Аутор: Мирослав Јовичин, историчар
Код споменика на Везирцу, односно на Текијама код Новог Сада, сваког 5. августа обележава се битка код Петроварадина. Карловачким миром, потписаним 1699. године, уз посредовање Енглеске и Холандије, требало је да се осигура двадесетпетогодишњи прекид ратовања између савезница хришћанске Свете лиге: Аустрије, Русије, Пољске и Венеције са једне стране и османског царства са друге стране. Историјске околности у периоду 1703–1716. године биле су условљене јачањем османских позиција, пре свега стабилизацијом прилика унутар државе. На иностраном плану, успешна ратна кампања против царске Русије и преузимање Мореје од Венеције, која је у дефанзиви у односу на све агресивнију политику милитаристичких кругова у Цариграду на челу са великим везиром Дамад Али-пашом, зетом султана Ахмеда III, доводи до директног угрожавања договореног мира.
Принц Евгеније Савојски, председник Дворског ратног савета, свестан османске опасности, благовремено је припремио царевину за рат. Врши мобилизацију и концентрацију армије из целе Монархије ка Петроварадину, као и сву неопходну логистичку подршку ратној кампањи. Припремио је Петроварадинску тврђаву, која од почетка градње 1692. године представља најважнију и најмоћнију фортификацију према османској империји. Велики везир, са армијом, према проценама извора, до 200.000 ратника, креће из Београда крајем јула 1716. године, да би од 2. августа ова огромна војна сила почела да пристиже у логор заштићен борним колима на брду Везирац, наспрам Петроварадинске тврђаве.
Османска војска, под командом великог везира Дамат Али-паше (Изник, 1667 – Петроварадин, 1716) и високих чланова ратног већа беглербега Румелије Сари Ахмеда, беглербега Анадолије Турк Ахмеда, реис-ефендије Мустафе, јаничарског аге, татарског хана и других старешина сакупљена је из свих делова царства. Недовољно припремљена била је састављена, према проценама извора, од 40.000 јаничара, најспособније пешадијске војске која је била ударна снага султанове армије, 30.000 спахија припадника елитне коњице, око 20.000 татарских коњаника који су одметнути вршили насиља по сремским селима, 12.000 арнаутских коњаника, више десетина хиљада помоћних трупа, као и одређен број Влаха, Грка и Египћана. Артиљерија је располагала са око 150 пољских топова великог и малог калибра и кратких топова мерзера који су дејствовали као минобацачи. Моћна османска флота на Дунаву имала је 30 фрегата, 6 галија и велики број шајки. Током војног похода према Петроварадину, османске и татарске снаге под командом Дамат Али паше извршиле су масовне покоље над локалним српским живљем у Срему. Опустошена су српска насеља попут Карловаца и Ирига, домаће становништво је побијено, силовано, пљачкано, одвођено у робље или присиљено на збегове у Фрушку гору. У својим пустошењима османске снаге су опљачкале и спалиле више фрушкогорских манастира, као што су Крушедол и Велика Ремета, где су страдали затечени монаси и народ.
У истом периоду Евгеније Савојски преко понтонских мостова на Дунаву, пребацује царску војску са бачке стране из логора у Футогу и Рацкој вароши (Петроварадин, данашњи Нови Сад), у простор Тврђаве на сремској обали. Распоређујући своје чете испред заштитних ровова истуреног дела фортификације Хорнверка, у намери да у потпуности опколи Тврђаву, велики везир наређује јаничарима ужурбано копање шанчева ради што ближег прилаза Петроварадину. Увидевши намере Османлија да изврше продор у спољњу линију одбране (ретраншмане Транџамент), Еуген Савојски такође током 3. и 4. августа, уз жестоке окршаје, почео је да ефикасно утврђује одбрамбене инсталације према непријатељу и припрема своју армију, од око 80.000 војника, за енергичан напад.
