Бог и Холивуд

15/12/2020

Аутор: Жељко Ињац, новинар

Након руског филма „Острво“ природно је искрсло питање: Да ли може да се реализује нека врста православне филмске кутуре, која би се након читавог једног века антирелигизоне кинематографије, каква је била у већини православним земаљама под комунистичким режимом, најзад почела остваривати кроз један другачији приступ религији? Несрећна кинематографија посткомунистичког периода се углавном бавила транзиционим друштвом и пропалом економијом и потрагом становништва источне Европе за бољим животом и сређенијим друштвеним системом и евентуално у ректим филмским остварењима идентитетом. Религиозном тематиком готово да нико није нашао за сходно да се бави. Ако су у неким филмовима, који су примарно били историјски, ту и тамо биле додирнуте религиозне теме, то је било овлаш и уз пуно незнања. То се може приписати недовољном верском образовању самих сценариста и редитеља али и њиховим страхом да се упусте у једну тако озбиљну тематику којој нису дорасли. Код народа источне Европе религија ипак ужива велико поштовање, те ниједан филмаџија не жели да због могућих погрешних поставки буде осуђен и презрен од публике која му доноси профит.

Руска кинематографија је успела да направи још неколико сличних пројеката али никад није успела да изађе из историјских оквира, те се ти филмови првенствено сврставају у историјске са примесама религиозности. Чисто верски филмски пројекти, који би се бавили духовношћу, теологијом, верском философијом и суштином верског живота су изостали, осим у форми документарних филмова.

Бојазан је сасвим оправдана јер осим уобичајеног непознавања религиозне форме, обичаја, култа, па и духа саме религије, тј православља, сценаристи и редитељи се још морају суочити и са традиционалним религиозним језиком, који је готово стран савременим гледаоцима. О профиту од таквих филмова је излишно говорити, јер тешко могу да достигну гледаност холивудских блокбастера те је то још један у низу препрека и уједно можда и главни проблем.

С друге стране ни савремена теологија, која је готово успавана након постмодерне, није покушала да озбиљније искористи ресурсе савремене културе у промовисању свог наратива. Није то учинила ни западна хришћанска теологија, тако да не треба превише рачунати ни на источну православну.

Протестантски свет Америке је за разлику од православног и католичког ипак покушао да прогура свој теолошки наратив кроз поједине филмске пројекте, мада ни ту није било превише успеха, нити филма који би остао запамћен у кинематографији а да се опет није базирао на библијску историју или неки други период историје, те се као такав првенствено сматра историјским.

Ово свођење хришћанства на историју религије, или религиозну историју, оставило је простора Холивуду и уопште кинематографији да се религиозном тематиком бави у хорор жанровима или чешће сајенсфикш али на начин који је само изазивао негативну реакцију код верника традиционалних хришћанских конфесија и бесмислену критику таквих филмских остварења. Док с друге стране публици која није довољно религиозна или је дословно нерелигиозна ствара сасвим погрешну слику о традиционалним хришћанским црквама.

У другој половини ХХ века Холвуд је више промовисао окултизам, магију, далекоисточне религије и гностицизам него хришћанство. Хришћанство и ислам су се готово нашли раме уз раме по негативном приказу у холивудским филмовима. Толико често негативно приказивани да је то већ постао клише, попут клишеа о „злим“ Русима и Србима.

Не спорећи утицај разних лобија у Холивуду не може се све приписати ни теорији завере. Главни проблем традиционалних религијских заједница је огрмно одсуство интересовања да уложе озбиљнија средства (која им, узгред буди речено, не мањкају) у филмску индустрију и добију филмове који би њихов свет религије приказао у жељеном светлу. Узима се здраво за готово да Холивуд не воли Бога, нарочито не воли традиционалног монотеистичког Бога аврамовских религија (Ислама, Јудаизма и Хришћанства) те се чини као да се одустало од покушаја да се упливише на кинематографију и постигне ако не преимућство онда макар равноправан третман са филмским пројектима који промовишу оклутизам, магију и далекоисточни религијски мистицизам, а да се при том барем покуша изаћи из оквира историјских филмова.

