Boris Nad: ka postistoriji sveta

Autor: Milorad Vukašinović, novinar i publicista

Boris Nad (Vinkovci, 1966) je srpski pisac, novinar i geopolitički teoretičar. Studirao je u Zagrebu i Beogradu gde je diplomirao na Filozofskom fakultetu. Prozu, poeziju i eseje objavljivao je od 1994. godine u Književnoj reči, Zbilji, Sveskama, Književnim novinama, Tragu, Zenitu, Letopisu Matice srpske, nedeljniku Pečat i internet portalu Novi standard. Saradnik je više inostranih časopisa i sajtova (Geopolitica, 4 Political Theory, Open Revolt, Eurocontinetalism Juornal) i prevođen je na ruski, engleski, francuski i portugalski jezik. Iz njegovog izuzetnog stvaralačkog opusa kao najznačajnije izdvajamo knjige: Vreme imperija (2002), Gozba pobednika (2005), Nova Itaka (2007), Nemi bogovi (2008), Povratak mita (2010), Postapokalipsa (2011), Hiperborejci (2013), Ka postistoriji sveta (2013),  Američka ideologija (2018) i dr.

Nadova istraživanja oslonjena su na jedinstveno misaono nasleđe integralne tradicije, analizu sakralne istorije i geografije, značenje fenomena mistične Hiperboreje, ali i dualizma kopno–more kao geopolitičkog sadržaja svetske istorije. Kao mislilac koji je okrenut razmatranjima tema poput postapokalipse i rata za kraj sveta, Nad uočava važnost sakralno-simboličkih korena geopolitičke nauke koja izučava „zavisnost političkih događaja od zemljinog tla“. Mada sam pojam geopolitika nema naročito dugu povest, jer se prvi put pojavljuje početkom 20. veka, nema sumnje da su principi geopolitičkog mišljenja znatno stariji i da sežu do najranijih vremena. Tako Nad konstatuje da se „izgleda osnovni geopolitički modeli kroz istoriju slabo menjaju“, a kao dokaz za navedenu tezu navodi primere Kartagine kao tipičnog obrasca talasokratske civilizacije i Rima kao suprotnog istorijskog uzora telurokratske moći. Osim mitoloških i teoloških koncepcija, prava ishodišta geopolitike su tradicionalne oblasti sakralne i simboličke geografije, te zato i u današnje vreme geopolitičke koncepcije nije moguće svesti isključivo na jedan materijalni – kvantitativni (ekonomistički) element, odnosno potrebno je, da parafraziramo Platona, iza jednog fenomenalnog sveta spoznati onaj pravi noumenalni svet (svet ideja, pokretačke motive svetske istorije).

Dakle, tradicijski pristup moguće je prepoznati i u savremenim geopolitičkim koncepcijama, u okviru kojih glavna sučeljenost Istoka i Zapada, atlantizma i evroazijstva, u osnovnim crtama odgovara drevnim mitološkim, religioznim i teološkim predstavama, gde se u poslednjem značenju suprostavljenost Mora i Kopna zasniva na simbolizmu Vode i Zemlje, u okviru kojeg praelement Vode simbolizuje nestalnost, prolaznost i vreme, a arhetip Zemlje, ukorenjenost, nepromenjivost i prostor. Ovakvim predstavama moguće je naći analogije na mitološkoj ravni (Levijatan protiv Behemota), ali i u sadržajima još dubljih hiperborejskih mitova. Boris Nad naročito ukazuje na aktuelnost geopolitičkih modela u hladnoratovskom razdoblju u politici obeju supersila SAD i Sovjetskog Saveza, ali i nakon završetka Hladnog rata kada je planetarna dominacija Amerike u osnovi bila zasnovana na „hiljadugodišnjoj nadideologiji okeanskog tipa“. Uopšte, pojava Amerike kao „kvintesencije razvoja Zapada“ je manifest najradikalnijih koncepcija preuređenja svetskog društva, koji počiva na prethodnim osnovama zapadnoevropske religijske, filozofske i društvene misli.

Američka ideologija

Da li je Amerika istorijski presedan ili tek puka negacija svega što je vekovima činilo istinsku evropsku civilizaciju i kulturu? Reč je o veoma raznovrsnim razmatranjima, koje povezuje jedna tematska nit – američka ideologija, kako glasi naslov istoimene zapažene knjige Borisa Nada. Reč je o minucioznom istraživanju koje se bavi fenomenom Amerike, njenom civilizacijom i društvenim uređenjem, geopolitikom i mitologijom, verskim ubeđenjima i ideologijom, mentalitetom i spoljnom politikom ove zemlje.

