Борис Над: ка постисторији света

26/05/2023

Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста

Борис Над (Винковци, 1966) је српски писац, новинар и геополитички теоретичар. Студирао је у Загребу и Београду где је дипломирао на Филозофском факултету. Прозу, поезију и есеје објављивао је од 1994. године у Књижевној речи, Збиљи, Свескама, Књижевним новинама, Трагу, Зениту, Летопису Матице српске, недељнику Печат и интернет порталу Нови стандард. Сарадник је више иностраних часописа и сајтова (Geopolitica, 4 Political Theory, Open Revolt, Eurocontinetalism Juornal) и превођен je на руски, енглески, француски и португалски језик. Из његовог изузетног стваралачког опуса као најзначајније издвајамо књиге: Време империја (2002), Гозба победника (2005), Нова Итака (2007), Неми богови (2008), Повратак мита (2010), Постапокалипса (2011), Хиперборејци (2013), Ка постисторији света (2013),  Америчка идеологија (2018) и др.

Надова истраживања ослоњена су на јединствено мисаоно наслеђе интегралне традиције, анализу сакралне историје и географије, значење феномена мистичне Хипербореје, али и дуализма копно–море као геополитичког садржаја светске историје. Као мислилац који је окренут разматрањима тема попут постапокалипсе и рата за крај света, Над уочава важност сакрално-симболичких корена геополитичке науке која изучава „зависност политичких догађаја од земљиног тла“. Мада сам појам геополитика нема нарочито дугу повест, јер се први пут појављује почетком 20. века, нема сумње да су принципи геополитичког мишљења знатно старији и да сежу до најранијих времена. Тако Над констатује да се „изгледа основни геополитички модели кроз историју слабо мењају“, а као доказ за наведену тезу наводи примере Картагине као типичног обрасца таласократске цивилизације и Рима као супротног историјског узора телурократске моћи. Осим митолошких и теолошких концепција, права исходишта геополитике су традиционалне области сакралне и симболичке географије, те зато и у данашње време геополитичке концепције није могуће свести искључиво на један материјални – квантитативни (економистички) елемент, односно потребно је, да парафразирамо Платона, иза једног феноменалног света спознати онај прави ноуменални свет (свет идеја, покретачке мотиве светске историје).

Дакле, традицијски приступ могуће је препознати и у савременим геополитичким концепцијама, у оквиру којих главна сучељеност Истока и Запада, атлантизма и евроазијства, у основним цртама одговара древним митолошким, религиозним и теолошким представама, где се у последњем значењу супростављеност Мора и Копна заснива на симболизму Воде и Земље, у оквиру којег праелемент Воде симболизује несталност, пролазност и време, а архетип Земље, укорењеност, непромењивост и простор. Оваквим представама могуће је наћи аналогије на митолошкој равни (Левијатан против Бехемота), али и у садржајима још дубљих хиперборејских митова. Борис Над нарочито указује на актуелност геополитичких модела у хладноратовском раздобљу у политици обеју суперсила САД и Совјетског Савеза, али и након завршетка Хладног рата када је планетарна доминација Америке у основи била заснована на „хиљадугодишњој надидеологији океанског типа“. Уопште, појава Америке као „квинтесенције развоја Запада“ је манифест најрадикалнијих концепција преуређења светског друштва, који почива на претходним основама западноевропске религијске, филозофске и друштвене мисли.

 

Америчка идеологија

Да ли је Америка историјски преседан или тек пука негација свега што је вековима чинило истинску европску цивилизацију и културу? Реч је о веома разноврсним разматрањима, које повезује једна тематска нит – америчка идеологија, како гласи наслов истоимене запажене књиге Бориса Нада. Реч је о минуциозном истраживању које се бави феноменом Америке, њеном цивилизацијом и друштвеним уређењем, геополитиком и митологијом, верским убеђењима и идеологијом, менталитетом и спољном политиком ове земље.

Време у којем је настајала ова књига оквирно се поклапало са раздобљем у којем су Сједињене Америчке Државе биле не само неупитни светски хегемон него и сила која је поверовала да је управо њој пошло за руком да реши „загонетку историје“, да је Америка у поседу њеног смисла и да је она позвана да ју оконча (Фукујама). Наступио је „униполарни тренутак“ у историји света у оквиру којег се Америка претворила у прави месијански центар, у модерно пророчиште, чији је загонетни језик почивао на реторици „људских права“ и „демократије“. Свет је морао бити преобликован према моделима које је она нудила. То се није догађало нимало спонтано. Америчко моделирање једне „униформне и либералне планете“, која би била лишена идеологија и сваке политике, започиње с падом Берлинског зида, разбијањем Совјетског Савеза и ратовима за југословенско наслеђе, да би се наставило на Блиском истоку и Средњем истоку. Планирани „нови светски поредак“ се ускоро изродио у „крвави светски хаос“.