Наравно да је лакше критиковати све Ден Браунове (и осталих фантазера) гностичке конструкције и будалаштине, и тако показати одсуство минималног верског ентузијазма, што радо чине и римски папа и московски патријарх, него се ухватити у коштац са савременим културним изазовима. Критиком појединих холивудских остварења која су у директној супротности са хришћанском доктрином пилатовски се перу руке пред сопственим верницима али реално се не чини ништа нарочито на одвраћању тих истих верника од препуштања фантазији „шта ако ипак…“.  За разлику од папе Рацингера који је макар отворено критиковао антихришћанске холивудске филмове, папа Јован Павле други не да их не критикује, него још подилази оваквој филмској продукцији генерализујући хришћанске вредности и поистовећујући их са општим уметничким вредностима. Уметнике назива „генијима градитељима лепоте“ и практично продуженом творачком руком Божјом.  Но, овакво дефетистичко и летаргично расположење православних и католичких верских лидера не може потрајати дуго, пошто сами верници желе да виде серије и филмове у којима ће се обрадити хришћанство на један здрав и за њих прихватљив начин. Желе да виде филмове или серије о великим светитељима цркве, о монашком животу, о животу хришћанске заједнице, о мисионарским подвизима некад и у савременом друштву, о мистици молитве, о чудима која нису реткост од Шпаније до Владивостока. Желе да виде филмове у којима су хришћани гуд гај, а не неки силоватељи, масовне убице и монструми, како је то тренутно клише у Холивуду. То исто желе и протестанти западне хемисфере. На ту жељу верника официјелне цркве ће морати дати какав-такав одговор, пре или касније.

 Верницима је данас неприхватљиво становиште преходних генерација, да је сваки вид културе која истражује теме смисла људског постојања или постојања живота као таквог и уопште постојања овог света, било каква космологија или онтологија, који на индиректан начин указује на нешто онострано, метафизичко или натприродно, прихватљив те да отвара даље могућности за теолошко спекулисање, а самим тим служи хришћанској идеји. Није прихватљив из простог разлога што се такав културни изражај  показао као теолошки ћорсокак са готовим нехришћанским решењима у виду ванземаљаца или паганских богова или каквог еволуционистичког псеудорелигиозног мистицизма.  Подилажење таквој култури од стране верских лидера хришћанског света само је довело вернике до подозривости према истим тим лидерима. Очекивати да ће се западно секуларизовано друштво, а с њим и уметнички део тог друштва,  само од себе преобразити у неко ново хришћанско и теолошки промишљајуће друштво је равно дечјој наивности с обзиром да је управо строга инквизиторска контрола уметности и научне мисли од стране западне цркве и довела до тзв просветитељства и одбацивања не само западне цркве и њених светоназора, већ и целокупног хришћанства. За постмодерни свет Бог је одавно мртав, а поготово хришћански Бог, он је чак и мртав неприхватљив, исламски је прихватљивији јер постоји потреба интеграције милионског броја становника исламске вере у западно друштво, али једнако небитан за такво друштво, те ту нема више о чему ни да се пише, слика, снима, прича, философира. Једноставно за савремену уметност то је одавно превазиђена тема.

Покушај изналажења компромиса са отворено антихришћанском тематиком уметности, пре свега филма, попут интерпретације телевизијског критичара и комуниколога, Хораса Њукомба, филма „Исус Христ суперстар“ у којој он наглашава да је све ствар перцепције контекста, те да ће за једне овај филм бити увредљив, док ће за друге бити доживљен као израз безусловне љубави, је ништа друго до како би то Срби рекли „завођење за Голеш планину“ и замајавање гледалаца који имају религиозне светоназоре. Наравно да овим текстом не препоручујемо враћање инквизиције и одузимање слободе изражавања  уметницима и уметности, па иако је она често антихришћанска,  потребно је рећи како ствари заиста стоје. Ако уметник има потребу да снима филм или пише сценарио у којем ће да критикује религију или хришћанство то је његово неотуђиво право, али је исто тако и право верника да критикују такву уметност или просто да је не гледају, да не плаћају такав филм у биоскопима, не преузимају га на интернету итд, а не да им се подмеће прихватљивост под изговором уметничких слобода и перцепције контекста.