Vreme u kojem je nastajala ova knjiga okvirno se poklapalo sa razdobljem u kojem su Sjedinjene Američke Države bile ne samo neupitni svetski hegemon nego i sila koja je poverovala da je upravo njoj pošlo za rukom da reši „zagonetku istorije“, da je Amerika u posedu njenog smisla i da je ona pozvana da ju okonča (Fukujama). Nastupio je „unipolarni trenutak“ u istoriji sveta u okviru kojeg se Amerika pretvorila u pravi mesijanski centar, u moderno proročište, čiji je zagonetni jezik počivao na retorici „ljudskih prava“ i „demokratije“. Svet je morao biti preoblikovan prema modelima koje je ona nudila. To se nije događalo nimalo spontano. Američko modeliranje jedne „uniformne i liberalne planete“, koja bi bila lišena ideologija i svake politike, započinje s padom Berlinskog zida, razbijanjem Sovjetskog Saveza i ratovima za jugoslovensko nasleđe, da bi se nastavilo na Bliskom istoku i Srednjem istoku. Planirani „novi svetski poredak“ se uskoro izrodio u „krvavi svetski haos“.

Autor u svojim razmatranjima polazi od premise da Amerika nije posebna civilizacija, neka nova crkva (religija), pa čak ni posebna nacija. Ona je samo derivat evropske civilizacije, njena devijacija, ili, kako to ističe Tomas Molnar, „projekcija izvesnih iskušenja kojima je Evropa uspela da se odupre u svojoj prošlosti“. Upravo ta činjenica čini Evropu podložnijom amerikanizaciji i ranjivijom na američke uticaje od bilo kog drugog dela sveta. Prema mišljenju pojedinih istraživača, Amerika je potpuna novina u istoriji, radikalni istorijski presedan, koji se ne može porediti ni sa jednom drugom civilizacijom koju poznaje ljudska istorija. Ona počiva na kultu novine, mladosti i beskrajnog napretka. Ali to je samo privid jer se dešava sve suprotno: ne samo da u tzv. američkoj civilizaciji ne postoji ništa suštinski novo, nikakva stvarna novina, već se njen razvoj odvija u znaku regresije na prastare civilizacijske obrasce, i to one koji su prethodili evropskoj civilizaciji. U tom smislu, ona je Anti-Evropa: negacija svega onog što je vekovima činilo istinsku evropsku civilizaciju i kulturu. Ona je „krajnji“ i „apsolutni Zapad“: „reductio ad absurdum nekih od najnegativnijih i najsenilnijih aspekata zapadne civilizacije“ (Rene Genon).

Nad ukazuje na protestantske korene američkog mesijanstva i njene navodne izuzetnosti. Reč je o konstitutivnim mitovima ove zemlje koji se čak ispoljavaju i u  tzv. profanim terminima tehničkog progresa, materijalnog blagostanja, demokratije i prosperiteta. Američka poruka glasi da je novo Zlatno doba čovečanstva već započelo – na tlu Amerike, razume se. To je mesijanska ideja američke „Blagovesti“, njenog „Jevanđelja“, koje svim narodima, i to bez iznimke, nalaže da dobrovoljno prihvate njene spasonosne, političke i socijalne modele. Onima koji to odbijaju, namenjen je pravi apokaliptički scenario: prokletstvo, stradanje i okrutna kazna, o čemu grme televizijski evangelistički propovednici i apostoli američke izuzetnosti (setimo se samo Amerike posle 11. 9. 2001. godine – prim. autora). Dakle, ispod privida jednog spolja sekularnog društva, nazire se nešto drugo: društvo koje se inspiriše starozavetnim tradicijama i u kojem je materijalno bogatstvo znak božje milosti. (Neo)liberalni kapitalizam američkog tipa je zapravo religija – biblijski kult boga Mamona, Zlatnog teleta, mamonizam, a ne sistem privređivanja ili spontani društveni poredak. Na toj „okrutnoj religiji“ (Valter Benjamin) zasniva se „američki san“. Mamonski „duh modernog (liberalnog) kapitalizma“, kako otkriva Maks Veber, „proizvod je perverznih nagona ’auri sacra fames’ – svete gladi za zlatom“.

