Autor: Stevan Stojkov
Za period istorije Srbije od 1804. do 1835. godine često se koristi termin Srpska revolucija. NJega je prvi upotrebio istoričar Leopold fon Ranke u svom delu Die Serbische Revolution. Srpska revolucija označava uvod i začetak obnavljanja srpske državnosti, a Prvi srpski ustanak predstavlja prvi korak u oslobađanju Srbije od turske vlasti.
Odluka o dizanju ustanka protiv Turaka doneta je na praznik Sretenje 1804. godine (15. februar 1804) u selu Orašac. Zbor se održao na mestu poznatom kao Marićevića jaruga, a među istaknutim narodnim prvacima koju su se na njemu okupili, za vođu ustanka izabran je Đorđe Petrović – Karađorđe. Iako je otpočeo kao pobuna protiv dahija, Prvi srpski ustanak zasluženo zauzima posebno mesto u istoriji Srbije, jer pored borbe za oslobođenje, njime su postavljeni temelji novih društveno-ekonomskih odnosa i uređenja buduće srpske države.
Po važnosti za sam tok i ishod Srpske revolucije izdvaja se datum 13. avgust 1806. godine. Tog dana odigrala se bitka na Mišarskom polju kod Šapca.
Boj na Mišaru predstavlja najznačajniju bitku i najveću pobedu ustanika u Prvom srpskom ustanku. Oko ove ocene Mišarske bitke među istoričarima vlada potpuna saglasnost. Predvođeni Karađorđem i istaknutim narodnim prvacima šabačkog i valjevskog kraja, Srbi su postigli ogroman vojnički uspeh – do nogu su potukli silnu tursku vojsku. Ostvarivši blistavu pobedu nad neprijateljem u Mišarskom boju, ustanici su učvrstili svoj položaj i dramatično ugrozili status Turaka u okviru Beogradskog pašaluka.
Boj se odigrao u trećoj godini ustanka protiv Turaka, a prethodila mu je pobeda na Ivankovcu. Ohrabljeni velikim pobedama koje su izvojevali na strateški važnim tačkama u Beogradskom pašaluku, ustanici predvođeni Karađorđem umesto sukoba sa dahijama počeli su sve otvorenije da ističu stvarne ciljeve ustanka – stvaranje sopstvene države ili bar sticanje pune autonomije u okviru Otomanskog carstva. Iako je Porta u početku podržavala pobunu srpske raje protiv svojih odmetnika – janičara, uvidevši da ustanak dobija novi karakter, ona počinje sa preduzimanjem mera kako bi se pobuna u Beogradskom pašaluku u korenu sasekla. Usledio je prvi sukob ustanika sa turskom carskom vojskom.
Bitka u kojoj su ustanici odneli svoju prvu pobedu nad regularnom sultanovom vojskom odigrala se na Ivankovcu kod Ćuprije, na desnoj obali Velike Morave, 18. avgusta 1805. godine.
Nakon poraza koji su u bici na Ivankovcu pretrpeli, Turcima postaje sasvim jasno da srpski ustanak nije lokalna pobuna, već da poprima karakter i razmere nacionalne revolucije koja se ne može lako ugušiti. Sa druge strane, prva pobeda nad regularnom turskom vojskom imala je veliki moralni odjek među srpskim življem, a ustanicima je dodatno ojačala samopouzdanje i doprinela daljim uspesima u borbama za konačno oslobođenje od turske vlasti.
Na vest da su Turci ubili smederevskog vojvodu Đušu Vulićevića, Karađorđe iz Topole hita ka Smederevu sa namerom da zauzme grad. Opsada Smedereva je trajala dva meseca. Suočeni sa nedostatkom hrane, Turci bivaju primorani da se predaju. Dizdar smederevski Muharem Guša 14. novembra 1805. godine predaje Karađorđu ključeve tvrđave i sa svojim Turcima napušta grad. Smederevo postaje prestonica ustaničke Srbije, te se u njega premešta i jedan od centralnih organa vlasti -Praviteljstvujušči sovjet serbski.