Након готово једног века кинематографије, хришћански, а и други верници, треба да прихвате „реалност на терену“ да уметност није у служби религије, те да неће лако наћи филм који задовољава њихов верски уметнички сензибилитет али да њима нико не брани да снимају или финансирају религиозне филмове. С друге стране, Холивуд се највише религиозности примакао кроз промовисање њу ејџ тематике. Ту наравно има свакаквог крша али има и прилично занимљивих идеја и решења па и философских поставки о којим вреди размишљати. На крају Холивуд иако је најдоминантнији ипак није једино место на свету где се снимају филмови. У последње време руска кинематографија по квалитету не заостаје ништа за Холивудом, осим по идејама јер оно што чини, сем историјских филма, је пуко копи-пејстовање и рециклирање холивудских идеја. Има ту повремено код Руса и добрих филмова верског садржаја, као што је The Priest-San у коме амерички глумац јапанског порекла, Тагава, глуми православног свештеника, али је клише за овај филм позајмљен од неколико холивудских култних филмова, пре свега „Рамбо“ и некако је покушано калемљење на филм „Острво“. Овај филм је изазвао велику пажњу у православном свету, али није оставио дубљи траг на вернике. Русима ипак нико не брани да сниме филм о Светом Серафиму Саровском, а захваљујући модерним специјалним ефектима, филм би могао верно да прикаже живот овог великог руског светитеља све са левитирањем током молитве и другим чудесима својственим православном мистицизму. Без сумње да би такав један филм квалитетне продукције виског буџета постао светски утицајан и био веома значајан за културу хришћанског истока. Да је то могуће и да се може постићи чак и добра зарада показује фил Мел Гибсона „Страдање Христово“ који је, истина, рађен у независној продукцији, али који је постигао зараду на америчким благајнама од невероватних 370 милиона долара. Иако је Холивуд посвађан са Богом још од средине ХХ века, поготово од таласа сајенсфикшн акционих филмова ’70. као што су „Ратови звезда“, филмски критичари наговештавају да постоји озбиљна публика не само у Америци, већ и широм света која би радо дочекала позитивне филмове о религизоној тематици. Од новијих филмова позитивног верског садржаја треба издвојити The Blind Side или како је код нас преведено „Мртав угао“ који је примарно спортски филм али са јаком хришћанском поруком, захваљујућиовом филму је Сандра Булок освојила првог Оскара.

Оно што је карактеристика холивудских клишеа јесте да промовишу манихејску слику света, која је прихватљива тинејџерима и младима, црно-бели свет у коме нема места за нијансе и реалност, свет субјективне перцепције. Холивуд заправо никад није претендовао да се озбиљно бави теологијом. То је ипак једна филмска индустрија којој је примарни циљ зарађивање пара и повремено форсирање пропаганде у корист америчке супериорности. Стога је манихејски приказ добра и зла за Холивуд максима из које ће тешко изаћи. Углавном се независне продукције упуштају у израду квалитетнијих филмова верског садржаја, с освртом на традицију и ти пројекти су претежно намењени старијим генерацијама које можда имају неко незадовољство официјелном црквом али се нису одрекли хришћанске традиције.

