se, naravno, sreo sa novom radnicom, Pastorkom, koju nije preoznao.
Tada se raspliće „čvor stradanja“, nagovešten Očevim promatranjem Pastorke, koji otvara temu incesta i predstavlja Pirandelovo „aktiviranje melodramskog, shvaćenog u najširem smislu, kao (i emotivno) saučestvovanje u tekstu“ (Todorović 2016: 20), koje je, prema Todorovićevoj, razgrađeno humorizmom (vidi: Todorvić 2016: 20), što se vidi u obradi teme incesta koja je ovde data u oslabljenom vidu jer se ne radi o krvnom, već o socijalnom incestu do kojeg, zapravo, nije ni došlo zahvaljujući intervenciji Majke. U neprestanom pokušaju Lica da predstave svoju dramu i da budu ujedno i rezoneri i izvođači, komentatori sopstvenih replika, stvara se utisak haosa što tvori komediju situacije, i uklapa se u Pirandelovu nameru „namernog haosa“.
Otac želi da nađe mir i opravdanje, Pastorka da se osveti igranjem predstave koju nosi u sebi, ali nijedno od njih ne uspeva u svojim namerama – proživljavaju uvek isto; ne dobijaju odgovore na pitanja, već iznova, srasli sa maskama Osvete, Boli, Opravdanja, rade baš ono za šta su namenjeni – izražavaju sopstvenu masku koja nema osnovnu namenu maske, što nas nagna da se zapitamo o odnosu između suštine i privida, identiteta i nametnutih društvenih uloga, a sve to dato u gotovo mitskom vremenu koje se samo u sebi večno obnavlja:
Poigravanje na pragu večnosti i prolaznosti , (ko)mešanjem različitih svetova publike i scene, na delu je i u komadu Šest lica traži pisca, u vidu arhetipske kružnice koja je u prirodi samog teatra (Todorović 2016: 21).
Otac, povodom svoje krivice, izgovara apoteozu samoobmani koja je, nekada, jedina uteha u životu:
OTAC: Fraze! Fraze! Kao da svi mi ne nalazimo utehuu tome da za jednu činjenicu koja se ne da objasniti, za jedno zlo koje nas grize, nađemo reč koja ništa ne kazuje, ali u njoj nalazimo mira! (Pirandelo 1962: 44).
Čovek, biće kontradiktornosti, sebe uvek i nanovo pokušava da objasni, što je veoma često propraćeno nekom gnomom, maksimom, Frazom koja mu, tako, olakšava bivstvovanje na svetu. Ništa se ne može ni dodati o Pirandelovom delu koje u nama budi nerazumevanje, ali i pored toga, osećam(o) da su Lica koja se nalaze u drami „oživela pred nama“ i da baš nama pričaju ovu tragediju-komediju.
Otac, kao misaoni stub ove porodice, govori o rečima kao ljudskoj maski koje, često, izazivaju i jaz između bića:
U tome i jeste zlo! U rečima! Svi mi nosimo u sebi mnogo toga! Svako svoje! A kako i da se razumemo, gospodine, kada ja rečima koje kazujem dajem smisao i značenje onoga što je u meni, dok onaj koji sluša prima ih sa onim smislom i značenjem koje imaju za njega, prema onome što on nosi u sebi (Pirandelo 1962: 46).
Pokušavajući da odigraju predstavu Lica pokušavaju da, uđu u „večni život“ posredstvom umetnosti, „kroz prihvatanje i potvrđivanje sopstvene bolne sudbine“ (Todorović 2016: 23) i tako uvek i ponovo dolaze do scene:
OTAC: Dobar dan, gospođice.
PASTORKA (oborene glave, sa uzdržanom odvratnošću): Dobar dan.
OTAC: (pogledaće je malo ispod njenog šešira koji joj skoro skriva lice i, spazivši da je veoma mlada, uzviknuće skoro u sebi, nešto od zadovoljstva, a nešto iz bojazni da se ne kompromituje u riskantnoj avanturi) O… Ali, neće vam biti prvi put, zar ne, da ovamo dolazite? […] Uz tako lepu, dragu glavicu pristajao bi lepši šešir. Hoćete li da mi pomognete da posle izaberemo jedan od ovih kod Madam?
PASTORKA: Ali nemojte, gospodine, ne bih ga mogla nositi.
OTAC: Bojite li se možda šta će pomisliti kod kuće kad vas odjednom ugledaju sa novim šeširom?
PASTORKA (grozničavo, ne može više da izdrži): Ne zbog toga, gospodine! Ne bih ga mogla nositi, jer sam… kako vidite: mogli ste već da primetite! (Pokazaće crnu haljinu.) (Pirandelo 1962: 83, 84).
Direktor prekida ovu scenu nalažući glumcima da je odigraju; međutim, kako god da bi oni probali, Lica su im se smejala jer su im glumci, baš kao što bi glumci i trebalo da budu – maskirani i prenaglašeni:
OTAC: Ta nije tako!