Krajem 1805. godine čuveni srpski junak Stanoje Glavaš predvodi opsadu Kruševca, a 26. januara 1806. godine ustanici uspevaju da oslobode i ovu srpsku prestonicu. Ustanak se širi u svim pravcima. Osokoljeni pobedama, ustanici u svom prodoru na jug uspevaju da bez borbe oslobode Paraćin, Aleksinac i Ražanj.
U zapadnom delu pašaluka, u Mačvi, zima 1805. i proleće 1806. godine su prepuni sukoba. Preko Drine, bosanski Turci su upadali u Srbiju i za sobom ostavljali pustoš. Palili su sela, zaplenjivali stoku i otimali hranu. Čuvši za ove upade Turaka i stradanje stanovništva, Karađorđe dolazi u Mačvu i nakon nekoliko bitaka Srbi uspevaju da Turke potisnu nazad u Bosnu.
Iznenađena i izrazito zabrinuta zbog neočekivanog napredovanja ustanika, Porta je rešila da se obračuna i brutalnom silom kazni nepokorne Srbe. Protiv Srba je proglašen sveti rat – džihad.
Turskim ratnim komandantima, uz sultanov ferman, poslata je i poslanica verskog vođe Šeika ul Islama u kojoj je rečeno da „ceo muslimanski svet, po verskoj dužnosti i zbog vojnog ugleda države, mora da preduzme ratni pohod kako bi se, sa oružjem u ruci i žrtvovanjem života, ugušila pobuna neverne raje i uništili neprijatelji islama“.
Ustanici su se našli u nezavidnoj situaciji. Konkretna pomoć Austrije i Rusije je izostala, a na političkoj karti Evrope dogodile su se krupne promene. Promene koje su se desile ujedinile su turske i francuske interese na Balkanu oko jednog važnog problema – trebalo je silom unuštiti „srpske buntovnike, što ih Rusija drži i sokoli“. Ratni plan po kojem je turska vojska trebalo da izvrši ofanzivu na ustaničku teritoriju sa koncentričnim napadima upravo su razradili francuski oficiri, a Napoleon Bonaparta kao pomoć šalje Turcima jedno odeljenje topovske artiljerije.
Za obračun sa ustanicima Porta je pripremila silnu vojsku. Turska vojska čiji je zadatak bio da koncentričnom ofanzivom slomi pobunu krenula je na Srbiju u dve kolone: sa istoka, od Vidina i Niša, i sa zapada – iz Bosne, preko reke Drine.
Vojsku koja se kretala iz pravca Vidina pod komandom Jusuf-paše, koju je činilo oko 18 000 vojnika, zaustavio je Milenko Stojković, jedan od najistaknutijih ustaničkih vođa, kod Poreča, 24. juna 1806. godine. Ibrahim-paša Buštalija od Skadra je predvodio vojsku koja se kretala iz pravca Niša ka Deligradu. NJu je činilo 55 000 nizama (vojnika regularne turske vojske), konjica i 17 topova i kumbara.
Mnogo veća opasnost po ustanike vrebala je sa zapada. Moćna turska vojska koja je dolazila iz Bosne brojala je više od 40 000 dobro naoružanih vojnika. Na čelu ove vojske bio je surovi, ali vojno veoma dobro potkovani Sulejman-paša Skopljak. Budući da je protiv Srbije proglašen DŽihad, Sulejman-paša Skopljak je želeo da svoj pohod učini što svečanijim, te je za sobom poveo veći broj turskih velikaša iz Bosanskog pašaluka, poput Sinan-paše Sijerčića iz Goražda, Mehmed-paše Vidajića zapovednika Zvornika, Mehmed-bega Kulenovića poznatijeg kao Kulin-kapetan, i mnogih drugih.