Медијски, а пре свега кинематографски утицај, односно интерпретација религије и хришћанства, је пресудно формирала перцепцију цркве и њеног положаја у друштву. Данас је редак онај медиј који уме да изађе из холивудског клишеа о било којој хришћанској конфесији. Тако се рецимо православље посматра кроз визуру коју је Холивуд наметнуо целокупном хришћанству банализујући а често и изврћући особености римокатоличке цркве. Новинари у Србији су ретко добро упућени у проблематику православних цркава и готово редовно православље посматрају кроз холивудски приказ католичке цркве – не знају да је православље децентрализовано, да је епископално, те готово увек сматрају да је патријарх синоним за некаквог православног папу, а црква као институција, Сабор, Синод синоним за Ватикан. Наравно, постоје и они који су упућени и знају да то није тако али су злонамерни и одговара им овај клише у њиховим медијским обрачунима са црквом. Протестанти такође имају исти проблем. У својим честим критикама холивудских интерпретација религијских тема, пастори разних протестанских деноминација наводе да Холивуд користи слику римокатолицизма, као најраспростарањенијег облика хришћанства, да би све остале хришћане укалупили у ту слику која је на крају обично негативна. На сајту Вестминстерске богословије Калифорније се може наћи један занимљив чланак чији аутор пастор изражава запрепашћење банализованим приказом калвинизма. „Био сам шокиран начином на који је холандски калвинизам приказан. Главни лик у сцени је постављен испред зида на коме је стајало распеће а испод њега слика Калвина. Проблем је у томе што претпостављам да писци сценарија и људи који се баве реквизитима нису имали појма како холандски калвинисти изражавају своју побожност. Знали су како то раде римокатолици, па су закључили да могу једноставно заменити папину слику Калвином и да ће то бити довољно“, стоји на овом сајту. Да, многи протестанти не користе распеће у својој религијској пракси а многи не користе ни иконе нити слике верских лидера јер сматрају да се то коси са десет божјих заповести.

Медији и филм су нови ауторитети. Они креирају јавно мњење. Они стварају нова значења. Формирање идентитета је одавно изашло из традиционалних оквира – цркве, школе, породице, и ми смо данас сведоци овога процеса. У оној мери у којој се хришћанске цркве снађу у новим околности и постану активни учесници креирања културних садржаја кроз медије и филмове у тој мери ће успети да задрже свој утицај на своје вернике. Уколико се, као до сада, пасивно буду односили према променама које су филм, медији и савремена култура донели, више утицаја на њихове вернике ће имати популарни јутјубери попут Баке прасета, него патријарси, пастори и папе и остали духовници.

Након руског филма „Острво“ природно је искрсло питање: Да ли може да се реализује нека врста православне филмске кутуре, која би се након читавог једног века антирелигизоне кинематографије, каква је била у већини православним земаљама под комунистичким режимом, најзад почела остваривати кроз један другачији приступ религији? Несрећна кинематографија посткомунистичког периода се углавном бавила транзиционим друштвом и пропалом економијом и потрагом становништва источне Европе за бољим животом и сређенијим друштвеним системом и евентуално у ректим филмским остварењима идентитетом. Религиозном тематиком готово да нико није нашао за сходно да се бави. Ако су у неким филмовима, који су примарно били историјски, ту и тамо биле додирнуте религиозне теме, то је било овлаш и уз пуно незнања. То се може приписати недовољном верском образовању самих сценариста и редитеља али и њиховим страхом да се упусте у једну тако озбиљну тематику којој нису дорасли. Код народа источне Европе религија ипак ужива велико поштовање, те ниједан филмаџија не жели да због могућих погрешних поставки буде осуђен и презрен од публике која му доноси профит.

Руска кинематографија је успела да направи још неколико сличних пројеката али никад није успела да изађе из историјских оквира, те се ти филмови првенствено сврставају у историјске са примесама религиозности. Чисто верски филмски пројекти, који би се бавили духовношћу, теологијом, верском философијом и суштином верског живота су изостали, осим у форми документарних филмова.

Бојазан је сасвим оправдана јер осим уобичајеног непознавања религиозне форме, обичаја, култа, па и духа саме религије, тј православља, сценаристи и редитељи се још морају суочити и са традиционалним религиозним језиком, који је готово стран савременим гледаоцима. О профиту од таквих филмова је излишно говорити, јер тешко могу да достигну гледаност холивудских блокбастера те је то још један у низу препрека и уједно можда и главни проблем.