U knjizi Američka ideologija autor upozorava na pojavu postzapada kao produkta postmoderne. Takav jedan Zapad obuzet je svojim krizama i kontradikcijama, sve više se povlači u sebe i suštinski nije zainteresovan za ekspanziju i nametanje sopstvenih modela drugim, nezapadnim društvima. Ipak, još u to vreme (2018) Nad je ukazivao da će, uprkos opisanim tendencijama, američki odnos prema Evropi ostati nepromenjen, odnosno da je SAD potrebna „samo jedna slaba i podeljena Evropa“. To je uslov kako bi se potčinjavanje odvijalo pod maskom blagonaklonosti, s primesama miroljubivosti i ekonomije. I to je pravi smisao večite američke zabrinutosti nad sudbinom Evrope, o čemu najpotpunije svedoči aktuelna kriza u Ukrajini. Boris Nad ističe da je slom američke imperije sasvim izvestan ishod pozivajući se na autoritet istoričara Alfreda Mekoja koji nas podseća „da su imperije, uprkos oreolu svemoći koji ih obasjava, krhke tvorevine, te da je ekologija njihove moći izuzetno osetljiva“. Kolaps SAD će, prema njegovom mišljenju, nastupiti 2025, a najkasnije 2030. godine, ukoliko se američke političke elite ne potrude da ga ubrzaju.

Marš na Zapad

 U aktuelnim interpretacijama svetskih događaja uspon Kine je spektakularan događaj. NJen mirnodopski iskorak obeležila je „brza industrijalizacija, bez privlačenja pažnje međunarodnog sistema“. Pod „međunarodnim sistemom“ ovde se misli na dosadašnjeg hegemona: Sjedinjene Države, kojima, između ostalog, nedostaje istorijskog iskustva. Peking je pri tome uspešno koristio više faktora, poput jeftine radne snage koja je migrirala sa sela u gradove, suzbijanje plata, manipulacije valutom i krađe tehnologija „kako bi u ekonomskom smislu sustigli i prestigli SAD“. Ova politika bila je bez ikakve sumnje uspešna. Kina se, naizgled sporo, pripremala za povratak na međunarodnu scenu. Epohu „stidljive hegemonije“ obeležila je vladavina Deng Sjaopinga. U tome treba videti i doprinos njegovog genija. Međutim, jedna od najupečatljivijih kineskih osobina je (istorijsko) strpljenje.

Zatim je „prethodna politika ’mirnog uspona’ zamenjena neskrivenim ambicijama projekta ’Put svile’ da izgradi postzapadni svet“ (G. Dizen). U principu, ovo je projekat preobražaja sveta kroz izgradnju sinocentričnih putnih koridora, novih međunarodnih institucija i novih načina finansiranja međunarodnih projekata. Inicijativa je, tvrdi Dizen, globalna, ali glavni fokus posvećen je Kini kao vodećoj sili u međusobno povezanoj Evroaziji. Projekat „Puta svile“, zvanično nazvan „Pojas i put“, sastoji se od „Pojasa“ kao kopnene infrastrukture, i „Puta“ kao pomorskih putnih pravaca. U suštini, osim što obezbeđuje međusobnu povezanost Evroazije i podstiče privredni razvoj svih uključenih zemalja, on ima još jednu ulogu: pretvaranje velikih kineskih deviznih rezervi u međunarodni geoekonomski uticaj. „Marš na Zapad“ ima i svoje spoljnopolitičke i unutrašnjopolitičke efekte. Na unutrašnjem planu, on doprinosi razvoju kineskog zapada, dopunjavanjem razvoja Kine snažnijim integracijama pokrajina kao što su Sinđijang, Tibet ili Đinhaj sa ostatkom zemlje. Istorijski, smisao projekta je da vrati Kinu u položaj „Središnjeg kraljevstva“. Kina ponovo postaje „ekonomska lokomotiva, koja donosi korist čitavoj Aziji i, šire, Evroaziji, koji će gravitirati ka Kini kao svom ekonomskom gravitacionom centru“. Kina pritom sebe prikazuje kao „globalnog dobrotvora“, širenjem „kineskog sna“ po Evroaziji, sa zajedničkim vlasništvom i multipolarnošću, prikazanom kao zbir „zajednica zajedničke sudbine“ (Si Đinping, 2013).

