Аутор: Јованка Симић, новинар
Зa мање од три године обележићемо двa века Матице српске, наше најстарије институције књиге, уметности и науке, пантеона српског памћења и кошнице наше културе. Године 2026. навршиће се 200 година откако су Срби од знања, образовања и националне свести, у Пешти 4. фебруара по старом, а 16. истог месеца по новом календару, основали Матицу српску.
Идеју о оснивању Лукијана Мушицког, уобличио је и уз помоћ богатих српских трговаца наклоњених књижевности, реализовао Јован Хаџић, а сви заједно поручили су да Матицу оснивају „на ползу српског рода”.
Непуне четири деценије по оснивању, априла 1864. године донета је одлука да се Матица из двоспратне пештанске задужбине добротвора Саве Текелије пресели у Нови Сад. Идеја о пресељењу била је одважна, далековида и спасоносна у тадашњем историјском тренутку, нимало повољном по наше сународнике. С обзиром да је Беч укинуо Српско војводство 1859. године, Срби су се суочили са слабљењем свог значаја у Пешти. Нови Сад, као важно културно средиште, сам се наметнуо као нова адреса.
О свом трошку Матицу је из Пеште у Нови Сад преселио бечкеречки трговац Јован Форовић на пароброду „Напредак”. У 61 сандук стала је комплетна прва јавна научна библиотека у Срба. Досељењем Матице, Нови Сад је постао жижа српске културе и сабиралиште српске политичке памети. У њему се, како је записао Јован Скерлић, мислило за цео српски народ. Развијани су књижарство, новинарство и штампарство. Да пресељења не беше, многа су мишљења да вероватно данас ни Матице српске не би било. Захваљујући далековидости предака, Матица је преживела седам држава и неколико различитих политичких система.
Почевши од Јована Хаџића па данас, до проф. др Драгана Станића, од 1826. године на чело ове институције бирано је 28 председника. Сви они оставили су и у другим областима значајан траг у историји свог народа.
Књижевник и правник Јован Хаџић (Сомбор, 1799 – Нови Сад, 1869) један од оснивача и први Матичин председник, у свету књижевности познат под псеудонимом Милош Светић, био је творац првог Српског грађанског законика обнародованог 1844. године и трећег законика те врсте у Европи. Остао је упамћен и као велики противник Вукове реформе. После Хаџића, Матицом је до 1838. године председавао Михаило Јовановић, трговац и добротвор. Наследио га је један од најугледнијих Срба тога доба Сава Поповић Текелија (Арад, 1761 – Пешта, 1842), први Матичин доживотни председник, први Србин доктор правних наука и оснивач Текелијанума, највеће задужбине изван Србије. Био је и писац, борац за очување српског духа, језика, културе и традиције.
Све своје снаге Текелија је усмерио у корист Матице и за општенародно добро. Смогао је снаге да и пред саму смрт долази на седнице и да им председава. Своју личну библиотеку даровао је Матици. Успео је да прибави и штампарију, покренуо је едицију књига и непрестано потпомагао многе подухвате ове културне институције.
Пред сам крај живота, своју целокупну имовину: имање, куће и 150.000 форинти Текелија је завештао Матици српској. У Галерији у Новом Саду, насталој у Матичином окриљу пре 175 година, чува се његова „Поклон збирка” са једанаест портрета чланова породице и албум цртежа који је израдио током својих путовања по средњој Европи. Његов доживотни председнички мандат, без сумње, трајао би много дуже од четири године да се његов пребогати живот није угасио 1842. године.
Епископ будимски, а доцније и бачки, Платон Атанацковић, световног имена Павле (Сомбор, 1788 – Нови Сад, 1867) био је плодан писац и велики добротвор српске просвете. Истакавши се као изврстан педагог, постао је први професор Препарандије, школе за образовање учитеља у Сентандреји.
На том положају остао је седамнаест година, укључујући и период пошто је Препарандија 1815. пресељена у Сомбор. Предавао је веронауку и црквено појање. Године 1829. замонашио се у манастиру Крушедолу, а службовао је и у Шишатовцу и Бездину.
О неизмерном родољубљу владике Платона сведоче његови дарови просветним установама. Кућу вредну 40.000 форинти поклонио је Фонду за оснивање Српске правне академије у Новом Саду. Откупио је штампарију Данила Медаковића и даровао је Српској новосадској гимназији, а у Сомбору је основао Платонеум, интернат за становање и исхрану сиромашних ђака Препарандије.