С друге стране ни савремена теологија, која је готово успавана након постмодерне, није покушала да озбиљније искористи ресурсе савремене културе у промовисању свог наратива. Није то учинила ни западна хришћанска теологија, тако да не треба превише рачунати ни на источну православну.

Протестантски свет Америке је за разлику од православног и католичког ипак покушао да прогура свој теолошки наратив кроз поједине филмске пројекте, мада ни ту није било превише успеха, нити филма који би остао запамћен у кинематографији а да се опет није базирао на библијску историју или неки други период историје, те се као такав првенствено сматра историјским.

Ово свођење хришћанства на историју религије, или религиозну историју, оставило је простора Холивуду и уопште кинематографији да се религиозном тематиком бави у хорор жанровима или чешће сајенсфикш али на начин који је само изазивао негативну реакцију код верника традиционалних хришћанских конфесија и бесмислену критику таквих филмских остварења. Док с друге стране публици која није довољно религиозна или је дословно нерелигиозна ствара сасвим погрешну слику о традиционалним хришћанским црквама.

У другој половини ХХ века Холвуд је више промовисао окултизам, магију, далекоисточне религије и гностицизам него хришћанство. Хришћанство и ислам су се готово нашли раме уз раме по негативном приказу у холивудским филмовима. Толико често негативно приказивани да је то већ постао клише, попут клишеа о „злим“ Русима и Србима.

Не спорећи утицај разних лобија у Холивуду не може се све приписати ни теорији завере. Главни проблем традиционалних религијских заједница је огрмно одсуство интересовања да уложе озбиљнија средства (која им, узгред буди речено, не мањкају) у филмску индустрију и добију филмове који би њихов свет религије приказао у жељеном светлу. Узима се здраво за готово да Холивуд не воли Бога, нарочито не воли традиционалног монотеистичког Бога аврамовских религија (Ислама, Јудаизма и Хришћанства) те се чини као да се одустало од покушаја да се упливише на кинематографију и постигне ако не преимућство онда макар равноправан третман са филмским пројектима који промовишу оклутизам, магију и далекоисточни религијски мистицизам, а да се при том барем покуша изаћи из оквира историјских филмова.

Наравно да је лакше критиковати све Ден Браунове (и осталих фантазера) гностичке конструкције и будалаштине, и тако показати одсуство минималног верског ентузијазма, што радо чине и римски папа и московски патријарх, него се ухватити у коштац са савременим културним изазовима. Критиком појединих холивудских остварења која су у директној супротности са хришћанском доктрином пилатовски се перу руке пред сопственим верницима али реално се не чини ништа нарочито на одвраћању тих истих верника од препуштања фантазији „шта ако ипак…“.  За разлику од папе Рацингера који је макар отворено критиковао антихришћанске холивудске филмове, папа Јован Павле други не да их не критикује, него још подилази оваквој филмској продукцији генерализујући хришћанске вредности и поистовећујући их са општим уметничким вредностима. Уметнике назива „генијима градитељима лепоте“ и практично продуженом творачком руком Божјом.  Но, овакво дефетистичко и летаргично расположење православних и католичких верских лидера не може потрајати дуго, пошто сами верници желе да виде серије и филмове у којима ће се обрадити хришћанство на један здрав и за њих прихватљив начин. Желе да виде филмове или серије о великим светитељима цркве, о монашком животу, о животу хришћанске заједнице, о мисионарским подвизима некад и у савременом друштву, о мистици молитве, о чудима која нису реткост од Шпаније до Владивостока. Желе да виде филмове у којима су хришћани гуд гај, а не неки силоватељи, масовне убице и монструми, како је то тренутно клише у Холивуду. То исто желе и протестанти западне хемисфере. На ту жељу верника официјелне цркве ће морати дати какав-такав одговор, пре или касније.

