Аутор: Стеван Стојков
За период историје Србије од 1804. до 1835. године често се користи термин Српска револуција. Њега је први употребио историчар Леополд фон Ранке у свом делу Die Serbische Revolution. Српска револуција означава увод и зачетак обнављања српске државности, а Први српски устанак представља први корак у ослобађању Србије од турске власти.
Одлука о дизању устанка против Турака донета је на празник Сретење 1804. године (15. фебруар 1804) у селу Орашац. Збор се одржао на месту познатом као Марићевића јаруга, а међу истакнутим народним првацима коју су се на њему окупили, за вођу устанка изабран је Ђорђе Петровић – Карађорђе. Иако је отпочео као побуна против дахија, Први српски устанак заслужено заузима посебно место у историји Србије, јер поред борбе за ослобођење, њиме су постављени темељи нових друштвено-економских односа и уређења будуће српске државе.
По важности за сам ток и исход Српске револуције издваја се датум 13. август 1806. године. Тог дана одиграла се битка на Мишарском пољу код Шапца.
Бој на Мишару представља најзначајнију битку и највећу победу устаника у Првом српском устанку. Око ове оцене Мишарске битке међу историчарима влада потпуна сагласност. Предвођени Карађорђем и истакнутим народним првацима шабачког и ваљевског краја, Срби су постигли огроман војнички успех – до ногу су потукли силну турску војску. Остваривши блиставу победу над непријатељем у Мишарском боју, устаници су учврстили свој положај и драматично угрозили статус Турака у оквиру Београдског пашалука.
Бој се одиграо у трећој години устанка против Турака, а претходила му је победа на Иванковцу. Охрабљени великим победама које су извојевали на стратешки важним тачкама у Београдском пашалуку, устаници предвођени Карађорђем уместо сукоба са дахијама почели су све отвореније да истичу стварне циљеве устанка – стварање сопствене државе или бар стицање пуне аутономије у оквиру Отоманског царства. Иако је Порта у почетку подржавала побуну српске раје против својих одметника – јаничара, увидевши да устанак добија нови карактер, она почиње са предузимањем мера како би се побуна у Београдском пашалуку у корену сасекла. Уследио је први сукоб устаника са турском царском војском.
Битка у којој су устаници однели своју прву победу над регуларном султановом војском одиграла се на Иванковцу код Ћуприје, на десној обали Велике Мораве, 18. августа 1805. године.
Након пораза који су у бици на Иванковцу претрпели, Турцима постаје сасвим јасно да српски устанак није локална побуна, већ да поприма карактер и размере националне револуције која се не може лако угушити. Са друге стране, прва победа над регуларном турском војском имала је велики морални одјек међу српским живљем, а устаницима је додатно ојачала самопоуздање и допринела даљим успесима у борбама за коначно ослобођење од турске власти.
На вест да су Турци убили смедеревског војводу Ђушу Вулићевића, Карађорђе из Тополе хита ка Смедереву са намером да заузме град. Опсада Смедерева је трајала два месеца. Суочени са недостатком хране, Турци бивају приморани да се предају. Диздар смедеревски Мухарем Гуша 14. новембра 1805. године предаје Карађорђу кључеве тврђаве и са својим Турцима напушта град. Смедерево постаје престоница устаничке Србије, те се у њега премешта и један од централних органа власти -Правитељствујушчи совјет сербски.
Крајем 1805. године чувени српски јунак Станоје Главаш предводи опсаду Крушевца, а 26. јануара 1806. године устаници успевају да ослободе и ову српску престоницу. Устанак се шири у свим правцима. Осокољени победама, устаници у свом продору на југ успевају да без борбе ослободе Параћин, Алексинац и Ражањ.
У западном делу пашалука, у Мачви, зима 1805. и пролеће 1806. године су препуни сукоба. Преко Дрине, босански Турци су упадали у Србију и за собом остављали пустош. Палили су села, заплењивали стоку и отимали храну. Чувши за ове упаде Турака и страдање становништва, Карађорђе долази у Мачву и након неколико битака Срби успевају да Турке потисну назад у Босну.