Од 1844. до пресељења Матице у Нови Сад 1864. године на челу Матице били су Павле Трифунац (Велика Кикинда, 1796 – Беч, 1882), правник, судија и министарски саветник, затим Павле Којић (Стари Врбас, 1800 – Будим, 1879), један од првих српских адвоката. По пресељењу Матице у Нови Сад, Којић је на место управника Текелијанума поставио песника др Јована Јовановића Змаја.
Правник, политичар и један од оснивача Српског народног позоришта Стеван Брановачки (Сента, 1804 – Нови Сад, 1880), први пут је постао председник Матице 1867, а затим је добио још један трогодишњи мандат до 1880. године. Четири године (1868–1872) Матицом је руководио Јован Суботић (Добринци, 1817 – Земун, 1886) адвокат, песник и политичар. До 1953. године, Матичини председници низали су се овим редоследом: Стеван Павловић (1880–1881), Ђорђе Натошевић (1881–1887) Лаза Станојевић (1888), а Милош Димитријевић провео је на челу ове институције осам година (1888–1896). Најдужи председнички стаж који је трајао деценију и по, остварио је драматург, позоришни редитељ, уредник и чиновник Антоније Хаџић. Руководио је Матицом од 1896. до 1911. године.
Две године краћи мандат од Хаџићевог на челу Матице провео је Радомир Радујков, директор листа „Дневник” и оснивач Стеријиног позорја, док је академик Младен Лесковац, историчар књижевности, писац и преводилац на том месту био целу деценију (1969–1979).
Током девет година, Гедеон Геда Дунђерски, зачетник богатства ове велепоседничке породице, својим знањем и енергичним иступањем управљао је Матицом у тешком периоду (1911–1920). Успео је да среди злоупотребама уздрмане финансије ове институције и да својим угледом отклони припреману интервенцију мађарских власти.
Захваљујући његовом ангажовању и одлучности током Великог рата спасен је значајан део Матичине имовине, као и фондације којима је она руковала, а коју су мађарске власти намеравале да претворе у ратне зајмове. Успео је Дунђерски и у намери да задужбина под управом Матице српске не потпадне под аграрну реформу. Најзад, под његовим председавањем израђен је нови нацрт устава Матице српске.
У низу угледника и председника на челу ове најстарије институције културе и науке су и: Радивоје Врховец, педагог, филолог, књижевни историчар и директор Карловачке гимназије; Васа Стајић, филозоф, историчар и писац (1920–1922); Александар Моч, адвокат и политичар (1936–1945); Милан Петровић (1946–1952), професор Српске православне гимназије у Новом Саду; академик и књижевник Вељко Петровић (1953–1956); сликар Миливој Николајевић (1979–1983) и академик и писац Живан Милисавац (1983–1991).
Период од деведесетих до данас обележили су: академик Бошко Петровић (1991–1999), проф. др Божидар Ковачек (1999–2007) и академик Чедомир Попов (2008–2012). Од 2012. до данас Матицом председава проф. др Драган Станић који је тренутно на половини свог трећег мандата.
Данас Матица српска има око 2.000 сарадника. Они су укључени у више десетина научних и развојних пројеката, у оквиру Одељења за књижевност и језик, Лексикографског одељења, Одељења за друштвене науке, Одељења за природне науке, Одељења за ликовне уметности, Одељења за сценске уметности и музику и Рукописног одељења. Сарадници припремају прилоге за десет Матичиних научних часописа и раде на припреми публикација од капиталног значаја за српску културу и науку. То су Српска енциклопедија, Српски биографски речник, Речник српског језика, Правопис и друго. Библиотека МС има више од 3,5 милиона публикација, а Галерија богату збирку у којој је представљено српско сликарство од XVIII до XX века.
Издавачки центар наставља традицију некадашњег Издавачког предузећа Матице српске, чија су издања у Југоисточној Европи деценијама била препознатљива по амблему МС, иза којег је стајала квалитетна и брижљиво одабрана литература из различитих области. Матица српска сваке године додељује награде за достигнућа у различитим областима културе и науке.
Уз све наведено, Матица српска је била узор многим народима. По угледу на њу основане су: Матица чешка 1831. године; Матица илирска 1842. (која је 1874. преименована у Матицу хрватску); Матица лужичкосрпска 1847; Матица галичко-руска у Лавову 1848; Матица моравска 1849; Матица далматинска у Задру 1861; Матица словачка 1863; Матица словеначка 1864; Матица опавска 1877. и Матица у Тешинској кнежевини 1898. (из које је 1968. године настала Матица шлеска); Матица пољска у Лавову 1882; Матица школска у Тешинској кнежевини 1885; Матица школска у Варшави 1905; Матица бугарска у Цариграду 1909. и нова Матица бугарска 1989. године .
Данас Матица српска сарађује са многим институцијама и појединцима из свих крајева света.
Остави коментар