Balkan, Srbija i Velike sile u 19. veku

Autor: prof. Dr Goran Vasin, istoričar

Stalno mešanje Austrije i Rusije u Prvi ustanak, onemogućavalo je punu konsolidaciju države. Odbijanje Ičkovog mira 1806, danas se može tumačiti kao greška, tako da na poziv Rusije ustanici nastavljaju rat sa Osmanlijama (1806–1812). Ruski poslanik Konstantin Rodofinikin direktno je imao uticaj i na odnose među voždom i vojvodama, kao i na ustavno pitanje (1808). Međutim, i pored toga Vožd Karađorđe vladao je što samostalnije, trudeći se da ne dođe u zavisnost od Rusije, a ni Austrije koja je bila na granici ustaničke Srbije i pomno pratila svaki korak Srba u Monarhiji i Srbiji. Austrija je bila težak i opasan protivnik po Srbiju, što će se pokazati mnogo puta sve do 1918. Slom ustanka u jesen 1813, Karađorđa i vojvode vodi u Austriju, pa zatim Rusiju. Velike sile držale su na oku srpskog vožda, dok im je potencijalno bio potreban.

Srpsko-bugarski odnosi u 19. veku, prošli su kroz nekoliko dinamičnih faza. U prvoj polovini 19. veka, u planovima srpskih vladara i političkih elita, na rešavanje bugarskog pitanja posmatralo se sa idejom rešavanja opšteg slovenskog pitanja u Osmanskoj carevini. Loš položaj Srba i Bugara posebno 1830-ih i 1840-ih godina u Osmanskoj državi, praćen stalnim pogromima i najrazličitijim pritiscima, približio je dva naroda i zajednički ih uverio da je saradnja neophodna kako bi se buduća sloboda izborila što brže i što efikasnije.

Knez Mihailo je nizom Zakona (1861–1862), potpuno dezavuisao osmansku vlast u Srbiji, a posle incidenta na Čukur česmi (1862), uspešno pokrenuo pitanje iseljavanja Turaka iz gradova u Srbiji (1867). To je bio veliki uspeh vladavine kneza Mihaila. Pokrenute su ozbiljne reforme sa ciljem da se formira vojska koja bi mogla da porazi Osmansko carstvo. Kneževina Srbija nije bila blizu cilja početkom 1860-ih. Politički savez sa Crnom Gorom (1866), Rumunijom, Bugarskim odborom i Grčkom, doprineo je prestižu kneza i Srbije. Saradnja sa biskupom Štrosmajerom, bila je proba zbližavanja sa hrvatskim političkim elitama. Rezultati su bili skromni u tom pogledu. Međutim, mnogo važnije pokazalo se da jedan politički dalekovidi vladar može da osmisli akciju balkanskih naroda, što će biti ključ uspeha i 1912. godina.

Knez Mihailo je pružao neskrivenu podršku bugarskim emigrantima, a finansijski je podržavao bugarsku legiju Georgija Rakovskog i časopis „Dunavski lebed”. Princip Balkan – balkanskim narodima, koji je zagovarao i osmišljavao knez Mihailo, bio je tačka oslonca u političkom, vojnom i bezbedonosnom smislu na celokupnom prostoru Balkanskog poluostrva. Ugovor koji je sa Bugarskim odborom sklopio knez Mihailo Obrenović bio je deo tog šireg plana, koji će zahvaljujući odnosu Velikih sila biti onemogućen. Realizacija će biti odložena sve do 1912. godine.

Velika istočna kriza 1875–1878, donela je novo intenziviranje u rešavanju političkih odnosa na Balkanu. Iako je u ranijem periodu tokom 1872, postojala ideja da se pokrene sveopšti Ustanak u kome bi Srbi, Grci i Bugari krenuli u oslobođenje od osmanske vlasti, ona nije realizovana do kraja zbog negativnog odnosa Rusije. Hercegovački ustanak 1875, pokrenuo je ponovo ovo isto pitanje. Pokolji nad bugarskim civilima koje su izvele osmanske vojne snage u proleće 1876, alarmirao je evropsku javnost na loš položaj hrišćana u Turskoj. Ulazak Srbije i Crne Gore u rat sa Osmanlijama u leto 1876, ubrzava tok stvari. Velike sile će Ugovorima u Rajhštatu 1876. i Budimpešti 1877, rešavati pitanje Balkana.

 Austrougarska je dobila saglasnost Rusije da okupira Bosnu i Hercegovinu, a Rusija svoju zonu uticaja u strateški važnoj Bugarskoj. Sanstefanskim mirovnim ugovorom marta 1878, koji je inicirala, pa čak i nametnula Rusija, Porta je priznala stvaranje nezavisnih balkanskih država. Bugarska je dobila veliko uvećanje teritorije i državu koja je opsegom obuhvatila teritorije veće, nego što su to imale druge balkanske države Srbija, Crna Gora i Grčka. Pojam Sanstefanska Bugarska ostao je često politički kamen spoticanja u odnosima kako balkanskih država, tako i povremeno Velikih sila.