Изненађена и изразито забринута због неочекиваног напредовања устаника, Порта је решила да се обрачуна и бруталном силом казни непокорне Србе. Против Срба је проглашен свети рат – џихад.
Турским ратним командантима, уз султанов ферман, послата је и посланица верског вође Шеика ул Ислама у којој је речено да „цео муслимански свет, по верској дужности и због војног угледа државе, мора да предузме ратни поход како би се, са оружјем у руци и жртвовањем живота, угушила побуна неверне раје и уништили непријатељи ислама“.
Устаници су се нашли у незавидној ситуацији. Конкретна помоћ Аустрије и Русије је изостала, а на политичкој карти Европе догодиле су се крупне промене. Промене које су се десиле ујединиле су турске и француске интересе на Балкану око једног важног проблема – требало је силом унуштити „српске бунтовнике, што их Русија држи и соколи“. Ратни план по којем је турска војска требало да изврши офанзиву на устаничку територију са концентричним нападима управо су разрадили француски официри, а Наполеон Бонапарта као помоћ шаље Турцима једно одељење топовске артиљерије.
За обрачун са устаницима Порта је припремила силну војску. Турска војска чији је задатак био да концентричном офанзивом сломи побуну кренула је на Србију у две колоне: са истока, од Видина и Ниша, и са запада – из Босне, преко реке Дрине.
Војску која се кретала из правца Видина под командом Јусуф-паше, коју је чинило око 18 000 војника, зауставио је Миленко Стојковић, један од најистакнутијих устаничких вођа, код Пореча, 24. јуна 1806. године. Ибрахим-паша Бушталија од Скадра је предводио војску која се кретала из правца Ниша ка Делиграду. Њу је чинило 55 000 низама (војника регуларне турске војске), коњица и 17 топова и кумбара.
Много већа опасност по устанике вребала је са запада. Моћна турска војска која је долазила из Босне бројала је више од 40 000 добро наоружаних војника. На челу ове војске био је сурови, али војно веома добро потковани Сулејман-паша Скопљак. Будући да је против Србије проглашен Џихад, Сулејман-паша Скопљак је желео да свој поход учини што свечанијим, те је за собом повео већи број турских великаша из Босанског пашалука, попут Синан-паше Сијерчића из Горажда, Мехмед-паше Видајића заповедника Зворника, Мехмед-бега Куленовића познатијег као Кулин-капетан, и многих других.
Чим је турска војска прешла Дрину и упала у Мачву, на свом путу ка Шапцу, из којег је требало да настави право ка Београду, њени војници су починили свирепе злочине. Иза њих је остајала само пустош. Убијали су жене, децу и старце, пљачкали имовину и палили куће и села. Међу становништвом Мачве завладали су страх и паника. Затечени свирепошћу Турака поколебале су се чак и неке устаничке вође.
О негативном развоју ситуације на Дрини и злочинима турске војске, Јаков Ненадовић је обавестио Карађорђа и затражио помоћ. У одговору Карађорђе му је поручио да задржи Турке како зна и уме, док он не стигне.
Из Тополе, где се налазио у време добијања неповољних вести, Карађорђе је са 5 000 Гружана, Рудничана, Јасеничана и Београђана брзо стигао до Лајковца, а одатле се запутио ка шанцу на Кличевцу код Ваљева. У даљем напредовању Карађорђе и устаници су се кретали врло опрезно, не желећи да у току марша дође до сукоба са бројчано надмоћнијом турском војском.
Стигавши у Мачву, Карађорђе је правилно проценио да му је први задатак да поврати поколебани морал народу и војсци. Мере које је предузео биле су у потпуности у складу са његовим темпераментом, по којем је био надалеко познат. Карађорђе се немилосрдно обрачунао са кукавицама и издајницима, а најстрожом казном је запретио колебљивцима. Наиме, наредио је да се тројици српских кнезова који су побегли пред турском војском пред народом одсеку главе. Осталим кнезовима у Ваљевској нахији је послао писмо са наредбом да под устаничку заставу позову „све људе који пушку могу носити, а у противном ће послати своје момке по селима који ће сваког за борбу способног мушкарца, ако га нађу код куће, убити и на точак метнути, а кућу му запалити“.