Čim je turska vojska prešla Drinu i upala u Mačvu, na svom putu ka Šapcu, iz kojeg je trebalo da nastavi pravo ka Beogradu, njeni vojnici su počinili svirepe zločine. Iza njih je ostajala samo pustoš. Ubijali su žene, decu i starce, pljačkali imovinu i palili kuće i sela. Među stanovništvom Mačve zavladali su strah i panika. Zatečeni svirepošću Turaka pokolebale su se čak i neke ustaničke vođe.
O negativnom razvoju situacije na Drini i zločinima turske vojske, Jakov Nenadović je obavestio Karađorđa i zatražio pomoć. U odgovoru Karađorđe mu je poručio da zadrži Turke kako zna i ume, dok on ne stigne.
Iz Topole, gde se nalazio u vreme dobijanja nepovoljnih vesti, Karađorđe je sa 5 000 Gružana, Rudničana, Jaseničana i Beograđana brzo stigao do Lajkovca, a odatle se zaputio ka šancu na Kličevcu kod Valjeva. U daljem napredovanju Karađorđe i ustanici su se kretali vrlo oprezno, ne želeći da u toku marša dođe do sukoba sa brojčano nadmoćnijom turskom vojskom.
Stigavši u Mačvu, Karađorđe je pravilno procenio da mu je prvi zadatak da povrati pokolebani moral narodu i vojsci. Mere koje je preduzeo bile su u potpunosti u skladu sa njegovim temperamentom, po kojem je bio nadaleko poznat. Karađorđe se nemilosrdno obračunao sa kukavicama i izdajnicima, a najstrožom kaznom je zapretio kolebljivcima. Naime, naredio je da se trojici srpskih knezova koji su pobegli pred turskom vojskom pred narodom odseku glave. Ostalim knezovima u Valjevskoj nahiji je poslao pismo sa naredbom da pod ustaničku zastavu pozovu „sve ljude koji pušku mogu nositi, a u protivnom će poslati svoje momke po selima koji će svakog za borbu sposobnog muškarca, ako ga nađu kod kuće, ubiti i na točak metnuti, a kuću mu zapaliti“.
Kao bitan preduslov za uspeh u predstojećem boju sa Turcima, važno je bilo uspostaviti disciplinu među ustanicima. Karađorđe je bio svestan da samo ljudi velikog autoriteta mogu ispuniti taj zadatak i tako obezbediti neophodan red u vojsci. Zato je u Mačvu pozvao najistaknutije i najbolje ustaničke vođe da preuzmu komandu nad jedinicama. Na Karađorđev poziv odazvali su se knez Jakov Nenadović i njegov sinovac Matija, knez Sima Marković, pop Luka Lazarević, zatim braća Miloš i Milan Obrenović, Miloš Pocerac, Lazar Mutap.
Usledila je odluka koja je presudno uticala na ishod bitke. Saznavši da će na glavnom pravcu turskog napada učestvovati preko 30 000 vojnika, a znajući da raspolaže sa samo 7 000 pešaka i 2 000 konjanika, Karađorđe je rešio da, uz faktor iznenađenja, primeni kombinaciju pozicionog i manevarskog rata, strategiju koja do tada nije bila viđena na Balkanu. Mišar i Mišarsko polje, na putu Šabac – Beograd, ispunjavali su uslove za realizaciju njegove strateške zamisli.
Mišar, po svom izgledu i konfiguraciji terena, odudara od prostranog ravničarskog kraja u kom se nalazi Šabac. Na njemu se izdvaja Mišarski breg koji se može opisati kao plato koji je uzvišen u odnosu na površinu oko njega. Mada je svega 50 metara višlji od ravnice koja se prostire pod Mišarom, Mišarski breg dominira nad Šapcom i njegovom okolinom. Takođe, Mišarski breg ima padinu u pravcu reke Save.