Аутор у својим разматрањима полази од премисе да Америка није посебна цивилизација, нека нова црква (религија), па чак ни посебна нација. Она је само дериват европске цивилизације, њена девијација, или, како то истиче Томас Молнар, „пројекција извесних искушења којима је Европа успела да се одупре у својој прошлости“. Управо та чињеница чини Европу подложнијом американизацији и рањивијом на америчке утицаје од било ког другог дела света. Према мишљењу појединих истраживача, Америка је потпуна новина у историји, радикални историјски преседан, који се не може поредити ни са једном другом цивилизацијом коју познаје људска историја. Она почива на култу новине, младости и бескрајног напретка. Али то је само привид јер се дешава све супротно: не само да у тзв. америчкој цивилизацији не постоји ништа суштински ново, никаква стварна новина, већ се њен развој одвија у знаку регресије на прастаре цивилизацијске обрасце, и то оне који су претходили европској цивилизацији. У том смислу, она је Анти-Европа: негација свега оног што је вековима чинило истинску европску цивилизацију и културу. Она је „крајњи“ и „апсолутни Запад“: „reductio ad absurdum неких од најнегативнијих и најсенилнијих аспеката западне цивилизације“ (Рене Генон).

Над указује на протестантске корене америчког месијанства и њене наводне изузетности. Реч је о конститутивним митовима ове земље који се чак испољавају и у  тзв. профаним терминима техничког прогреса, материјалног благостања, демократије и просперитета. Америчка порука гласи да је ново Златно доба човечанства већ започело – на тлу Америке, разуме се. То је месијанска идеја америчке „Благовести“, њеног „Јеванђеља“, које свим народима, и то без изнимке, налаже да добровољно прихвате њене спасоносне, политичке и социјалне моделе. Онима који то одбијају, намењен је прави апокалиптички сценарио: проклетство, страдање и окрутна казна, о чему грме телевизијски евангелистички проповедници и апостоли америчке изузетности (сетимо се само Америке после 11. 9. 2001. године – прим. аутора). Дакле, испод привида једног споља секуларног друштва, назире се нешто друго: друштво које се инспирише старозаветним традицијама и у којем је материјално богатство знак божје милости. (Нео)либерални капитализам америчког типа је заправо религија – библијски култ бога Мамона, Златног телета, мамонизам, а не систем привређивања или спонтани друштвени поредак. На тој „окрутној религији“ (Валтер Бенјамин) заснива се „амерички сан“. Мамонски „дух модерног (либералног) капитализма“, како открива Макс Вебер, „производ је перверзних нагона ’auri sacra fames’ – свете глади за златом“.

У књизи Америчка идеологија аутор упозорава на појаву постзапада као продукта постмодерне. Такав један Запад обузет је својим кризама и контрадикцијама, све више се повлачи у себе и суштински није заинтересован за експанзију и наметање сопствених модела другим, незападним друштвима. Ипак, још у то време (2018) Над је указивао да ће, упркос описаним тенденцијама, амерички однос према Европи остати непромењен, односно да је САД потребна „само једна слаба и подељена Европа“. То је услов како би се потчињавање одвијало под маском благонаклоности, с примесама мирољубивости и економије. И то је прави смисао вечите америчке забринутости над судбином Европе, о чему најпотпуније сведочи актуелна криза у Украјини. Борис Над истиче да је слом америчке империје сасвим известан исход позивајући се на ауторитет историчара Алфреда Мекоја који нас подсећа „да су империје, упркос ореолу свемоћи који их обасјава, крхке творевине, те да је екологија њихове моћи изузетно осетљива“. Колапс САД ће, према његовом мишљењу, наступити 2025, а најкасније 2030. године, уколико се америчке политичке елите не потруде да га убрзају.

 

Марш на Запад

 У актуелним интерпретацијама светских догађаја успон Кине је спектакуларан догађај. Њен мирнодопски искорак обележила је „брза индустријализација, без привлачења пажње међународног система“. Под „међународним системом“ овде се мисли на досадашњег хегемона: Сједињене Државе, којима, између осталог, недостаје историјског искуства. Пекинг је при томе успешно користио више фактора, попут јефтине радне снаге која је мигрирала са села у градове, сузбијање плата, манипулације валутом и крађе технологија „како би у економском смислу сустигли и престигли САД“. Ова политика била је без икакве сумње успешна. Кина се, наизглед споро, припремала за повратак на међународну сцену. Епоху „стидљиве хегемоније“ обележила је владавина Денг Сјаопинга. У томе треба видети и допринос његовог генија. Међутим, једна од најупечатљивијих кинеских особина је (историјско) стрпљење.

