BALKANSKI RATOVI, POBEDE IZ PROŠLOSTI PRIMER ZA BUDUĆNOST

BALKANSKI RATOVI, POBEDE IZ PROŠLOSTI PRIMER ZA BUDUĆNOST

Autor: msr Srđan Graovac

                Važan geostrateški položaj Balkanskog poluostrva u mnogome je predodredio njegovu sudbinu da bude obeležena intezivnim političkim sukobima i krizama. Vekovima su se tu ukrštali putevi kojima su trgovački karavani prevozili robu sa severa na jug, istoka na zapad i obrnuto. Istim tim putevima kretale su se brojne vojničke ekspedicije u svojim osvajačkim pohodima. Mesto spajanja Evrope i Azije samim tim je pretvoreno u krvavo bojište gde su se sudarale civilizacije, preplitale religije, a narodi koji i danas tu žive ostali su sukobljeni, razjedinjeni i zatočeni u vrtlogu međusobno suprostavljenih interesa. Velike sile nesporno snose odgovornost za takvo stanje. Namerno su podsticale antagonizme između balkanskih naroda ne bi li na tom geopolitički važnom prostoru što lakše ostvarile svoju dominaciju. Nacionalna i versko-konfesionalna heterogenost Balkana omogućila im je da vodeći se onom čuvenom rimskom političkom maksimom zavadi pa vladaj uspostavljaju svoju prevlast. I same političke elite u tom delu Evrope su svojom tradicionalnom nespremnošću na međusobnu saradnju sopstveni životni prostor učinili plodnim tlom za političke intrige svetskih moćnika. Zahvaljujući svemu tome Jugoistok Starog kontinenta je ostao trajno obeležen kao ekonomski zaostala oblast, surovih, beskompromisnih i nezrelih ljudi, a pojam Balkanac postao je nešto poput karakterne osobine koja naročito među drugim Evropljanima asocira na negativno i primitivno ponašanje. Retko kad su lideri u ovom delu sveta smogli snage da se odupru „spoljnom faktoru“, da opovrgnu te predrasude i pokušaju kroz međusobnu saradnju da pronađu rešenje za svoje sporove. Balkanski ratovi su upravo zbog toga važni. Istovremeno, oni predstavljaju jedan pozitivan primer te saradnje i nešto što može predstavljati uzor za sve političke elite na ovim prostorima i danas. Ali isto tako oni pokazuju koliko je mešetarenje velikih sila na Balkanu pogubno po interese svih naroda koji tu žive.

                Prvi planovi koji su podrazumevali zajedničku borbu podanika Osmanskog carstva u cilju njihovog oslobođenja od viševekovnog ropstva nastali su još tokom XIX veka. Tajna grčka organizacija Heterija radila je na pripremi opšteg ustanka balkanskih hrišćana koji bi predvodio začetnik Srpske revolucije, Đorđe Petrović Karađorđe. Zbog svoje popularnosti među potlačenom hrišćanskom rajom u Otomanskoj carevini i stečenog vojničkog iskustva u višegodišnjoj borbi protiv Turaka, Karađorđe je predstavljao idealnu ličnost da predvodi jedan takav poduhvat. Međutim, globalni interesi velikih sila u tom istorijskom trenutku nisu im bili naklonjeni. Plan nije dočekao svoju realizaciju, a vožd Karađorđe je doživeo tragičnu sudbinu. Ubijen je u Srbiji gde je došao sa namerom da deluje u pravcu pokretanja velike balkanske revolucije. Nekoliko decenija kasnije sličan poduhvat je planirao i srpski knez Mihailo Obrenović. Vodeći se geslom Balkan balkanskim narodima sklapao je saveze sa Crnom Gorom, Grčkom, Rumunijom i viđenijim predstavnicima bugarskog naroda kako bi zajedničkom akcijom proterali Osmanlije sa Balkana. Nažalost, ni njegovi napori nisu dali rezultate. Mihailo je stradao od ruke atentatora 1868. godine u Košutnjaku nadomak Beograda. Mihailovom smrću pali su u vodu i njegovi planovi, a san o konačnom oslobođenju svih balkanskih hrišćana ostao je nedosanjan sve do druge decenije XX veka.