Као битан предуслов за успех у предстојећем боју са Турцима, важно је било успоставити дисциплину међу устаницима. Карађорђе је био свестан да само људи великог ауторитета могу испунити тај задатак и тако обезбедити неопходан ред у војсци. Зато је у Мачву позвао најистакнутије и најбоље устаничке вође да преузму команду над јединицама. На Карађорђев позив одазвали су се кнез Јаков Ненадовић и његов синовац Матија, кнез Сима Марковић, поп Лука Лазаревић, затим браћа Милош и Милан Обреновић, Милош Поцерац, Лазар Мутап.
Уследила је одлука која је пресудно утицала на исход битке. Сазнавши да ће на главном правцу турског напада учествовати преко 30 000 војника, а знајући да располаже са само 7 000 пешака и 2 000 коњаника, Карађорђе је решио да, уз фактор изненађења, примени комбинацију позиционог и маневарског рата, стратегију која до тада није била виђена на Балкану. Мишар и Мишарско поље, на путу Шабац – Београд, испуњавали су услове за реализацију његове стратешке замисли.
Мишар, по свом изгледу и конфигурацији терена, одудара од пространог равничарског краја у ком се налази Шабац. На њему се издваја Мишарски брег који се може описати као плато који је узвишен у односу на површину око њега. Мада је свега 50 метара вишљи од равнице која се простире под Мишаром, Мишарски брег доминира над Шапцом и његовом околином. Такође, Мишарски брег има падину у правцу реке Саве.
На заравни Мишарског брега, на приближно 600 корака од саме литице, Карађорђе је одлучио да изгради шанац. Будући да је на овим просторима већ имао окршаје са Турцима, он је избор места за шанац поткрепио речима: „Овде сам ја и раније био и са Турцима се тукао. Ако Турци хоће према Београду морају овим путем који пресеца поље. Лево не могу од густе шуме, а десно од нас је Сава иза ових шумарака. Ова шума и Сава могу послужити као ослонац нашим положајима. У шуми можемо прикрити резерве. Уздигнути део Мишарског поља нам омогућава да видимо Турке из даљине“.
По свим прописима ондашње фортификације, устаници су изградили шанац у облику неправилног четвороугла са страницама од око 300 метара. Ров око шанца је био дубок преко једног метра, а на земљаном грудобрану је било постављено дебело и зашиљено коље у виду палисаде. Коље је постављено усправно са шиљцима на горе. Испред коља су биле ископане дубоке „курјачке јаме“ – кружне рупе у којима је такође било пободено зашиљено коље. Простор за стрелце – банкет, предвиђен за два реда стрелаца, налазио се иза грудобрана, а иза њега се налазио ров за стрелце који су пунили оружје. Такође, шанац је имао 4 топовске табле изграђене на угловима, капију за испад пешадије и велику капију за топове. Карађорђев чадор и земљани магацин за муницију су се налазили у средини шанца који је могао је да прими око 7 000 војника.
Са леве стране шанца налазила се густа шума код села Јеленче, а река Сава десно од њега. Једини пролаз на путу од Шапца ка Београду води преко шанца, те Турци не могу да га заобиђу, већ морају да прихвате битку баш на том месту. Како се шанац налазио на узвишењу, из њега се могло видети на око 2 километра, а то је омогућавало Карађорђу и устаницима да уоче сваку турску акцију на време.
Карађорђе је одлучио да коњицу не задржи у шанцу, него да она остане прикривена у густој шуми код села Јеленче и да чека његов знак за ступање у бој. Бојећи се да би Турци могли да опколе Карађорђа, Јаков Ненадовић и Милан Обреновић рекоше да би било боље да он изађе с коњаницима, а да они остану у шанцу. „Не, не, браћо. Ако мене Турци опколе, ви ћете мени помоћи онако исто као и ја вама; али ја морам остати у шанцу, јер ако ја изађем све ће се овде поплашити мислећи да сам се ја измакао. Зато ја морам остати у шанцу са пешацима, а ви с коњаницима изађите“ одговорио им је Карађорђе. Све старешине су га послушале и осим Милана Обреновића који је остао са њим изиђоше из шанца.