Ima li ova predstava nekakav temelj u kineskoj tradiciji? „Konfučijanska tradicija obuhvata kulturni i društveni pluralizam“, tvrdi Dizen, i nalazi se u oštrom kontrastu sa „zajedničkim vrednostima Zapada“ i uniformnošću implicitno hijerarhijskog odnosa „subjekat–objekat“. Odnosno, Kina ima dugu istoriju pragmatizma i sposobnost da se odupre iskušenju da proglasi „apsolutnu moralnost“ i „vladavinu pod maskom ’normativnog vođstva’“. Kineski multipolarizam je u najoštrijoj suprotnosti s američkom unipolarnošću, postignutoj (uglavnom) putem vojne moći. Zapravo, pravi geopolitički značaj „Pojasa i puta“ jeste da ostvari najveću strepnju engleskog geografa i geopolitičara Helforda DŽona Makindera: da „izgradi autonomno evroazijsko ’svetsko ostrvo’“. Cilj je „isterati SAD iz perifernog rimlenda“ i omogućiti skladan razvoj Evroazije. Inicijativa „Pojas i put“ može dovesti do „pomeranja fokusa strategije i trgovine na evroazijsku kopnenu masu sa mora koja ga okružuju i tako umanjiti američku pomorsku nadmoć“, primećuje Dizen. Savremeni događaji izazvani ukrajinskom krizom ova predviđanja nedvosmisleno potvrđuju posebno na području tzv. Globalnog juga gde su političke implikacije jednog geoekonomskog modela izazvale do juče nezamislive ishode u islamskom svetu: od obnove punih diplomatskih odnosa Irana i Saudi Arabije, investicionih ulagalja u geopolitičku emancipaciju Pakistana i Avganistana, do povratka Sirije u Arapsku ligu posle višegodišnjeg rata na tlu ove države i pokušaja njenog cepanja na manje delove podložne američkom uticaju. Razume se, osnova svih geopolitičkih prestrojavanja u ovom delu sveta je strateški savez sa Rusijom za koji je najzaslužniji predsednik Si.

Osnivanjem novih finansijskih institucija za finansiranje „Puta svile“ Kina podriva i uticaj MMF-a i Svetske banke. Neke od očekivanih posledica toga su lančane reakcije u vidu ubrzanog ekonomskog razvoja i jačanja geoekonomske moći pojedinih zemalja i čitavog regiona (Azije i Evroazije). Kina, takođe, nastavlja svoje napore u razvoju kompetitivnog međunarodnog sistema plaćanja, što dovodi do podrivanja monopolskog položaja američkih kompanija za kreditne kartice. To su samo neki načini uspostavljanja transformacije celokupnog međunarodnog sistema. Zajedno s tim, odvija se i internacionalizacija juana koja se nalazi u brzom rastu. Dopunjen brzom ekspanzijom obveznica denominiranih u juanima i širenjem centara finansijskog kliringa u juanima, ova valuta postaje sve češća u trgovinskim i finansijskim transakcijama, ne samo u Aziji. „Sve veći fokus na podmirivanje trgovine u juanima doveo je do špekulacija da Peking ima za cilj da uspostavi ’petrojuan’“ (G. Dizen). U stvari, reč je pre o primeni načela multipolarnosti u praksi, odnosno o izbacivanju dolara kao dominantne ili kao jedine valute iz međunarodne trgovine. Ovi procesi napredovali su više nego što se to obično misli. Čak i najbliži saveznici SAD pridružuju se ovim inicijativama. Primer za to je uspešni razvoj Azijske infrastrukturne investicione banke. Primer AIIB je naročito ilustrativan: „On pokazuje da su se saveznici SAD pridružili ovoj banci, bez obzira na žestoki pritisak Vašingtona da se drže podalje.“ S druge strane, ostaju institucije tipa MMF-a i Svetske banke. To ih razotkriva kao „ideološke, ekskluzivne i nametljive instrumente moći za održavanje primata SAD“. Uostalom, već 2015. je važilo da „Razvojna banka, Izvozno-uvozna banka Kine i drugi fondovi finansiraju više stranih energetskih projekata nego Svetska banka“.