PASTORKA: Ali kad bih ja bila na njenom mestu, uveravam vas da bih na takvo „dobar dan“, izgovoreno tim glasom i na taj način, prasnula u smeh, baš kao što sam sad uradila! (Pirandelo 1962: 85).
Na kraju neodigranog komada, devojčica koja ne progovara nijednu reč utapa se u bazenu, a za tu scenu je priprema sopstvena sestra – Pastorka:
Pričekajte! Pričekajte! Najpre da devojčica uđe u bazen! (Potrčaće da uzme devojčicu, sagnuće se pred njom, i uzeće joj lice u ruke.) Jadno, drago moje, gledaš tim lepim izgubljenim očima: ko zna šta ti misliš gde si! Na pozornici smo, draga! Tu se igrom spremaju ozbiljne stvari. Treba da igramo komediju. I mi ćemo je sada igrati. Znaš, izistinski! (Pirandelo 1962: 110).
dok mlađi brat izvršava samoubistvo, što označava kraj „komedije“. Glumci pritrčavaju u pomoć, pitaju se da li je ono što su videli opsena ili zbilja, a Lica otrčavaju sa scene koja ih sada odbija, poslužimo se frazom, „kao utuljeno kandilo leptira“ jer je predstava završena.
Baveći se pitanjem kontradiktornog ljudskog ideniteta, koje stoji u binarnoj opoziciji s doslednošću identiteta Lica u drami, delo Šest lica traži pisca, suptilno otvara pitanje istine u ljudskom životu, ali i tragedije, koja mu je imanentna i nad kojom lebdi pitanje: „da li bi se ona [tragedija] mogla izbeći da Lica nisu imala ambiciju da večno žive, a trupa da uprizori njihovu dramu kao sopstveni pozorišni uspeh?“ (Todorović 2016: 26).
Literatura:
Pirandelo, Luiđi, Šest lica traži pisca/ Henrih IV, Beograd: Prosveta, 1962.
Stipčević, Nikša, „NAPOMENA“/„Pogovor“ u Luiđi Pirandelo Šest lica traži pisca/ Henrih IV, Beograd: Prosveta, 1962.
Šekspir, Vilijam, Kako vam drago: komedija, prevod: Borivoje Nedić i Velimir Živojinović, Beograd: Srpska književna zadruga, 1938.
Hristić, Jovan, Eseji o drami, Izbor i predgovor Marta Frajnd, Beograd: Srpska književna zadruga, 2006.
Todorović, Dušica, „Pirandelove porodice: mnogo buke ni oko čega?“, Beograd: Filološki pregled, 2016, 13–36.
Frajnd, Marta, Pesnici u pozorištu: pogledi na srpsku međuratnu dramu, Beograd: Službeni glasnik, 2019.
Cvetković, Kosara, Čitanje (ne)sceničnosti dramskih tekstova Momčila Nastasijevića. Beograd: Univerzitet umetnosti, Fakultet dramskih umetnosti, 2017.
[1]Prilikom premijere drame Šest lica traži pisca 10. maja 1921. godine u trećem činu publika se pobunila i tražila da glumci prekinu predstavu. Na izlasku iz pozorišta dočekali su samog Pirandela sa porugom obasipajući ga pregrštima sitnih novčića. Vidi detaljnije u: Manilo Lo Vechhio Musi, L’ Opera di L. P., Paravia, Torino 1939.
[2] Pirandelo je 1933. godine ovu dramu objavio u zasebnoj knjizi, zajedno sa još dva dela, i nazvao ih je „Trilogija pozorišta u pozorištu“. Druge dve drame nose naziv Večeras improviujemo i Svako na svoj način. (Videti detaljnije u: Nikša Stipčević “NAPOMENA“ u Luiđi Pirandelo Šest lica traži pisca i Henrih IV, Beograd: Prosveta, 1962.)
[3] Sa italijanskog prevela Jugana Stojanović.
[4] Drama u nastajanju izraz je samog autora za sopstveno delo.
[5] Termin „metateatar“ prvi je upotrebio Lajonel Abel u svojoj studiji Metateatar: novi pogled na dramsku formu. Vidi: Abel 1963.
[6] U toku je proba Pirandelove komedije Igra uloga.
[7] O odlikama usmene bajke videti više u: Milošević-Đorđević 2000, Samardžija 1997, Pešikan-LJuštanović 2007.
[8] Luiđi Pirandelo smatra se jednim od najvećih reformatora pozorišne umetnosti. Osim na teatar apsurda, izvršio je uticaj i na srpske autore, što je najvidljivije u dramskim delima Todora Manojlovića koji je stvarao između dva rata. NJegove programske drame Piero nadrealista ili svadba na mesecu i Comedia dell’ arte govore o odnosu glumca i maske, koja mu je ulogom nametnuta. Videti više u: Frajnd 2019.
Ostavi komentar