Неколико дане раније, пар стотина коњаника је 27. јула дању патролирало дуж границе са Османским царством, на линији Сланкамен – Бешка – Kрушедол. У близини Чортановаца, 1. августа патрола је приметила већи логор који је припадао османској претходници. Истог дана, једна османска јединица је успела да продре до мајура заповедника Петроварадинске тврђаве Лефелхолца, који се налазио на Роковом потоку. Истовремено, Савојски је наредио хусарима из Вуковара да се пребаце у Петроварадин. Овај покрет трупа био је ризичан јер је водио десном обалом Дунава, па би у случају напада османске војске био одбачен у саму реку. Гроф Надажди је преко Илока, Сусека, Баноштора и (Сремске) Kаменице, уз стално извиђање и заштиту коју су пружали српски хусари, стигао 1. јула у Петроварадин. Ту се сместио у ретраншманима јужно од Тврђаве и наставио са активностима. Два дана касније Савојски је наредио да трупе које су се налазиле у Бачу крену према Футогу, где су стигле 31. јула. Одатле су се преместиле у логор који се налазио између Футога и Раценштата (Петроварадинског шанца).
Kод Римских шанчева налазио се део коњице са задатком да спречи могући покушај преласка османске војске и да на све могуће начине задржи Тител. Савојски још није ништа знао о намерама османске војске, тј. да ли су оне биле усмерене према Петроварадину, или ка преласку Дунава код Сланкамена. Наредио је Лефелхолцу да упути српске јединице граничарских хусара како би покушале да од заробљеника дознају намере османске војске. Са истим циљем наредио је јединицама да патролирају и левом обалом Дунава према Вилову и ушћу Тисе код Титела, са намером да осматра покрете османске војске како би на време и по потреби преусмерио своје трупе.
Kада је постало извесно да ће османска војска напасти Петроварадин, Евгеније Савојски је 2. августа наредио да се на десну обалу Дунава пребаци артиљерија, а затим и његов штаб. Док се налазио у Хорнверку, наредио је грофу Палфију да ради осматрања покрета османске војске крене деловима коњице према Карловцима, уз усмену напомену да не би требало да улази ни у какав сукоб са непријатељем. Намера грофа Палфија је била да стигне до залеђа Фрушке горе, крећући се јужно од Карловаца, одакле би са простора где се налази Kапела мира имао преглед кретања османске војске. Приликом извиђања, Палфи је код Карловаца наишао на османску претходницу и нашао се у таквој ситуацији да није могао да избегне сукоб са њом. Палфи је послао свог сина да тражи од Савојског појачање које му је овај и одобрио слањем две регименте. Међу њима је био и гроф Зигфрид Бројнер. Користећи своју бројчану надмоћ, османска војска одмах је напала Палфија и уследила је жестока битка. Војници под командом грофа Палфија су се храбро држали. У борби која је трајала четири сата, Палфи се све време повлачио према Петроварадину преко уског терена пуног јаруга и разних запрека. Укупни губици су били скоро 700 мртвих, рањених и заробљених. Савојски је касније писао Карлу да су сви генерали, официри и војници показали неописиву, јуначку храброст и заслужили све похвале јер нису показали ни најмању слабост борећи се против надмоћнијег непријатеља.
Док се Палфи борио са османском претходницом, аустријска војска је прелазила Дунав и запоседала положаје на двоструком појасу ретраншмана. Том приликом Савојски је обишао ретраншмане и наредио да се доведу у одговарајуће стање. Војска је тог дана и наредне ноћи радила на утврђивању положаја, поправљајући грудобране, широке ровове, редуте и постављала шпанске јахаче испред ровова. До 3. августа највећи део пешадије заједно са артиљеријом је заузео положаје у ретраншманима. Са друге стране, највећи део коњице се још увек налазио код Провијантског магацина (на данашњим Адицама) и код Римских шанчева. Крајем дана пристигао је и принц Виртемберг из правца Сегедина са својим батаљонима, тако да се целокупна војска коначно нашла код Петроварадина, са обе стране Дунава. Током 3. августа пристигла је главнина османске војске која се сместила на само пар километара од Петроварадина. Велики везир се улогорио на брду које ће остати до данас познато као Везирац. Око њега био је постављен логор утврђен транспортним колима. Истовремено, патроле дуж леве обале Дунава пратиле су покрете османске војске и ситуацију у кампу током тог и наредног дана. Чинило се да је отоманска војска у великом нереду: камиле, коњи, кола, топови, коњица и пешадија напињали су се на малом простору заједно.