Međudržavni politički odnosi na Jugoistoku Starog kontinenta početkom XX stoleća bili su veoma zaoštreni. Pravoslavni balkanski narodi imali su identične interese kada je u pitanju sudbina Osmanskog carstva, a to je bilo njegovo proterivanje sa Starog kontinenta i konačno oslobađanje njihove još uvek porobljene jednoverne braće. Međutim, njihove suprostavljene pretenzije prema teritoriji koja bi zajedničkom borbom bila oslobođena od turske uprave su tu saradnju činile nemogućom. Nerešivu enigmu za Bugare, Grke i Srbe predstavljalo je pitanje kako podeliti Makedoniju. Svi su polagali pravo na tu teritoriju, a hrišćansko stanovništvo na toj zemlji smatrali su delom svog nacionalnog kolektiviteta. Samim tim niko od tih naroda nije bio spreman na velike kompromise koji bi omogućili zajedničku akciju protiv Turaka, a isto tako niko od njih pojedinačno nije imao dovoljno vojničkih kapaciteta da samostalno oslobodi tu teritoriju. Time je status kvo na jugoistoku Evrope bio zapečaćen i to ne samo voljom velikih sila, koje su zarad svojih interesa održavale u životu Bolesnika na Bosforu, već i međusobno suprostavljenim težnjama balkanskih država. Za to vreme, evropske provincije Otomanske imperije bile su u stanju konstantnog haosa, a vlada u Istanbulu jednostavno nije mogla uspostaviti red i pravni poredak u tim oblastima svoje države. Zločini protiv života i imovine hrišćanskog življa bili su svakodnevni. Albanci su podizali ustanke jasno iskazujući svoju nameru da za početak bar uspostave svoju autonomnu oblast u Turskoj. Teritorije na koje su polagali pravo između ostalog su bile i one koje su svojima smatrali Srbi, Grci, pa i Bugari. Sve veća spremnost turskih vlasti da se izađe u susret ovim albanskim zahtevima, u velikoj meri je stvarala brigu kod vlada balkanskih država. Sa druge strane, postojala je i realna opasnost da se velike sile umešaju u podelu turskih teritorija. Austrougarska je imala jasne planove da preko Bosne, koju je već anektirala, Novopazarskog sandžaka i Makedonije izađe na Egejsko more kod Soluna. Isto tako i Italija je imala svoje interese na Jadranskoj obali. Pobedom u ratu koji je pokrenula protiv Otomanske imperije 1911. godine, Italija je Turcima oduzela Libiju i time jasno pokazala nameru da stvara sopstvenu imperiju na ruševinama Osmanskog carstva. Strah da bi pitanje turskih teritorija u Evropi moglo da se rešava i bez volje balkanskih naroda prelomno je uticao na njihove političke elite i naterao ih na međusobnu saradnju u cilju zaštite sopstvenih interesa.

                Od svih velikih sila jedino je Rusija bila bezrezervno zagovornik uništenja Osmanskog carstva. Naravno, ova moćna imperija vođena svojim političkim težnjama videla je u tome šansu da konačno ovlada Bosforom i ostvari san o izlasku na topla mora. Balkanski narodi su samim tim bili njeni prirodni saveznici i neko sa kime je ruska carevina mogla da uskladi i ostvari svoje političke planove. Upravo zbog toga je njena diplomatija posredovala u pregovorima između vlada Srbije i Bugarske i tim činom uzela aktivno učešće u stvaranju Balkanskog saveza. Tajni pregovori koji su vođeni od 1911. godine kulminirali su sastankom u Sofiji od 29. februara do 13. marta, koji je završen potpisanim sporazumom između predsednika vlada dve balkanske države, srpskog Milovana Milovanovića i bugarskog Ivana Gešova. Suštinski, to je bio odbrambeni sporazum koji je predviđao međusobnu pomoć u slučaju kada bi jedna od država potpisnica bila izložena agresiji neke treće države. Tajni deo ovog ugovora je podrazumevao zajedničko delovanje protiv Turske carevine i podelu Makedonije. Prema tom dogovoru Srbija bi