Затим је „претходна политика ’мирног успона’ замењена нескривеним амбицијама пројекта ’Пут свиле’ да изгради постзападни свет“ (Г. Дизен). У принципу, ово је пројекат преображаја света кроз изградњу синоцентричних путних коридора, нових међународних институција и нових начина финансирања међународних пројеката. Иницијатива је, тврди Дизен, глобална, али главни фокус посвећен је Кини као водећој сили у међусобно повезаној Евроазији. Пројекат „Пута свиле“, званично назван „Појас и пут“, састоји се од „Појаса“ као копнене инфраструктуре, и „Пута“ као поморских путних праваца. У суштини, осим што обезбеђује међусобну повезаност Евроазије и подстиче привредни развој свих укључених земаља, он има још једну улогу: претварање великих кинеских девизних резерви у међународни геоекономски утицај. „Марш на Запад“ има и своје спољнополитичке и унутрашњополитичке ефекте. На унутрашњем плану, он доприноси развоју кинеског запада, допуњавањем развоја Кине снажнијим интеграцијама покрајина као што су Синђијанг, Тибет или Ђинхај са остатком земље. Историјски, смисао пројекта је да врати Кину у положај „Средишњег краљевства“. Кина поново постаје „економска локомотива, која доноси корист читавој Азији и, шире, Евроазији, који ће гравитирати ка Кини као свом економском гравитационом центру“. Кина притом себе приказује као „глобалног добротвора“, ширењем „кинеског сна“ по Евроазији, са заједничким власништвом и мултиполарношћу, приказаном као збир „заједница заједничке судбине“ (Си Ђинпинг, 2013).

Има ли ова представа некакав темељ у кинеској традицији? „Конфучијанска традиција обухвата културни и друштвени плурализам“, тврди Дизен, и налази се у оштром контрасту са „заједничким вредностима Запада“ и униформношћу имплицитно хијерархијског односа „субјекат–објекат“. Односно, Кина има дугу историју прагматизма и способност да се одупре искушењу да прогласи „апсолутну моралност“ и „владавину под маском ’нормативног вођства’“. Кинески мултиполаризам је у најоштријој супротности с америчком униполарношћу, постигнутој (углавном) путем војне моћи. Заправо, прави геополитички значај „Појаса и пута“ јесте да оствари највећу стрепњу енглеског географа и геополитичара Хелфорда Џона Макиндера: да „изгради аутономно евроазијско ’светско острво’“. Циљ је „истерати САД из периферног римленда“ и омогућити складан развој Евроазије. Иницијатива „Појас и пут“ може довести до „померања фокуса стратегије и трговине на евроазијску копнену масу са мора која га окружују и тако умањити америчку поморску надмоћ“, примећује Дизен. Савремени догађаји изазвани украјинском кризом ова предвиђања недвосмислено потврђују посебно на подручју тзв. Глобалног југа где су политичке импликације једног геоекономског модела изазвале до јуче незамисливе исходе у исламском свету: од обнове пуних дипломатских односа Ирана и Сауди Арабије, инвестиционих улагаља у геополитичку еманципацију Пакистана и Авганистана, до повратка Сирије у Арапску лигу после вишегодишњег рата на тлу ове државе и покушаја њеног цепања на мање делове подложне америчком утицају. Разуме се, основа свих геополитичких престројавања у овом делу света је стратешки савез са Русијом за који је најзаслужнији председник Си.

Оснивањем нових финансијских институција за финансирање „Пута свиле“ Кина подрива и утицај ММФ-а и Светске банке. Неке од очекиваних последица тога су ланчане реакције у виду убрзаног економског развоја и јачања геоекономске моћи појединих земаља и читавог региона (Азије и Евроазије). Кина, такође, наставља своје напоре у развоју компетитивног међународног система плаћања, што доводи до подривања монополског положаја америчких компанија за кредитне картице. То су само неки начини успостављања трансформације целокупног међународног система. Заједно с тим, одвија се и интернационализација јуана која се налази у брзом расту. Допуњен брзом експанзијом обвезница деноминираних у јуанима и ширењем центара финансијског клиринга у јуанима, ова валута постаје све чешћа у трговинским и финансијским трансакцијама, не само у Азији. „Све већи фокус на подмиривање трговине у јуанима довео је до шпекулација да Пекинг има за циљ да успостави ’петројуан’“ (Г. Дизен). У ствари, реч је пре о примени начела мултиполарности у пракси, односно о избацивању долара као доминантне или као једине валуте из међународне трговине. Ови процеси напредовали су више него што се то обично мисли. Чак и најближи савезници САД придружују се овим иницијативама. Пример за то је успешни развој Азијске инфраструктурне инвестиционе банке. Пример АИИБ је нарочито илустративан: „Он показује да су се савезници САД придружили овој банци, без обзира на жестоки притисак Вашингтона да се држе подаље.“ С друге стране, остају институције типа ММФ-а и Светске банке. То их разоткрива као „идеолошке, ексклузивне и наметљиве инструменте моћи за одржавање примата САД“. Уосталом, већ 2015. је важило да „Развојна банка, Извозно-увозна банка Кине и други фондови финансирају више страних енергетских пројеката него Светска банка“.