Novi pluriverzum

Veliku pažnju čitalačke publike i stručne javnosti privlače i razgovori Borisa Nada sa poznatim geopolitičkim misliocima, a koji su objavljeni na stranicama čitanog nedeljnika Pečat. Za ovu priliku izdvajamo intervju sa jednim od prvaka ruske evroazijske škole mišljenja Leonidom Savinom koji je objavljen jula 2022. godine pod karakterističnim naslovom Konačno razdvajanje Rusije od Zapada.  

Reč je o razgovoru u kojem je Leonid Savin na osoben način komentarisao domete ruske „specijalne vojne operacije u Ukrajini“. On ističe da je ključna posledica ovog događaja „konačno razdvajanje Rusije od Zapada“, uz napomenu da je pored očiglednih političkih posledica u toku i proces kardinalnih promena u ruskoj ekonomiji čija je osnovna karakteristika sve veće oslanjanje na nezapadna tržišta i sopstvene resurse (proizvodne i prirodne). Za Savina je takođe veoma značajan i proces „dedolarizacije svetskog finansijskog sistema“ koji je najsigurniji simptom sveta buduće višepolarnosti. Svakako najvažnija geopolitička pomeranja trenutno se dešavaju na Globalnom jugu gde dojučerašnji američki sateliti (Saudi Arabija) sve otvorenije okreću leđa projektu Paks amerikana. Pored nestanka „suverene Ukrajine“, sadašnji sukob će najviše koštati Evropu, dok je savez Rusije i Kine sasvim izvesna činjenica, i osnova novog sveta multipolarnosti.

Ovakav ishod drame savremenog čovečanstva u izvesnoj meri se nazire u ogledu  Kraj jednopolarnog sveta: aktuelnost Karla Šmita u kojem je Boris Nad izložio jedinstvenu i preglednu analizu stavova velikog nemačkog mislioca koja je hronološki omeđena podnaslovima: Jedan pokušaj difamacije, Istorijske intuicije geopolitike, Logika kopna i logika mora, Od države ka Imperiji: tranzicija ka novoj pluralnosti do sažetka Pluriverzum nasuprot univerzumu koji autor označava „kao središnje pitanje oko kojeg se vode politički sukobi i sporovi poslednjih nekoliko decenija, a tako će po svoj prilici ostati još neko vreme“. Pažnju privlači autorska interpretacija pojma pluriverzuma kao sinonima za jednu vrstu geopolitičke alternative novom svetskom poretku koji na neki zagonetan način povezuje američki univerzalizam o izabranosti nacije koja širi slobodu i demokratiju sa hitlerizmom čiji se univerzalizam ispoljavao u izabranosti arijevske rase. Ono što je zanimljivo jeste da obe istorijske manifestacije univerzalizma odbacuju realnosti postojanja drugih i različitih civilizacije koje su u osnovi Šmitovog pluriverzuma. U vreme kada se povodom višedimenzionalne krize svet ponovo našao na prekretnici antiteza univerzum – pluriverzum nam se čini sasvim prikladnim opisom situacije na savremenoj međunarodnoj političkoj pozornici.

Za kraj ovog ogleda izdvajamo i konstataciju iz razgovora sa Roberom Stojkersom (Pečat, jul 2017) u kojem ovaj flamanski geopolitičar sebe označava kao pristalicu novog evroazijstva, koje se u njegovoj interpretaciji donekle razlikuje u odnosu na tradicionalno ili rusko evroazijstvo. Jedan svetski antisistemski pokret otpora atlantizmu – to je Stojkersova geopolitička percepcija savremenog sveta. Reč je o širokoj viziji istorije svake političke i istorijske komponente na zajedničkoj teritoriji Evrope i Azije iz koje će se pronalaziti konvergencije, a ne razlozi za neprijateljstva. Ovo je tokom dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka predlagao prof. Oto Heč za Zapadnu Evropu i Rusiju. Zbog toga bi prvi korak bio da se u istoriji pronađe konvergencija između zapadnoevropskih sila i Rusije kao osnove za jedinstvo Evroazije.

LITERATURA: Boris Nad, Ka postistoriji sveta, MIR Publishing, Beograd 2013; Milorad Vukašinović, Misliti prostorno, SAJNOS, Novi Sad 2021; Milorad Vukašinović, Ruska geopolitika, Institut za političko umrežavanje, Beograd 2023.