dobila šarplaninsko područje, uključujući Novopazarski sandžak, „Staru Srbiju“ i izlaz na Jadransko more sa lukom Drač, a teritorija južno i istočno od Rodopskih planina i reke Strumice trebalo je da pripadne Bugarskoj. Ostao je sporan jedan deo središnje Makedonije oko koga nije bilo moguće postići dogovor pa su predviđene dve mogućnosti. Prva je bila autonomija za tu oblast, a ako bi se to pokazalo kao neizvodljivo, onda bi i ta oblast bila podeljena uz arbitražu ruskog cara. Inače, i svako drugo sporno pitanje koje bi se eventualno tokom rata pojavilo, bilo je predviđeno da se takođe rešava uz rusku arbitražu. Posle srpsko-bugarskog sporazuma postignut je i dogovor između Bugarske i Grčke sa tom specifičnošću da on nije predviđao podelu oslobođene teritorije između dve države. Razlog je ležao u tvrdom stavu obe strane kada su u pitanju njihove aspiracije prema Solunu. Kako taj spor ne bi prouzrokovao odugovlačenja ratnih operacija teritorijalno pitanje je ostavljeno da se rešava po okončanju rata. Zaključeni su i pojedinačni sporazumi Bugarske i Srbije sa Crnom Gorom. Crnogorske teritorijalne pretenzije nisu bile u sukobu sa bugarskim aspiracijama, dok sa srpskim nisu imale ozbiljan karakter, niti dimenzije, tako da su ovi sporazumi znatno lakše postignuti nego prethodno pomenuti. Bugarsko-srpske i grčko-bugarske sporazume bilo je neophodno dopuniti vojnim konvencijama kako bi se utvrdile odgovarajuće vojne obaveze saveznika u slučaju rata sa Turskom, što je i učinjeno.

                Uoči početka Prvog balkanskog rata nije postojao zajednički vojni plan niti jedinstvena komanda balkanskih saveznika. Svaka država ponaosob je imala izgrađenu sopstvenu ratnu strategiju. Bugarska armija je smatrana snažnijom od ostalih savezničkih vojski. Pred početak sukoba mobilisala je oko 370 000 vojnika, da bi kasnije taj broj narastao na oko 600 000 vojnika. Bugarski ratni plan je podrazumevao da se glavnina njenih snaga usmeri prema Trakiji i Istanbulu, ali istovremeno da se dejstvuje na Maričkom frontu i prema Makedoniji. Grci su raspolagali sa slabijim kopnenim snagama i mobilisali su tek oko 120 000 vojnika sa zadatkom da deluju u pravcu Epira, Tesalije i Makedonije. Međutim, strateški važnu ulogu u sukobu koji je dolazio, trebala je da odigra grčka mornarica. Cilj njenog delovanja je bio ostvarenje prevlasti nad otomanskom flotom i uspostavljanje kontrole nad Sredozemnim i Egejskim morem. Uspeh grčke flote onemogućio bi prebacivanje dodatnih neprijateljskih snaga pomorskim putem iz Azije na balkansko ratište. Svakako, to bi značajno olakšalo napredovanje kopnenim snagama balkanskih saveznika. Srbija je mobilisala oko 230 000 vojnika i rasporedila ih u tri armije. Prva armija, pod komandom prestolonaslednika Aleksandra Karađorđevića, trebala je podneti najveći teret u predstojećem ratu. NJen zadatak je bio da ofanzivno nastupa središnjim delom fronta u Makedoniji sa težnjom da ovlada strateški važnom visoravni Ovče Polja. Za srpske vojnike to bi značilo zauzimanje boljih pozicija pred  sukob sa glavninom neprijateljskih snaga, odnosno turskom Vardarskom armijom. Druga armija, pod komandom generala Stepe Stepanovića morala je da štiti levo krilo Prve armije. U sadejstvu sa bugarskim snagama, raspoređenim u njenom sastavu, njen zadatak je bio da napreduje kroz Makedoniju i priključi se Prvoj srpskoj armiji na Ovče Polju. Na istu lokaciju je trebalo da pristigne i Treća srpska armija pod komandom generala Božidara Jankovića koja je štitila desno krilo Prve armije. Pravac kojim je ona dejstvovala podrazumevao je da predhodno mora osloboditi Kosovo i Metohiju. Objedinjavanjem sve tri armije