Око 30.000 јаничара започело је копање ровова према спољној линији ретраншмана. Током ноћи између 3. и 4. августа, под светлошћу јаке месечине и непрекидном артиљеријском заштитом, они су изводили радове таквом брзином да су већ током 4. августа били на 100, а на неким местима и на 50 корака од аустријских положаја у ретраншманима. О јачини ове артиљеријске подршке говоре губици аустријске војске на тим положајима. Регимента Виртемберг имала је 54 мртва, Штаремберг 205, Беверн 174, Регал 162 и Харах 160, укупно 756 војника. У поподневним часовима 4. августа Евгеније Савојски је обишао положаје на предњој линији и након прегледа постројавања трупа наредио да се одговори на османску ватру са неколико хитаца. Пешадија није одговарала на ватру, осим у случају да се догоди отворени османски напад. Савојски је са положаја у Хорнверку посматрао распоређивање османске војске по брдима око Петроварадина и упутио писмо Карлу да намерава наредног дана да је нападне. Мере предострожности које је Савојски предузимао нису прошле неопажено. Османска коњица се окупљала на десном крилу, јаничари су били међу ископаним рововима, Татари су се налазили у правцу Kаменице. Највећи део османске војске још увек је био окупљен код главног логора на Везирцу.
Четвртог августа увече, око 22 часа, у тренутку док су се батаљони под командом Витемберга спремали да пређу преко низводног понтонског моста, дошло је до несрећног случаја. Воденице на Дунаву узводно од Петроварадина, које су по наређењу Савојског требале бити извучене на обалу, а што није било могуће услед јаког ветра, одвојиле су се од обале и ношене речном струјом удариле свом силином у понтонске мостове пре него што су шајкама преусмерене, или одвучене у страну. Није искључено да су османски војници намерно откачили ове воденице, јер су приликом опсаде 1694. године на сличан начин покушали да великим деблима пуштеним низ Дунав разбију понтонске мостове. Са првог моста се откачило пет понтона, а са другог чак осамнаест и наставили су да плове низ Дунав заједно са воденицама. У мрачној и олујној ноћи, прелаз преко Дунава је био прекинут тако да је коњица остала одсечена од пешадије која се налазила на својим положајима. Низводно, османске лађе су се приближиле речном острву са намером да нападну утврђење које се налазило на њему и вероватно са те стране покушају да угрозе понтонске мостове. Ову намеру шајке нису могле да спрече, а речна флотила је још увек била далеко од Петроварадина. Уз велике напоре, пре свега залагањем Лефелхолца, оба понтонска моста су била поправљена за веома кратко време. Аустријски напад који је требало да започне пре изласка сунца у 4 часа и 30 минута, одгођен је тек за 7 часова. Коњица се појавила на бојном пољу у последњи час и подигла је дух војске која је већ била спремна да напусти своје положаје у ретраншманима.