Na zaravni Mišarskog brega, na približno 600 koraka od same litice, Karađorđe je odlučio da izgradi šanac. Budući da je na ovim prostorima već imao okršaje sa Turcima, on je izbor mesta za šanac potkrepio rečima: „Ovde sam ja i ranije bio i sa Turcima se tukao. Ako Turci hoće prema Beogradu moraju ovim putem koji preseca polje. Levo ne mogu od guste šume, a desno od nas je Sava iza ovih šumaraka. Ova šuma i Sava mogu poslužiti kao oslonac našim položajima. U šumi možemo prikriti rezerve. Uzdignuti deo Mišarskog polja nam omogućava da vidimo Turke iz daljine“.
Po svim propisima ondašnje fortifikacije, ustanici su izgradili šanac u obliku nepravilnog četvorougla sa stranicama od oko 300 metara. Rov oko šanca je bio dubok preko jednog metra, a na zemljanom grudobranu je bilo postavljeno debelo i zašiljeno kolje u vidu palisade. Kolje je postavljeno uspravno sa šiljcima na gore. Ispred kolja su bile iskopane duboke „kurjačke jame“ – kružne rupe u kojima je takođe bilo pobodeno zašiljeno kolje. Prostor za strelce – banket, predviđen za dva reda strelaca, nalazio se iza grudobrana, a iza njega se nalazio rov za strelce koji su punili oružje. Takođe, šanac je imao 4 topovske table izgrađene na uglovima, kapiju za ispad pešadije i veliku kapiju za topove. Karađorđev čador i zemljani magacin za municiju su se nalazili u sredini šanca koji je mogao je da primi oko 7 000 vojnika.
Sa leve strane šanca nalazila se gusta šuma kod sela Jelenče, a reka Sava desno od njega. Jedini prolaz na putu od Šapca ka Beogradu vodi preko šanca, te Turci ne mogu da ga zaobiđu, već moraju da prihvate bitku baš na tom mestu. Kako se šanac nalazio na uzvišenju, iz njega se moglo videti na oko 2 kilometra, a to je omogućavalo Karađorđu i ustanicima da uoče svaku tursku akciju na vreme.
Karađorđe je odlučio da konjicu ne zadrži u šancu, nego da ona ostane prikrivena u gustoj šumi kod sela Jelenče i da čeka njegov znak za stupanje u boj. Bojeći se da bi Turci mogli da opkole Karađorđa, Jakov Nenadović i Milan Obrenović rekoše da bi bilo bolje da on izađe s konjanicima, a da oni ostanu u šancu. „Ne, ne, braćo. Ako mene Turci opkole, vi ćete meni pomoći onako isto kao i ja vama; ali ja moram ostati u šancu, jer ako ja izađem sve će se ovde poplašiti misleći da sam se ja izmakao. Zato ja moram ostati u šancu sa pešacima, a vi s konjanicima izađite“ odgovorio im je Karađorđe. Sve starešine su ga poslušale i osim Milana Obrenovića koji je ostao sa njim iziđoše iz šanca.
Pod komandom Luke Lazarevića i prote Mateje Nenadovića, 2 000 srpskih konjanika su otišli u šumu kod sela Jelenče. NJihov zadatak je bio da napadnu desni bok turskih snaga kad ove frontalno pritisnu šanac.
Poslušavši svoje zapovednike, Sulejman-paša Skopljak je odložio početak napada dok se ne prikupi još vojske i bolje izvide položaji ustanika. Oko 12. avgusta kod Šapca se okupilo 40 000 turskih vojnika. Sulejman-paša je krenuo sa vojskom iz Šapca i postavlja šator kod mosta na reci Dumači. Turska konjica 13. avgusta prelazi most i razvija se u borbenu formaciju. Sa konjicom su krenuli i turski pešaci. Na desnoj obali reke Dumače svoj borbeni položaj zauzima turska artiljerija.
Za to vreme u šancu srpski ustanici vrše poslednje pripreme. Najbolji strelci se po banketu raspoređuju u dva reda, a iza njih se razmešta dva reda pešaka sa zadatkom da, kad paljba utihne, istrče i zamene borce koji su pali. Takođe, određen broj vojnika bio je zadužen za izvlačenje ranjenika. Karađorđe je u sredini šanca postavio rezervu za svaku stranu i svaki kraj šanca i odredio starešine koje će održavati poredak u njemu. Naredio je da se municija štedi, da se ne „rasipa uludo“, već da strelci budu strpljivi, sačekaju da im Turci budu u dometu i pucaju tek kad budu bili sigurni da će pogoditi.
Obe strane su spremne za bitku. Strašnom artiljerijskom vatrom turska strana započinje boj. U istom trenutku kreće i juriš turske konjice na šanac. Srpski strelci strpljivo čekaju da im neprijateljski konjanici dođu u domet. Napredujući ka šancu, turska konjica natrčava na prepreke napravljene od divlje loze koje su usutanici postavili ispred šanca. U trenutku kada su njihovi konji počeli da se preturaju i padaju, iz šanca srpski strelci otvaraju puščanu vatru.
Snažna puščana paljba ustanika naterala je tursku konjicu na povlačenje. Prvi napad na šanac je odbijen. Turski zapovednici su uvideli da konjica sama ne može da priđe šancu, već da moraju da sačekaju pešadiju i da zajedničkim snagama udare na ustanike. Dok se zaplašena konjica pribrala, pristigla je i turska pešadija.
U drugom napadu na šanac, turske snage nastupaju u linijskom poretku u gustim masama. NJihove vojskovođe naređuju juriš i konjici i pešacima. Deo turskih snaga uspeva da se probije do šanca gde nastaje žestoka borba. Srpski otpor je bio snažan i pri ovom neprijateljskom jurišu. Mnogi turski vojnici iz prvih redova padaju i nabijaju se na zaoštreno koplje. U njihovim jedinicama nastaje lom. Veličanstvenim otporom, nakon duge i žestoke borbe, ustanici su odbili i drugi napad na šanac i ponovo prisilili turske snage na povlačenje.
Nakon drugog neuspešnog napada moral turskih vojnika je bio poljuljan. Postalo je očigledno da se ovakvim tempom ustanici ne mogu savladati. Begovi su i kamdžijama terali malodušne, ali ni to nije dalo rezultata. Ne bi li podigao moral svojih snaga, Sulejman-paša šalje hodže i derviše da citiranjem delova Kurana vrate veru turskim vojnicima.
Osokoljena turska vojska krenula je u treći napad. Ovaj napad je bio strašniji od prethodnih. Predvodio ga je Kulin-kapetan. Činilo se da su ovog puta Turci nadomak uspeha. NJihove snage su se probile do šanca i skaču na grudobran. Usledila je ogorčena borba prsa u prsa. Srpska vojska, iako se držala hrabro, nije mogla da izdrži napad mnogobrojnijeg neprijatelja. Delovalo je da će turska vojska zahvaljujući svojoj brojnosti ostvariti značajnu pobedu. U tom trenutku dolazi do izražaja genijalnosti Karađorđeve taktičke zamisli. Pucnjem topa prema nepoznatom pravcu – što je bio dogovoreni znak – Karađorđe daje signal skrivenoj konjici da izađe iz šume i iznenadi neprijatelja.
Srpska konjica se deli u dve grupe. Jednu je predvodio Luka Lazarević, a drugu Lazar Mutap i prota Matija Nenadović. Luka Lazarević je sa svojim konjanicima pojurio desno, prema šancu, da pomogne ustanicima koji su se nalazili u nezavidnom položaju. Konjanici na čijem čelu su bili Lazar Mutap i prota Matija Nenadović su krenuli levo, prema turskoj artiljeriji i vezirovom štabu da bi bitku presudili na najstariji način – ubistvom vojskovođe.
Potpuno iznenađene pojavom srpskih konjanika, turske tobdžije, među kojima je bilo i francuskih vojnika, pokušale su da okrenu svoje cevi prema njima. Međutim, u tome nisu uspeli. Brzo su bili pregaženi i posečeni, a srpska konjica se uputila prema pašinom šatoru. Tu ih je sačekala pašina garda.