na toj strateški važnoj koti bio je deo ratnog plana srpske Vrhovne komande sa ciljem da se obezbedi brojčana nadmoć i strateški bolja pozicija u odsutnoj bici koja se tu očekivala. Manja Ibarska vojska usmerena je ka Novopazarskom sandžaku gde se očekivala brza pobeda i spajanje sa Crnogorskom vojskom. Inače, Crna gora je imala tek 35 000 vojnika i zastarelu vojnu tehniku, a prioritet njene komande je bio zauzimanje Skadra. Sa druge strane, turska vojska je mogla mobilisati znatno više vojnika nego njeni protivnici. Međutim, zbog ogromnog prostranstva Osmanskog carstva, brzo prebacivanje trupa kopnenim putem na Balkanski front bilo je neizvodljivo. Veliki reformator turske vojske, nemački general Kolmar fon der Golc u takvim okolnostima je predvideo defanzivnu taktiku za turske snage u Evropi. Zadatak im je bio da zadržavaju balkanske saveznike i čekaju pojačanje. Dodatne trupe su za to vreme trebale da pristignu iz Azije i odluče ishod rata u njihovu korist. Međutim, turski komandant general Nazim-paša nije ispoštovao ni ovaj plan ni preporuke glavno-komandujućeg osmanske vojske Ahmed Izet-paše koji je takođe bio zagovornik defanzivne taktike.  Doneo je, ispostaviće se, kobnu odluku da se suprostavi balkanskim saveznicima na svim frontovima, istovremeno.

                Krajem septembra 1912. godine, saveznici su otpočeli mobilizaciju svojih vojski. Prema ranije postignutom dogovoru, Crna Gora je 8. oktobra 1912. godine prva objavila rat Osmanskom carstvu. Ostali članovi saveza su se držali po strani, jer u tom momentu nisu znali kakav će biti stav velikih sila prema ovom njihovom ratnom poduhvatu. Da je kojim slučajem spoljni pritisak u pravcu da se vojne operacije na Balkanu obustave bio neizdrživ, Crna Gora kao najmanja od svih savezničkih država ne bi pretrpela značajne gubitke. Suštinski to bi značilo i odlaganje ratnih operacija za neke povoljnije okolnosti. Međutim, kako su velike sile procenile da saveznici nemaju dovoljno kapaciteta za pobedu nad Turcima, pustili su da se stvari odvijaju svojim tokom, ubeđeni da će balkanski narodi porazom u tom ratu dobiti zasluženu lekciju. Uvidevši da u protivljenju velikih sila ratu nema presudne odlučnosti, u roku od sedam dana Srbija, Grčka i Bugarska su se priključile Crnoj Gori. Plamen sukoba se proširio Balkanom. Komandant turske vardarske armije, Zeki-paša odlučio je da ne zauzima odbrambene pozicije, nego je krenuo u susret Prvoj armiji prestolonaslednika Aleksandra. Tim činom, u startu je onemogućio sprovođenje u delo srpskog ratnog plana o koncetraciji snaga na Ovče Polju. Do bitke je došlo znatno ranije nego što je to srpska Vrhovna komanda na čelu sa generalom Radomirom Putnikom očekivala. Glavnina turskih snaga se sudarila sa srpskim divizijama 23. i 24. oktobra kod Kumanova. Iako su komunikacije u srpskoj vojsci u početku bile veoma loše, a veza štaba sa prvim linijama fronta slaba, zahvaljujući sposobnosti i hrabrosti nižeg oficirskog kadra i običnih vojnika srpska vojska je izvojevala svoju prvu pobedu. Kumanovska bitka predstavlja prvi u nizu od mnogih velikih trijumfa koje je srpsko oružje ostvarilo za šest godina borbe u Balkanskom i Velikom ratu. Kumanovo, ustvari predstavlja samo početak, bitku u kojoj se srpska vojna mašinerija još zagrevala i sticala dragoceno iskustvo za bojeve koji su tek dolazili. Važno je napomenuti, da gotovo sve vreme Kumanovske bitke, srpska Vrhovna komanda nije bila svesna toga da se njena vojska sudarila sa turskom Vardarskom armijom već je pretpostavljala da su to sporedne turske snage. Time je izgubljeno dragoceno vreme u opreznom nastupanju srpskih vojnika. Turski poraz je bio