Под командом Луке Лазаревића и проте Матеје Ненадовића, 2 000 српских коњаника су отишли у шуму код села Јеленче. Њихов задатак је био да нападну десни бок турских снага кад ове фронтално притисну шанац.
Послушавши своје заповеднике, Сулејман-паша Скопљак је одложио почетак напада док се не прикупи још војске и боље извиде положаји устаника. Око 12. августа код Шапца се окупило 40 000 турских војника. Сулејман-паша је кренуо са војском из Шапца и поставља шатор код моста на реци Думачи. Турска коњица 13. августа прелази мост и развија се у борбену формацију. Са коњицом су кренули и турски пешаци. На десној обали реке Думаче свој борбени положај заузима турска артиљерија.
За то време у шанцу српски устаници врше последње припреме. Најбољи стрелци се по банкету распоређују у два реда, а иза њих се размешта два реда пешака са задатком да, кад паљба утихне, истрче и замене борце који су пали. Такође, одређен број војника био је задужен за извлачење рањеника. Карађорђе је у средини шанца поставио резерву за сваку страну и сваки крај шанца и одредио старешине које ће одржавати поредак у њему. Наредио је да се муниција штеди, да се не „расипа улудо“, већ да стрелци буду стрпљиви, сачекају да им Турци буду у домету и пуцају тек кад буду били сигурни да ће погодити.
Обе стране су спремне за битку. Страшном артиљеријском ватром турска страна започиње бој. У истом тренутку креће и јуриш турске коњице на шанац. Српски стрелци стрпљиво чекају да им непријатељски коњаници дођу у домет. Напредујући ка шанцу, турска коњица натрчава на препреке направљене од дивље лозе које су усутаници поставили испред шанца. У тренутку када су њихови коњи почели да се претурају и падају, из шанца српски стрелци отварају пушчану ватру.
Снажна пушчана паљба устаника натерала је турску коњицу на повлачење. Први напад на шанац је одбијен. Турски заповедници су увидели да коњица сама не може да приђе шанцу, већ да морају да сачекају пешадију и да заједничким снагама ударе на устанике. Док се заплашена коњица прибрала, пристигла је и турска пешадија.
У другом нападу на шанац, турске снаге наступају у линијском поретку у густим масама. Њихове војсковође наређују јуриш и коњици и пешацима. Део турских снага успева да се пробије до шанца где настаје жестока борба. Српски отпор је био снажан и при овом непријатељском јуришу. Многи турски војници из првих редова падају и набијају се на заоштрено копље. У њиховим јединицама настаје лом. Величанственим отпором, након дуге и жестоке борбе, устаници су одбили и други напад на шанац и поново присилили турске снаге на повлачење.
Након другог неуспешног напада морал турских војника је био пољуљан. Постало је очигледно да се оваквим темпом устаници не могу савладати. Бегови су и камџијама терали малодушне, али ни то није дало резултата. Не би ли подигао морал својих снага, Сулејман-паша шаље хоџе и дервише да цитирањем делова Курана врате веру турским војницима.
Осокољена турска војска кренула је у трећи напад. Овај напад је био страшнији од претходних. Предводио га је Кулин-капетан. Чинило се да су овог пута Турци надомак успеха. Њихове снаге су се пробиле до шанца и скачу на грудобран. Уследила је огорчена борба прса у прса. Српска војска, иако се држала храбро, није могла да издржи напад многобројнијег непријатеља. Деловало је да ће турска војска захваљујући својој бројности остварити значајну победу. У том тренутку долази до изражаја генијалности Карађорђеве тактичке замисли. Пуцњем топа према непознатом правцу – што је био договорени знак – Карађорђе даје сигнал скривеној коњици да изађе из шуме и изненади непријатеља.