 Верницима је данас неприхватљиво становиште преходних генерација, да је сваки вид културе која истражује теме смисла људског постојања или постојања живота као таквог и уопште постојања овог света, било каква космологија или онтологија, који на индиректан начин указује на нешто онострано, метафизичко или натприродно, прихватљив те да отвара даље могућности за теолошко спекулисање, а самим тим служи хришћанској идеји. Није прихватљив из простог разлога што се такав културни изражај  показао као теолошки ћорсокак са готовим нехришћанским решењима у виду ванземаљаца или паганских богова или каквог еволуционистичког псеудорелигиозног мистицизма.  Подилажење таквој култури од стране верских лидера хришћанског света само је довело вернике до подозривости према истим тим лидерима. Очекивати да ће се западно секуларизовано друштво, а с њим и уметнички део тог друштва,  само од себе преобразити у неко ново хришћанско и теолошки промишљајуће друштво је равно дечјој наивности с обзиром да је управо строга инквизиторска контрола уметности и научне мисли од стране западне цркве и довела до тзв просветитељства и одбацивања не само западне цркве и њених светоназора, већ и целокупног хришћанства. За постмодерни свет Бог је одавно мртав, а поготово хришћански Бог, он је чак и мртав неприхватљив, исламски је прихватљивији јер постоји потреба интеграције милионског броја становника исламске вере у западно друштво, али једнако небитан за такво друштво, те ту нема више о чему ни да се пише, слика, снима, прича, философира. Једноставно за савремену уметност то је одавно превазиђена тема.

Покушај изналажења компромиса са отворено антихришћанском тематиком уметности, пре свега филма, попут интерпретације телевизијског критичара и комуниколога, Хораса Њукомба, филма „Исус Христ суперстар“ у којој он наглашава да је све ствар перцепције контекста, те да ће за једне овај филм бити увредљив, док ће за друге бити доживљен као израз безусловне љубави, је ништа друго до како би то Срби рекли „завођење за Голеш планину“ и замајавање гледалаца који имају религиозне светоназоре. Наравно да овим текстом не препоручујемо враћање инквизиције и одузимање слободе изражавања  уметницима и уметности, па иако је она често антихришћанска,  потребно је рећи како ствари заиста стоје. Ако уметник има потребу да снима филм или пише сценарио у којем ће да критикује религију или хришћанство то је његово неотуђиво право, али је исто тако и право верника да критикују такву уметност или просто да је не гледају, да не плаћају такав филм у биоскопима, не преузимају га на интернету итд, а не да им се подмеће прихватљивост под изговором уметничких слобода и перцепције контекста.

Након готово једног века кинематографије, хришћански, а и други верници, треба да прихвате „реалност на терену“ да уметност није у служби религије, те да неће лако наћи филм који задовољава њихов верски уметнички сензибилитет али да њима нико не брани да снимају или финансирају религиозне филмове. С друге стране, Холивуд се највише религиозности примакао кроз промовисање њу ејџ тематике. Ту наравно има свакаквог крша али има и прилично занимљивих идеја и решења па и философских поставки о којим вреди размишљати. На крају Холивуд иако је најдоминантнији ипак није једино место на свету где се снимају филмови. У последње време руска кинематографија по квалитету не заостаје ништа за Холивудом, осим по идејама јер оно што чини, сем историјских филма, је пуко копи-пејстовање и рециклирање холивудских идеја. Има ту повремено код Руса и добрих филмова верског садржаја, као што је The Priest-San у коме амерички глумац јапанског порекла, Тагава, глуми православног свештеника, али је клише за овај филм позајмљен од неколико холивудских култних филмова, пре свега „Рамбо“ и некако је покушано калемљење на филм „Острво“. Овај филм је изазвао велику пажњу у православном свету, али није оставио дубљи траг на вернике. Русима ипак нико не брани да сниме филм о Светом Серафиму Саровском, а захваљујући модерним специјалним ефектима, филм би могао верно да прикаже живот овог великог руског светитеља све са левитирањем током молитве и другим чудесима својственим православном мистицизму. Без сумње да би такав један филм квалитетне продукције виског буџета постао светски утицајан и био веома значајан за културу хришћанског истока. Да је то могуће и да се може постићи чак и добра зарада показује фил Мел Гибсона „Страдање Христово“ који је, истина, рађен у независној продукцији, али који је постигао зараду на америчким благајнама од невероватних 370 милиона долара. Иако је Холивуд посвађан са Богом још од средине ХХ века, поготово од таласа сајенсфикшн акционих филмова ’70. као што су „Ратови звезда“, филмски критичари наговештавају да постоји озбиљна публика не само у Америци, већ и широм света која би радо дочекала позитивне филмове о религизоној тематици. Од новијих филмова позитивног верског садржаја треба издвојити The Blind Side или како је код нас преведено „Мртав угао“ који је примарно спортски филм али са јаком хришћанском поруком, захваљујућиовом филму је Сандра Булок освојила првог Оскара.