tolikih razmera da je jedna jača ofanziva mogla značiti potpuni slom Vardarske armije u Makedoniji. Daljim razvojem događaja, data im je još jedna šansa da se konsoliduju, što su oni i učinili. Poslednji pokušaj Turaka da zaustave srpsku ofanzivu bio je kod Bitolja. Međutim, silno motivisani i pobedama ohrabreni srpski vojnici su u periodu od 16. do 19. novembra 1912. godine u Bitoljskoj bici naneli neprijatelju konačan poraz. Turska Vardarska armija time je bila uništena, a rezultat srpskog ratovanja otelotvorio se u veličanstven uspeh srpskog naciona. Makedonija je oslobođena, a još pre toga Kosmet i Novopazarski sandžak. Za srpske vojnike ni to nije bio kraj. Morali su nastupati dalje u pravcu albanskih planina i jadranske obale kako bi obezbedili Srbiji izlaz na more, ali i taj cilj uskoro je bio ispunjen. Zauzeli su većinu Albanije sa strateški važnom lukom Drač. Za to vreme grčka flota je na moru izborila nadmoć nad osmanskom i time uspešno onemogućila prebacivanje novih turskih snaga na balkansko bojište. Grčke kopnene trupe su ostvarile značajan dobitak. Oslobodile su i zaposele Solun, samo koji  sat pre nego što su tu pristigle i bugarske snage. Time je nastala napeta situacija između bugarske i grčke vojske, koja je pretila da eskalira u njihov međusobni sukob oko ove strateški važne luke na Egejskom moru. Bugari su porazili Turke na Maričkom frontu, dok su na Trakijskom imali manje uspeha. Uz velike žrtve potisnuli su osmanske snage prema rezervnim položajima na liniji Čataldža, ali su tu zaustavljeni. Nisu uspeli ni u nameri da zauzmu Jedrene. Zbog toga je Srbija Bugarskoj u pomoć uputila divizije Druge armije pod komandom Stepe Stepanovića kako bi zajedničkim snagama slomili turski otpor. Uvidevši težinu situacije u kojoj su se našli, Turci su preko velikih sila tražili primirje koje je i sklopljeno 3. decembra 1912. godine.

                Uspostavljanjem primirja otpočeli su i mirovni pregovori u Londonu. Za vladu u Istanbulu to je bio samo izgovor kako bi dobila na vremenu i dovela nove sveže snage na bojište. U tom trenutku saveznici su pod svojom kontrolom držali gotovo ceo Balkan osim uskog pojasa teritorije oko Istanbula i utvrđenih gradova Janjina i Skadar. Po isteku primirja u februaru 1913. godine, Turci su učinili poslednje napore kako bi preokrenuli ratnu sreću na svoju stranu. Ispostaviće se, bezuspešno. Združenom srpsko-bugarskom akcijom konačno je zauzeto Jedrene. Grci su oslobodili Janjinu, a Srbi i Crnogoci Skadar. Pretrpevši nove poraze, Turska je morala krenuti putem sklapanja mira. Na pregovorima u Londonu odrekli su se svih teritorija na Balkanu zapadno od linije Enos-Midija. Mir je potpisan 30. maja 1913. godine,  čime je rat i formalno okončan. Međutim, pojedine velike sile, naročito Austrougarska i Italija bile su vidno nezadovoljne uspehom Balkanskog saveza. Austrougarska se maksimalno angažovala u pravcu razbijanja ovog pakta, ali pre svega anuliranja ratnih uspeha Srbije. Proglašenjem nezavisne Albanije u Valoni, „jabuaka razdora“ je ubačena između saveznika. Austrougarske diplomate su odigrale ključnu ulogu u tom činu iza koga je stala i Italija. Podrška koju su Albanci tada dobili u sticanju svoje nezavisnosti bila je posledica želje ove dve velike države da se spreče izlaz Srbije na Jadransko more. Samim tim dobar deo teritorije koji je prema predratnom srpsko-bugarskom dogovoru trebao pripasti Srbiji ostao je u sastavu Albanije. Srbija je bila prinuđena da traži kompenzaciju na drugoj strani u Makedoniji što bugarska vlada nikako nije želela da prihvati. U svom insistiranju da natera Srbiju na poštovanje predratnog dogovora, Bugarska je