 

Нови плуриверзум

Велику пажњу читалачке публике и стручне јавности привлаче и разговори Бориса Нада са познатим геополитичким мислиоцима, а који су објављени на страницама читаног недељника Печат. За ову прилику издвајамо интервју са једним од првака руске евроазијске школе мишљења Леонидом Савином који је објављен јула 2022. године под карактеристичним насловом Коначно раздвајање Русије од Запада.  

Реч је о разговору у којем је Леонид Савин на особен начин коментарисао домете руске „специјалне војне операције у Украјини“. Он истиче да је кључна последица овог догађаја „коначно раздвајање Русије од Запада“, уз напомену да је поред очигледних политичких последица у току и процес кардиналних промена у руској економији чија је основна карактеристика све веће ослањање на незападна тржишта и сопствене ресурсе (производне и природне). За Савина је такође веома значајан и процес „дедоларизације светског финансијског система“ који је најсигурнији симптом света будуће вишеполарности. Свакако најважнија геополитичка померања тренутно се дешавају на Глобалном југу где дојучерашњи амерички сателити (Сауди Арабија) све отвореније окрећу леђа пројекту Пакс американа. Поред нестанка „суверене Украјине“, садашњи сукоб ће највише коштати Европу, док је савез Русије и Кине сасвим извесна чињеница, и основа новог света мултиполарности.

Овакав исход драме савременог човечанства у извесној мери се назире у огледу  Крај једнополарног света: актуелност Карла Шмита у којем је Борис Над изложио јединствену и прегледну анализу ставова великог немачког мислиоца која је хронолошки омеђена поднасловима: Један покушај дифамације, Историјске интуиције геополитикеЛогика копна и логика мора, Од државе ка Империји: транзиција ка новој плуралности до сажетка Плуриверзум насупрот универзуму који аутор означава „као средишње питање око којег се воде политички сукоби и спорови последњих неколико деценија, а тако ће по свој прилици остати још неко време“. Пажњу привлачи ауторска интерпретација појма плуриверзума као синонима за једну врсту геополитичке алтернативе новом светском поретку који на неки загонетан начин повезује амерички универзализам о изабраности нације која шири слободу и демократију са хитлеризмом чији се универзализам испољавао у изабраности аријевске расе. Оно што је занимљиво јесте да обе историјске манифестације универзализма одбацују реалности постојања других и различитих цивилизације које су у основи Шмитовог плуриверзума. У време када се поводом вишедимензионалне кризе свет поново нашао на прекретници антитеза универзум – плуриверзум нам се чини сасвим прикладним описом ситуације на савременој међународној политичкој позорници.

За крај овог огледа издвајамо и констатацију из разговора са Робером Стојкерсом (Печат, јул 2017) у којем овај фламански геополитичар себе означава као присталицу новог евроазијства, које се у његовој интерпретацији донекле разликује у односу на традиционално или руско евроазијство. Један светски антисистемски покрет отпора атлантизму – то је Стојкерсова геополитичка перцепција савременог света. Реч је о широкој визији историје сваке политичке и историјске компоненте на заједничкој територији Европе и Азије из које ће се проналазити конвергенције, а не разлози за непријатељства. Ово је током двадесетих и тридесетих година прошлог века предлагао проф. Ото Хеч за Западну Европу и Русију. Због тога би први корак био да се у историји пронађе конвергенција између западноевропских сила и Русије као основе за јединство Евроазије.

 

ЛИТЕРАТУРА: Борис Над, Ка постисторији света, МИР Publishing, Београд 2013; Милорад Вукашиновић, Мислити просторно, САЈНОС, Нови Сад 2021; Милорад Вукашиновић, Руска геополитика, Институт за политичко умрежавање, Београд 2023.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања