Autor: Milovan Balaban, istoričar
Berlinski kongres predstavlja tipičan model britanskog gledanja na Srbiju. Na kongresu je Britanija pokazala u kojim okvirima je Srbija prihvatljiva, koliko treba da se prostire i koliki treba prema mišljenju ostrvske imperije da ima uticaj na Balkanu. Kongres je i danas aktuelan, a njegov značaj je u tome što možemo da vidimo kako se od 1878. godine malo toga promenilo i što i današnja događanja, današnji odnos Britanije i Amerike prema Srbiji, možemo da posmatramo u ključu Berlinskog kongresa.
Kongres u Berlinu bio je revizija Sanstefanskog mirovnog ugovora, koji je usledio posle rata Turske i Rusije. Pre ovog rata Srbija je 1876. bila u ratu sa Turskom, u koji je ušla posle ustanka u Hercegovini i pod velikim pritiskom Srba izvan Srbije. Karakteristično je da je za nepovoljna rešenja (koja su za Srbiju proizilazila iz Kongresa, iako je dobila nezavisnost) bila odgovorna osim Britanija i Rusija. Velike sile, suprotstavljene u svojim stavovima kroz vekove, sada su našle zajednički jezik kada je u pitanju Srbija. Ipak moramo reći da je, za razliku od britanskog, ovaj ruski stav bio netipičan, te je Berlinski kongres izuzetak u ruskom delovanju prema Srbiji.
Istočno pitanje
Istočno pitanje pre 1878. godine bilo je dugotrajni problem Balkana. Oslabljena Turska dugo je bila izvor problema na poluostrvu. Viševekovno ropstvo balkanskih naroda u vreme pada vitalnosti Osmanlija izazvalo je želju za oslobođenjem, što je moglo da ugrozi davno oivičene sfere uticaja velikih sila. One bi u slučaju eventualnog pada Turske bile ugrožene. Otuda je Britanija podržavala posrnulu Osmanlijsku imperiju nauštrb legitimne borbe balkanskih naroda za oslobođenje, pre svega najjačeg naroda na ovim prostorima – srpskog naroda. Srpska država u prirodnim granicama se percipirala kao kapija Rusije ka toplom moru. Isto tako, Velika Bugarska bila je povezana sa izlaskom Rusije na Bosfor i Dardanele, što je bila pretnja izlasku pravoslavne carevine na Egejsko more i Sredozemlje. Ovakva podela karata po Britancima bi ugrožavala Suec i generalno njihovu dominaciju na moru.
Prostor Balkana je mali, ali je mogao da naruši britansku globalnu dominaciju. Otud britanska konstantna podrška Turskoj i borba da se istisne ruski uticaj. Ovakva politika je prisutna tokom čitavog XIX veka. U vreme Krimskog rata Rusija je pokušala da reši Istočno pitanje zauzimanjem Konstantinopolja, koji je u vizijama mnogih umnih glava Rusije bio prestonica jednog novog, velikog pravoslavnog carstva. Britanija nije mogla ovo da dozvoli, te je došlo do Krimskog rata i velikog poraza Rusije.
U kontekstu rivaliteta, pre svega ove dve sile, treba da sagledamo stav Britanije prema Balkanu i Srbiji, kao i njenu neretko začuđujuću podršku Turskoj, što je uslovilo dugotrajno odlaganje ili pak nepravedno tretiranje Istočnog pitanja. U istom kontekstu treba da posmatramo i pokušaj razrešenja Istočnog pitanja 1875‒1878. godine. Na vest o ustanku Srba u Hercegovini, kao i na njegovo proširenje, Srbija, ograničenog suvereniteta i još uvek slaba, nije reagovala. Crna Gora je odmah ušla u rat, da bi i Srbija 1876. godine zaratila sa Turskom. Brzo je poražena, ali sledeće godine dolazi do konfrontacije Rusije i Turske i do vojnih obračuna. Pobeda na Turskom je bila osigurana već 1878. godine.