imala punu podršku Austrougarske koja je na taj način perfidno podrivala Balkanski savez. Bugarska je ušla u sukob i sa Grčkom oko Soluna pa je izbijanje velikog konflikta među dojučerašnjim saradnicima postajalo sve izvesnije. U ovakvim okolnostima Rusija je trebalo da odigra ulogu arbitra između zavađenih bratskih pravoslavnih naroda. Uostalom, očuvanje jedinstva balkanskih država bilo je u vitalnom interesu Rusije. Međutim, vreme je pokazalo da rusko posredovanje nije dalo rezultata. Odnosi između Bugarske sa jedne i Grčke i Srbije sa druge strane, sve više su se zaoštravali. Napetu situaciju na kraju je prekinula Bugarska. Ohrabrena podrškom zvaničnog Beča, u noći 29. juna njena vojska je napala srpske položaje na reci Bregalnici i grčke položaje prema Solunu. Time je otpočeo Drugi balkanski rat. Uprkos iznenadnom napadu srpske snage su se veoma brzo konsolidovale, porazile bugarske trupe i naterale ih na povlačenje. Pobedom na Bregalnici srpska vojska se u duhovnom smislu „osvetila“ za poraz na Slivnici 1885. godine i jasno pokazala svetu koja armija predstavlja najjaču vojnu silu na Jugoistoku Starog kontinenta. Grčke snage su takođe odolele bugarskim napadima, a kada su se u rat protiv Sofije uključile Rumunija i Turska, bugarskoj vladi ostalo je jedino da zatraži mir. Pregovori vođeni u Bukureštu zaključeni su mirom 12. avgusta 1913. godine. Bugarska je pretrpela značajne teritorijalne gubitke. Pored toga što je prinuđena da se odrekne Soluna u korist Grčke i gotovo cele Vardarske Makedonije u korist Srbije, morala je da prepusti Rumuniji Dobrudžu, a Turskoj Jedrene. Bilo je to isto Jedrene, koje su Bugari u prethodnom ratu, uz toliko prolivene krvi i srpsku pomoć zauzeli.

Oslobodilački i pobedonosni rat za balkanske narode koji je započeo 1912. godine imao je tragičan epilog već naredne 1913. godine. Benefiti ostvareni zajedničkom borbom u vidu vojničkih pobeda i oslobođenja porobljenih balkanskih hrišćana, na neki način, anulirani su međusobnim krvavim ratom oko podele oslobođenih teritorija. Još jednom se pokazalo koliko nerealne ambicije političkih elita i nespremnost za kompromise zajedno sa velikim uplivom stranih sila mogu biti pogubna kombinacija za egzistenciju i sudbinu naroda na Balkanu. Rat koji je trebao doneti slobodu i jedinstvo za sve narode Jugoistoka Evrope, samo delimično je okončan uspešno. Nesporno je da su se tim ratom narodi na Balkanu konačno oslobodili vlasti jedne retrogradne Carevine. Omogućena je modernizacija i razvoj skoro celog Poluostrva, ali isto tako palo je mnogo zle krvi između dojučerašnjih saveznika. Posledice su se videle već narednih godina i decenija kada su u dva svetska rata od strane Bugara počinjeni brojni zločini nad srpskim narodom. Počinjena zverstva sa jasnom genocidnom namerom tada su uporno pravdana držanjem Srbije prema Bugarskoj u toku Balkanskih ratova. Začarani krug mržnje i nepoverenja time je uspostavljen, a pouke iz Balkanskih ratova su ubrzo zaboravljene ili nikad nisu ni izvučene. Zbog toga je danas, kada su međuetnički odnosi na Jugoistoku Evrope i dalje puni nepoverenja, veoma važno sagledati te događaje iz Balkanskih ratova. Jasno će nam biti vidljiva činjenica da budućnost ljudi na Balkanu u najvećoj meri zavisi od pomirenja i spremnosti na saradnju, jer samo kroz saradnju možemo ostvariti značajne rezultate kao što su to uspeli naši preci u Prvom balkanskom ratu. Osnovni preduslov za to je da uzmemo sudbinu u svoje ruke i odupremo se volji svetskih sila, vodeći se načelom Balkan balkanskim narodima, jer u suprotnom i dalje nas čeka usud piona u večitoj borbi velikih sila za uticaj i dominaciju nad svetom.