У 7 сати ујутро 5. августа 1716. године отпочео је напад хришћанске армије на положаје османске војске. Прво су се сударили царска пешадија и јаничари. После успешног пробоја јаничарских редова, уследио је напад и на османску артиљерију. Савојски одмах издаје команду директног напада царске коњице са левог крила, из правца Васерштата, према главном османском логору. Међутим, у рововима Транџамента долази до дефанзиве царске пешадије и јаничари предузимају оштар контранапад, продирући ка бедемима Тврђаве. Велики везир је узјахао свог коња, исукао сабљу и ватреним речима покушао да охрабри војнике чија се линија већ почела да распада пред муњевитим налетом принца Евгенија Савојског. Призивајући моћ пророка Мухамеда, велики везир подбада коња и предводи контранапад. Врло брзо га налази аустријски куршум, кугла га погађа у главу и у блато баца све везирове снове о слави. Чауши су успели да сачувају везирово тело, али овај умире на путу ка Сремским Карловцима. Покопан је на Калемегданској тврђави у дворишту Сулејманове џамије. Након аустријског заузимања Београда џамија се руши, али је ипак дигнуто турбе у које су смештени посмртни остаци Дамад Али-паше које и дан-данас стоји на Калемегдану.
Турски поход на Петроварадин није био никакво изненађење. Предуслов за овај Варадински рат се поставио још претходне године када је султанов зет Дамад Али-паша покренуо рат са Млечанима и, без неког битнијег отпора, заузео Мореју. Како је Венеција била савезница Аустрије, тако је и рат објављен, мада сама Аустрија није имала снаге, времена или смелости да директно нападне Турску. Понети на крилима победе, Турци већају да ли да нападну Ердељ или Угарску. Потоње је пресудило, Петроварадин је већ вековима држао кључеве сваког похода на север. Војска се доваљала до Петроварадина и почела са постављањем опсадних линија и укопавањем. Водиле су се ситне чарке по околним мајурима и Капрариним шанчевима. Аустријанци су сваки пут морали да устукну.
Извидница дојављује везиру, облак прашине је виђен на левој обали Дунава – непријатељ се повлачи у паници, рекоше му, а везир је само задовољно климнуо главом и захвалио Богу на предстојећој победи. Припреме за опсаду су настављене. Само, са друге стране Дунава се није налазила никаква руља у бекству, већ човек кога су се сви у Турској војсци плашили, а због кога је поход и кренуо на Петроварадин, а не на Ердељ. Наиме, иако је Ердељ био привлачнија мета за освајање и пљачку, то би значило изложити свој бок принцу Евгенију који их је већ тукао код Сенте. Зато су и кренули њему директно у сусрет: сломивши им војсковођу, сламаш им и војску. Зато је то био невероватан превид турске извиднице. Стациониран код Футога се налазио принц Евгеније, а облак прашине су подигле његове трупе које су марширале ка Брукшанцу, без и најмање намере да побегну. Уочивши прилику, принц Еуген Савојски је пребацио војску на сремску страну Дунава и муњевитим јуришем коњице задао тако одсудан пораз турској војсци да је у крешенду који је настао страдао сам велики везир и још неколико турских војсковођа. Јуриш је био толико силовит да је чак и везиров шатор пао Аустријанцима у руке. Користивши се моментумом који је настао након битке код Петроварадина, аустријска војска заузима Банат, Темишвар и Београд. Турци су касније успели да поврате неке од изгубљених територија, али никада више нису успели да пређу Саву и Дунав.
Моћан удар царске коњице са оба крила ослабио је напад јаничара, док је царска пешадија жилавим отпором задржала положаје и омогућила даљи жесток продор коњице. Царска коњица је прегазила спахијске коњанике и упркос артиљеријској ватри енергичним налетом пробила бедем од борних кола, продирући до самог везировог шатора. Консолидована царска пешадија такође предузима напад. Јаничари и спахије укљештени и остављени без помоћи татарске коњице, панично се повлаче према главном логору. Велики везир у очајању покушава да врати војску у борбени поредак, али бива смртно рањен и евакуисан са пророковим барјаком у Карловце где умире. Османска војска, потпуно разбијена, у хаосу се повлачи ка Београду. Царска армија осваја читав терен и у потпуности односи победу. До поднева, после пет сати драматичне борбе, битка код Петроварадина је била завршена.