Velike sile posebno su kumovale lošem položaju kneza Milana. Rusofil na početku vladavine, kasnije razočaran u politiku Sankt Peterburga (od 1878), postaje austrofil i protivnik Carske Rusije. On je pokušao da novom političkom vizijom okrene put Srbije (od 1882. Kraljevine) ka Zapadu. Tajna konvencija (1881) svedočila je o pokušaju vezivanja srpske politike za Beč, a Timočka buna (1883) je dokaz o težnjama radikala i Rusije da se to ne dogodi. U sporovima i sukobima sa radikalima, bez podrške naprednjaka i liberala na kraju, ostao je u narodnoj uspomeni nepopularan i omražen vladar. Dinastija Obrenović, imala je u njemu kontraverznog vladara koga su protivnici opisivali kao avanturistu, rasipnika i pustolova, istoriografija mu nije bila blagonaklona, često se zaboravljalo da je bio prvi srpski kralj u modernoj istoriji.

Zahlađenje srpsko-bugarskih odnosa, poteklo je upravo iz tog vremena. Knez Milan Obrenović je i u spoljnoj i unutrašnjoj politici imao drugačija politička viđenja stanja na Balkanu. Najpre u unutrašnjoj politici njegov sukob sa radikalima koji je kulminirao 1883. Timočkom bunom, kada su vodeći članovi stranke pobegli u Bugarsku, dovodi do ozbiljnog narušavanja odnosa. Insistiranje kralja Milana da se Nikola Pašić isporuči Srbiji i da mu se sudi, nije naišlo na razumevanje bugarske strane. U očima Milana Obrenovića, Bugarska postaje jezgro okupljanja protivnika Obrenovića i Kraljevine Srbije. Pašić sa druge strane, nije krio da u svojim planovima ima podršku dela bugarskih revolucionarnih organizacija. Ujedinjenje Bugarske u jesen 1885, protivno slovu Berlinskog ugovora iz 1878, dalo je povoda kralju Milanu da protiv Bugarske povede rat, koji će se završiti porazom srpske vojske na Slivnici 17–19. novembra 1885.

Nikola Pašić je tražio da se političke stranke balkanskih naroda usaglase i počnu tražiti rešenje za formiranje saveza balkanskih država. Na scenu je tada stupio Milovan Milovanović, koji je svojom raspravom „Srbi i Bugari iz 1898. godine”, postavio temelj politike koju će sprovoditi duže od decenije i koja će kulminirati Sporazumom iz 1912. godine. Milovanović je tvrdio da je Srpsko-bugarski sporazum jedini način da se reši balkansko pitanje.

Posle Majskog prevrata 1903, dolaska Petra Karađorđevića i radikala na vlast, ponovo se otvara pitanje odnosa sa Bugarskom. Austrougarski pritisak na Srbiju vrlo brzo je počeo da raste. Velike sile su tražile od Petra Karađorđevića da reši tzv. zavereničko pitanje, pa se nestabilnost pokušavala relaksirati preko kvalitetnih saveza u spoljnoj politici. Sporazum u Mircštegu 1903. zaokružio je Srbiju u političkom smislu u uticajnu sferu Austrougarske. Stanje je bilo u ekonomskom i političkom smislu neizdrživo. Rusija je u tom momentu zauzeta katastrofalnim ratom sa Japanom (1903–1905), tako da se rešavanje Balkanskog pitanja očekivalo na štetu Srbije uz dominantnu ulogu Dvojne monarhije.

Početak 20. veka, koji je doneo slom i kraj dinastije Obrenović (1903), okreće točak istorije Srba u smeru sukoba sa Dvojnom monarhijom. Potpuna ekonomska emancipacija Kraljevine Srbije, postignuta kroz Carinski rat (1906–1911), ojačala je njene pozicije i težnje na Balkanu. Crna Gora takođe nije sedela skrštenih ruku tražeći priliku da  proširi svoj uticaj među Srbima u Staroj Srbiji. Aneksija Bosne i Hercegovine (1908) bila je prelomna tačka svih dešavanja. U Beogradu i na Cetinju postalo je jasno da Beč i Pešta žele ratni sukob, dok se Srbi u Monarhiji 1908–1909, nalaze na optuženičkoj klupi u montiranim sudskim procesima. Balkanski ratovi i pobede srpskih država 1912–1913, bili su povod Austrougarskoj da traži priliku za ratni sukob. Pritisnuti mađarizacijom Srbi u Ugarskoj bili su u teškoj poziciji, dok je u Bosni i Hercegovini uprava Beča i Pešte dala krila Mladoj Bosni.

Prvi svetski rat doneo je velike pobede i veliko stradanje Srba. Od Cera i Mačkovog Kamena, Kolubare, do Golgote, Kajmakčalana i pobedničkog proboja Solunskog fronta, trajala je epoha nezapamćena u modernoj istoriji Srbije. Ubistva civila, progoni i okupacija, uništavali su zemlju, a posledice će ostati prisutne decenijama. Crna Gora takođe je stradala u borbama sa Dvojnom monarhijom, ali u okupaciji od 1916. Srbi u Sremu i Bosni i Hercegovini, bili su hapšeni i raseljavani, a počela je i Golgota Srpske crkve u oblastima pod vlašću Monarhije.

Ceo 19. vek, srpska ideja prolazila je kroz momente uspona i jačanja. U Beogradu, Cetinju, Novom Sadu, kao centrima srpske državnosti, ali i u Mostaru, Sarajevu, Dečanima i Skoplju, gledalo se u jednom smeru i na isti način – oslobođenje i ujedinjenje svih Srba u jednu državu, kao jedinstvo i ideja vodilja 19. veka. Model preuzet od evropskih velikih sila, koji će od istih biti onemogućen na način kako su to sanjale i čemu su stremile generacije, vreme koje će biti upamćeno kao najblistaviji vek uspona srpske ideje.