Početak krize i stav Britanije
Britanija je od početka pratila rat. Stav prema Srbiji bio je negativan. Javno mnjenje ostrvske imperije kao i čitava njena elita bili su krajnje negativno raspoloženi prema Srbiji i Srbima. Britanska kraljica Viktorija čak je izjavila da su pravoslavci na Balkanu gori od Turaka muslimana. Premijer imperije Dizraeli rekao je da Slovenima ne treba dati upravu nad narodom jer oni nisu sposobni za tako nešto. Slične argumente je imala i globalna (anglosaksonska) elita pred bombardovanje 1999. i oduzimanje Kosova i Metohije, što potvrđuje kontinuitet doživljaja Srba na Zapadu, pogotovo kod Anglosaksonaca.
U početku krize Britanija je podržavala Tursku. Bila je skeptična prema onome što će kasnije učiniti, a to je podrška Austrougarskoj u okupaciji Bosne i Hercegovine. Ostrvska imperija 1875. godine još uvek računa na svog starog saveznika Tursku, smatrajući da ova ima snagu da kontroliše ovaj prostor. Ključni razlog zašto je Britanija počela da podržava Austrougarsku su događaji u Bugarskoj (ustanak i slamanje ustanka), potom ulazak Rusije u rat i stvaranja Velike Bugarske preko koje bi Rusija izašla na Bosfor i Dardaneli. Videći da Turska nema snagu da odvrati Rusiju od njenih nauma, Britanci su revizijom ugovora poništili proširenu bugarsku državu, ali i omogućili spremnijoj imperiji da okupira Bosnu i Hercegovinu. Razlozi za ovakav potez su strah od Rusije i njene penetracije na Balkan i topla mora, ali i sprečavanje srpskog faktora u aspiracijama na zaokruživanje prirodnih državnih granica.
Dakle, Britanija je okupacijom Bosne i Hercegovine sprečila i zaustavila proces ujedinjenja srpskog naroda, čime je, bar jedno vreme, onemogućila i koncentraciju južnoslovenskih naroda oko mlade srpske države. Takve težnje su na neko vreme sprečene Austrougarskom kontrolom Srbije, što je obezbeđeno penetracijom Beča na Balkan. Ovo je izazvalo veliko nezadovoljstvo u Srbiji, naročito ispoljeno prema Rusiji koja je skoncentrisala svoju snagu na stvaranje Velike Bugarske, čime je zapostavila Srbiju i bacila je u naručje Habzburške monarhije.
Tajni ugovori i događanja iza kulisa
Nezadovoljstvo u Srbiji imalo je opravdanje. Proces podele interesnih sfera počeo je još 1876. godine. Rusija je u tajnosti ponudila Habzburškoj monarhiji dominantan uticaj u Srbiji, a tražila zauzvrat kontrolu u Bugarskoj, koju bi proširila, kao što bi i omogućila mladoj državi izlaz na moreuze. Pod uticajem ovoga dogovora Britanija, do tada nenaklonjena rešenju koje bi bilo protiv Turske, počela je da razmatra mogućnost ustupanja Bosne i Hercegovine Beču. Januara 1877. u Budimpešti se razrađuje dogovor i učvršćuje stav Moskve i Beča oko podele interesnih sfera na Balkanu. No, Britanija, nezadovoljna ovim dogovorima Rusije i Austrougarske, pokušava da Beč privuče na svoju stranu, smatrajući Rusiju za zajedničkog neprijatelja obe imperije.
Vremenom će Britanija diplomatskom ofanzivom početi da se približava Austrougarskoj. Tako će posle Sanstefanskog mirovnog ugovora (gde je Srbija dobila neznatna proširenja, a Bugarska na poklon ogromnu državu) Britanija zagovarati ili bolje rečeno gotovo ultimativno insistirati na reviziji. Kako nije moglo da se reši pitanje Balkana bez ostrvske imperije (kao što i danas ne može bez Amerike), do te revizije ubrzo je i došlo.