Српска коњица се дели у две групе. Једну је предводио Лука Лазаревић, а другу Лазар Мутап и прота Матија Ненадовић. Лука Лазаревић је са својим коњаницима појурио десно, према шанцу, да помогне устаницима који су се налазили у незавидном положају. Коњаници на чијем челу су били Лазар Мутап и прота Матија Ненадовић су кренули лево, према турској артиљерији и везировом штабу да би битку пресудили на најстарији начин – убиством војсковође.
Потпуно изненађене појавом српских коњаника, турске тобџије, међу којима је било и француских војника, покушале су да окрену своје цеви према њима. Међутим, у томе нису успели. Брзо су били прегажени и посечени, а српска коњица се упутила према пашином шатору. Ту их је сачекала пашина гарда.
На другом крају бојног поља, Лука Лазаревић и његови коњаници жестоко су се борили са непријатељским снагама испред шанца, које су такође биле потпуно изненађене њиховим укључивањем у бој. Иако су били надомак освајања шанца, Турци се суочавају са све извеснијим поразом. Врео летњи дан се претвара у турску кланицу. Видевши да се непријатељ налази у расулу, Карађорђе је наредио да се отворе врата шанца и да српска пешадија крене у офанзиву.
За то време су прота Матија и Лазар Мутап са лакоћом поразили пашину гарду и сада се обрачунавају са турском резервом.
Код шанца, устаници су растерали Турке и кренули да их јуре. Остатак турске војске је увидео да је бој изгубљен и креће да се повлачи према Шапцу, а касније и преко Дрине у Босну, не би ли извукли живе главе. За њима су кренуле потере и у шуми Китог нанеле им скоро веће губитке него у самом боју.
Мишарски бој је почео ујутру, а завршио се тек предвече (око 18 часова) величанственом победом српских устаника. Аустријски извидници, који су бој посматрали са друге стране Саве, послали су у Беч вест о страшном поразу турске војске. Турски губици су били страховити. Извори говоре да је погинуло око 3 000 турских војника, док је са српске стране страдало око 500 устаника. У Мишарском боју, на турској страни, погинуо је и сам војни врх: Кулин-капетан, Синан-паша Сијерчић, Мехмед-паша Видајић и његова два сина.
Устаници су дошли до великог ратног плена: велике количине оружја, муниције, коња и новца, а Милош Стојићевић Поцерац је запленио највећи ратни трофеј тог времена – сабљу Кулин-капетана на којој су били исписани берати Кулинове фамилије.
У Боју на Мишару српски устаници су остварили величанствену победу над далеко бројнијим и боље опремљенијим противником, највећу победу у Првом српском устанку. У Боју на Мишару Карађорђе је доказао свој војнички таленат. Поразивши силну турску војску са само 7 000 пешака и 2 000 коњаника, он је и у Србији и у Европи стекао углед великог војсковође и неприкосновеног вожда српског народа.
Мишарска битка је оставила трага и у епској народној поезији. У једној од својих најлепших песама, опевао ју је чувени Филип Вишњић. Успео је да веома верно дочара битку, јер је о њој слушао од непосредних очевидаца, мештана села Босут. Ову битку је овековечио и руски сликар Афанасиј Иванович Шелоумов монументалном композицијом уља на платну „Бој на Мишару“.
Нажалост, од шанца данас није остало никаквог трага. На простору одвијања Боја на Мишару, поводом прославе стогодишњице највеће победе у доба Карађорђевог устанка откривен је споменик. Споменик има облик стуба, висине је 633 центиметра, а на врху се налази двоглави орао раширених крила. На коцкастом постољу, са сваке стране уписане су посвете…
Извори:
Јовановић Небојша, Илијин Душан, Хамовић Драган: Устаничка читанка (1804 – 1815); Завод за уџбенике и наставна средства; Београд; 2004. године
Љушић Радош: Вожд Карађорђе: биографија; Завод за уџбенике, Београд; 2005. године
Богуновић Небојша: Под заставом Карађорђа; Зограф; Ниш; 2003. године.
Коментари
Поред честитки из Аустрије наводно је и сам Наполеон (који је послао помоћ турцима) на крају упутио честитке Карађорђу на извенредној стратегији. Одличан текст.
Остави коментар