Na drugom kraju bojnog polja, Luka Lazarević i njegovi konjanici žestoko su se borili sa neprijateljskim snagama ispred šanca, koje su takođe bile potpuno iznenađene njihovim uključivanjem u boj. Iako su bili nadomak osvajanja šanca, Turci se suočavaju sa sve izvesnijim porazom. Vreo letnji dan se pretvara u tursku klanicu. Videvši da se neprijatelj nalazi u rasulu, Karađorđe je naredio da se otvore vrata šanca i da srpska pešadija krene u ofanzivu.
Za to vreme su prota Matija i Lazar Mutap sa lakoćom porazili pašinu gardu i sada se obračunavaju sa turskom rezervom.
Kod šanca, ustanici su rasterali Turke i krenuli da ih jure. Ostatak turske vojske je uvideo da je boj izgubljen i kreće da se povlači prema Šapcu, a kasnije i preko Drine u Bosnu, ne bi li izvukli žive glave. Za njima su krenule potere i u šumi Kitog nanele im skoro veće gubitke nego u samom boju.
Mišarski boj je počeo ujutru, a završio se tek predveče (oko 18 časova) veličanstvenom pobedom srpskih ustanika. Austrijski izvidnici, koji su boj posmatrali sa druge strane Save, poslali su u Beč vest o strašnom porazu turske vojske. Turski gubici su bili strahoviti. Izvori govore da je poginulo oko 3 000 turskih vojnika, dok je sa srpske strane stradalo oko 500 ustanika. U Mišarskom boju, na turskoj strani, poginuo je i sam vojni vrh: Kulin-kapetan, Sinan-paša Sijerčić, Mehmed-paša Vidajić i njegova dva sina.
Ustanici su došli do velikog ratnog plena: velike količine oružja, municije, konja i novca, a Miloš Stojićević Pocerac je zaplenio najveći ratni trofej tog vremena – sablju Kulin-kapetana na kojoj su bili ispisani berati Kulinove familije.
U Boju na Mišaru srpski ustanici su ostvarili veličanstvenu pobedu nad daleko brojnijim i bolje opremljenijim protivnikom, najveću pobedu u Prvom srpskom ustanku. U Boju na Mišaru Karađorđe je dokazao svoj vojnički talenat. Porazivši silnu tursku vojsku sa samo 7 000 pešaka i 2 000 konjanika, on je i u Srbiji i u Evropi stekao ugled velikog vojskovođe i neprikosnovenog vožda srpskog naroda.
Mišarska bitka je ostavila traga i u epskoj narodnoj poeziji. U jednoj od svojih najlepših pesama, opevao ju je čuveni Filip Višnjić. Uspeo je da veoma verno dočara bitku, jer je o njoj slušao od neposrednih očevidaca, meštana sela Bosut. Ovu bitku je ovekovečio i ruski slikar Afanasij Ivanovič Šeloumov monumentalnom kompozicijom ulja na platnu „Boj na Mišaru“.
Nažalost, od šanca danas nije ostalo nikakvog traga. Na prostoru odvijanja Boja na Mišaru, povodom proslave stogodišnjice najveće pobede u doba Karađorđevog ustanka otkriven je spomenik. Spomenik ima oblik stuba, visine je 633 centimetra, a na vrhu se nalazi dvoglavi orao raširenih krila. Na kockastom postolju, sa svake strane upisane su posvete…
Izvori:
Jovanović Nebojša, Ilijin Dušan, Hamović Dragan: Ustanička čitanka (1804 – 1815); Zavod za udžbenike i nastavna sredstva; Beograd; 2004. godine
LJušić Radoš: Vožd Karađorđe: biografija; Zavod za udžbenike, Beograd; 2005. godine
Bogunović Nebojša: Pod zastavom Karađorđa; Zograf; Niš; 2003. godine.
Komentari
Pored čestitki iz Austrije navodno je i sam Napoleon (koji je poslao pomoć turcima) na kraju uputio čestitke Karađorđu na izvenrednoj strategiji. Odličan tekst.
Ostavi komentar