U maju 1878. dolazi do dogovora između Britanije i Rusije, gde je utvrđeno da se skrati bugarska država. Rusija je morala da prihvati reviziju kao i da reši neka pitanja oko Bliskog istoka. Britanija je konačno podržala Beč u okupaciji i „zavođenju reda“ u Bosni i Hercegovini, ali i kontroli dela Sandžaka u cilju onemogućavanja spajanja i formiranja granice između Srbije i Crne Gore. Spajanje Srbije i Crne Gore u Britaniji je doživljavano kao mogućnost formiranja snažnog nukleusa, koji je mogao da rezultira stvaranjem moćne srpske i slovenske države. Dakle, Britanija je Berlinskim kongresom potpuno obuzdala Srbe i srpski faktor, onemogućivši tokom narednih decenija njegov oporavak, čime je pokazala da je za imperijalne interese na Balkanu glavna opasnost srpska legalna težnja za oslobođenjem i formiranjem države u prirodnim granicama.
„Kongres kao formalnost“
Berlinski kongres je održan tokom juna i jula 1878. godine. Praktično sve stvari su dogovorene pre samog skupa, a Srbija nije mogla ni minimalno da utiče na tok i odluke samog kongresa. Ovakav tretman države najbolje je osetio Jovan Ristić, obijajući pragove delegacija velikih sila i pokušavajući da izdejstvuje neki benefit za zemlju. Bosna i Hercegovina je naravno pripala Habzburškoj monarhiji, dok je Srbija dobila proširenja na jugu. Četiri okruga pripala su Srbiji, Bugarska bez Istočne Rumelije dobila je samoupravu u okviru Turske, dok je preostali deo Balkana ostao u sastavu Osmanske imperije, sa kojom će se raskrstiti i koja će biti proterana sa Balkana tek posle rata za oslobođenje 1912. godine.
Britanija je smatrala da treba dati šansu Turskoj u cilju oporavka, te da kao takva bude takođe brana ruskom prodoru, kao i srpskom širenju na jug Balkana. Sve je osmišljeno kao neka vrsta sanitarnog kordona koji bi ogradio Rusiju, što je uz ekonomsko pokoravanje Srbije (kao posledice Berlinskog kongresa) od strane Habzburške monarhije garantovalo, kako su Britanci mislili, onemogućavanje i najmanjeg upliva Rusije, te stabilnost Balkana u narednom periodu. Naravno, stabilnost u skladu sa britanskim imperijalnim interesima.
Rezultati kongresa i zaključak
Rezultat Berlinskog kongresa bilo je obuzdavanje Rusije i eliminacija svih njenih napora da izađe na Bosfor i Dardaneli, ali i na bilo koju tačku toplog mora. Zatim onemogućavanje ideje stvaranja velike srpske i slovenske države, što je realizovano sprečavanjem Srbije da dobije Bosnu i Hercegovinu, čime joj je onemogućeno da u narednih nekoliko decenija bude faktor privlačenja Srba, a naročito ostalih slovenskih naroda na Balkanu. I na kraju potpuna kontrola ekonomskih, finansijskih, kao i političkih kretanja od strane Beča, jer Srbija se Tajnom konvencijom iz 1881. (knez Milan) obavezala da bez Habzburške monarhije neće činiti nijedan ekonomski i politički korak. Otuda je narednih decenija srpska politika samo stidljivo govorila o proširenjima na jug, ali nikako i na zapad.
Takvo stanje potrajalo je sve do Balkanskih ratova, kao i Velikog rata, kada su tektonske promene u svetu omogućile da Srbija izađe iz okvira koji joj je nametnula pre svih Britanija na Berlinskom kongresu. No, i u Jugoslaviji, podržavanjem praktično svih na uštrb Srbije, Britanija je svedočila da je okvir nametnut na Berlinskom kongresu njena vizija Srbije. Štaviše i danas, podržavanjem nezavisne Bosne i Hercegovine, onemogućavanjem makar časnog formiranja srpske države, Britanija i Amerika (dakle čitav anglosaksonski svet) svedoče da od Berlinskog kongresa praktično nisu promenili svoje stavove i gledanja kada je u pitanju Srbija i srpski narod.
Komentari
Imamo pravo da formiramo svoje televiziju, novine i radio, škole i banke.
Ostavi komentar