Прву вест о великој победи хришћанске армије над османском војском у бици код Петроварадина лично је Ратном савету послао Евгеније Савојски и то из шатора великог везира Дамад Али-паше. Из каснијих извештаја сазнали смо о огромној количини заплењеног ратног материјала: оружја, муниције, намирница, камила, застава и комплетног главног логора са везировим шатором. Иако кратког трајања, ова крвава битка однела је и велики број жртава. На основу познатих извора нагађа се са бројем погинулих. Углавном, процењује се да је царска армија имала је око 3000 погинулих, док се број страдалих Османлија креће око 6000. Битка код Петроварадина представља капитални догађај из наше завичајне прошлости и један од пресудних момената у историји југоисточне Европе са почетком XVIII века. Тежак пораз султанове војске за дуже време је прекинуо империјалне походе Османлија према централном европском простору, а чврсти бастиони Петроварадинске тврђаве постају неосвојива гранична заштита Хабзбуршке монархије и царског града Беча.
Успешном одбраном Петроварадина велики војсковођа Савојски није прекинуо своју херојску епопеју. Незаустављив, одлучно наставља офанзиву против непријатеља. После неколико дана одмора у Рацкој вароши и одржаног свечаног благодарења за победу Te Deum, Тебе Бога славим, уз помен погинулима 8. августа, кренуо је са војском ка банатској равници. Убрзо, још једном победничком операцијом ослобођен је средином октобра утврђени Темишвар, седиште пашалука и целог Баната. Почетком новембра, на путу ка главном циљу, Београду, царска војска ушла је у Панчево. Током 1717. године Евгеније је почео припреме за напад на Београд. И ова, иако изузетно ризична и комплексна војна операција од огромног значаја, ремек-дело ратне вештине Евгенија Савојског, завршена је потпуним успехом. Београдска тврђава је од августа 1717. године била у хришћанским рукама, док се тешко поражена османска војска великог везира Халил-паше у расулу повукла ка Смедереву и даље на југ. Суoчено са низом разорних пораза, Османско царство било је спремно на преговоре. Након две године ратовања и Аустрија је желела прекид рата. Уследило је потписивање Пожаревачког мира 21. јула 1718. године којим је Хабзбуршка империја померила своје границе на југ, запосевши поред Београда цео Срем и Банат, затим северну Србију као и Посавину у Босни. Резултате ове успешне ратне кампање Аустрија је успела да задржи до новог рата са Османлијама и Београдског мира 1739. године, када се граница за дуже време усталила на Сави и Дунаву.
Поред чињенице да је ова битка предмет дугогодишњег проучавања, редовног свечаног богослужења и извориште бројних артефаката и сећања, у локалном окружењу то се, између осталог, посебно очитује у топонимима који нас свакодневно подсећају на ову велику битку: Алибеговац, Карагача, Татарско брдо, Занош, Везирац, везани су за личности и догађаје из овог ратног окршаја. Нарочито се на брду Везирац истиче меморијални споменик битке, упечатљиви велики бели мермерни крст, постављен од стране официра петроварадинске регименте на положају шатора великог везира. Шатор, ексклузивни командни центар османског војсковође, заштићен унутар главног логора својим се значајем, величином и отменошћу, као симболом моћи Османске империје, доминантно се истицао међу 50.000 осталих ратних шатора, како у бици тако и у каснијим визуелним интерпретацијама битке.
Битка код Петроварадина у народу позната као Битка на Везирцу или Битка на Текијама, неизоставно се веже за католички култни симбол Марије Снежне, која се празнује 5. августа. На путу између Петроварадина и Сремских Карловаца, на месту исламске текије и претходних хришћанских богомоља, подигнута је Богородичина црква, посвећена Марији Снежној односно Госпи Текијској. Црква на Текијама чува спомен на ову велику битку и заштитничку улогу Богородице Марије. Наиме, по предању снег односно олујно невреме помогло је Еугеновим хришћанским ратницима да победе промрзле османске нападаче. Велики углед Марије Снежне негује се и кроз причу да је принц Еуген наручио копију Богородичне иконе из базилике Santa Marija Magiore (Света Марија Велика) у Риму, да би је носио у војне походе и након победе у знак захвалности, поклонио цркви на Текијама. Сваке године молитвеном свечаношћу обележава се чудотворна Госпа Текијска и успомена на њену помоћ током битке у цркви на Текијама која се сматра великим светилиштем.
Нису само везирови снови о слави прегажени копитама ратних коња тог дана, већ и снови турске империје о враћању Угарске под своје окриље. У аустријском налету, који је уследио, Турци губе Темишвар, Банат и Београд, бивају протерани јужно од Саве и Дунава и више се никада нису вратили, бар не под оружјем. Нико од савременика то није могао да претпостави, Турци се увек враћају, зато су радови на Петроварадинској тврђави интензивирани. На њеним бедемима је турска империја требало да сломи зубе. Турци се увек враћају, вековима је одјекивала мантра, још од Марице и Косова. Бедеми су ојачани, лагуми прокопани, али се, први пут у историји, Турци нису вратили. Петроварадин им је сломио зубе. Неколико легенди које су се исплеле око Петроварадина имају за главну тему управо ову битку.
Знамо да снег није пао на дан битке, али се легенда одржала, а сам принц Еуген је цркви на Текијама даровао копију иконе Госпе Марије Снежне коју је са собом носио током протеклих ратова и сматрао да му доноси срећу. Црква на Текијама је пре тога била посвећена Безгрешном Зачећу Девице Марије, а после битке се у њој слави Госпа Снежна и представља место ходочашћа сваког 5. августа. У цркви су уграђена три олтара, католички, православни и протестантски, у знак сећања на верске групе које су биле заступљене у војсци Савојског. У књизи Живка Марковића Шетња по Петроварадинској тврђави се може наићи на тврдњу како је, у знак сећања на победу, на стражњем кубету цркве подигнут крст са полумесецом испод њега, као симбол победе хришћанства над исламом. Та тврдња се устаљеним моделом понавља као истина иако нема никакве везе са истом. Симбол полумесеца је много старији од ислама, а у хришћанству симболизује Богородицу којој је црква и посвећена. Са друге стране, године 1902. је на месту погибије Дамад Али-паше на брду Везирац код Буковца подигнут камени крст који заиста и представља симбол победе хришћанства над исламом.
Сама битка се одиграла на дан Госпе Снежне који славе католици и тиме обележавају успомену на догађај који је описан у Римским хроникама 358. године, када је у Риму пао снег, а папа Либерије наредио подизање базилике посвећене Снежној Госпи. Према легенди, девица Марија, Госпа Снежна, указала се принцу Евгенију у сну и навела га да изведе свој јуриш баш на њен слављенички дан. Када је аустријска војска кренула на марш, налетела је изненадна снежна мећава и сакрила њихов маневар који је пресудио да Турци буду изненађени, а битка добијена. Наравно, ово је само легенда.
Још један мит упорно истрајава у круговима љубитеља Петроварадинске тврђаве: мит о изгубљеној турској ратној благајни. Постоји више верзија, али је најпопуларнија следећа: осетивши неминовни пораз, велики везир је наредио групи одабраних официра да под пратњом хитно врате ратну благајну у Београд како не би пала непријатељу у руке. Пратња је била принуђена да зађе у Петроварадинско-карловачки рит како би избегла каурску коњицу. Међутим, официри су начинили грешку и као оружану пратњу повели превртљиве Татаре. Уочивши добру прилику, Татари су побили официре и узели благо за себе. Само, у крвавој оргији која је уследила успели су да убију и јединог водича који је знао све путеве кроз мочвару. Данима су лутали све док нису, један по један, скончали у петроварадинском живом блату заједно са баснословним благом које је потонуло са њима. Према другој једној теорији, принц Евгеније је заробио благајну и у тајности је разделио члановима свог ратног штаба, не пријавивши Бечком двору свој плен. Било како било, ловци на благо су дуго вршљали по Петроварадинском риту у потрази за благом великог везира.
Остави коментар