Оно што је карактеристика холивудских клишеа јесте да промовишу манихејску слику света, која је прихватљива тинејџерима и младима, црно-бели свет у коме нема места за нијансе и реалност, свет субјективне перцепције. Холивуд заправо никад није претендовао да се озбиљно бави теологијом. То је ипак једна филмска индустрија којој је примарни циљ зарађивање пара и повремено форсирање пропаганде у корист америчке супериорности. Стога је манихејски приказ добра и зла за Холивуд максима из које ће тешко изаћи. Углавном се независне продукције упуштају у израду квалитетнијих филмова верског садржаја, с освртом на традицију и ти пројекти су претежно намењени старијим генерацијама које можда имају неко незадовољство официјелном црквом али се нису одрекли хришћанске традиције.

Медијски, а пре свега кинематографски утицај, односно интерпретација религије и хришћанства, је пресудно формирала перцепцију цркве и њеног положаја у друштву. Данас је редак онај медиј који уме да изађе из холивудског клишеа о било којој хришћанској конфесији. Тако се рецимо православље посматра кроз визуру коју је Холивуд наметнуо целокупном хришћанству банализујући а често и изврћући особености римокатоличке цркве. Новинари у Србији су ретко добро упућени у проблематику православних цркава и готово редовно православље посматрају кроз холивудски приказ католичке цркве – не знају да је православље децентрализовано, да је епископално, те готово увек сматрају да је патријарх синоним за некаквог православног папу, а црква као институција, Сабор, Синод синоним за Ватикан. Наравно, постоје и они који су упућени и знају да то није тако али су злонамерни и одговара им овај клише у њиховим медијским обрачунима са црквом. Протестанти такође имају исти проблем. У својим честим критикама холивудских интерпретација религијских тема, пастори разних протестанских деноминација наводе да Холивуд користи слику римокатолицизма, као најраспростарањенијег облика хришћанства, да би све остале хришћане укалупили у ту слику која је на крају обично негативна. На сајту Вестминстерске богословије Калифорније се може наћи један занимљив чланак чији аутор пастор изражава запрепашћење банализованим приказом калвинизма. „Био сам шокиран начином на који је холандски калвинизам приказан. Главни лик у сцени је постављен испред зида на коме је стајало распеће а испод њега слика Калвина. Проблем је у томе што претпостављам да писци сценарија и људи који се баве реквизитима нису имали појма како холандски калвинисти изражавају своју побожност. Знали су како то раде римокатолици, па су закључили да могу једноставно заменити папину слику Калвином и да ће то бити довољно“, стоји на овом сајту. Да, многи протестанти не користе распеће у својој религијској пракси а многи не користе ни иконе нити слике верских лидера јер сматрају да се то коси са десет божјих заповести.

Медији и филм су нови ауторитети. Они креирају јавно мњење. Они стварају нова значења. Формирање идентитета је одавно изашло из традиционалних оквира – цркве, школе, породице, и ми смо данас сведоци овога процеса. У оној мери у којој се хришћанске цркве снађу у новим околности и постану активни учесници креирања културних садржаја кроз медије и филмове у тој мери ће успети да задрже свој утицај на своје вернике. Уколико се, као до сада, пасивно буду односили према променама које су филм, медији и савремена култура донели, више утицаја на њихове вернике ће имати популарни јутјубери попут Баке прасета, него патријарси, пастори и папе и остали духовници.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања