Buster za neznanog junaka
Autor: Vule Žurić, pisac i književni kritičar
Dok još jedno pandemijsko leto gospodnje sve brže prolazi kroz globalnu avliju, jezikoslovci zaposleni pri najčuvenijim svetskim brendovima Rečnika engleskog jezika polako kreću u još jedan izbor za famoznu reč godine. Ne bi nas začudilo da makar jedan od ovih tradicionalnih leksičkih megdana ne završi pobedom reči buster! U vrlo slobodnom prevodu na srpski, reč je o „trećoj turi“ vakcina protiv pošasti kovida 19. Prema izjavama stručnjaka, buster doza će zacementirati novu pobedu medicine nad zaraznom bolesti koja je još jednom ogolila grotesknu suštinu prirode ljudskog društva.
Na prvi pogled, pomor izazvan pandemijom novog virusa korona ni po čemu se ne razlikuje od stradanja ljudi širom sveta od španskog gripa odmah po okončanju Velikog rata, ili od haranja kuge Evropom nekoliko vekova ranije. Strah od smrti čini da mnogi pojedinci pre veruju najrazličitijim maštarijama nego lekarskim receptima, a da se mnoge države upuste u ostvarenje totalitarnog sna o potpunom nadziranju podanika. Ovog puta, međutim, suočavamo se sa jednom gotovo fantastičnom anomalijom: u delotvornost vakcine pre svega ne veruju ni mnogi lekari, ali i dobar deo državnih službenika koji svoj hleb mukotrpno zarađuju radom u prosveti!
Čovek naprosto ne zna odakle da priđe razmatranju ove poražavajuće činjenice. Pre pokušaja da se dođe do bilo kakvog odgovora ovde se suočavamo sa problemom suštine samoga pitanja i sa identifikovanjem onoga ko na to pitanje zaista može da odgovori. Da li su to sami lekari, medicinske setre, učitelji i nastavnice ili oni koji su im dali diplome?
Gde potražiti odgovor na pitanje o čemu govorimo kada govorimo o znanju? Gde je to očas posla iscurelo naše kolektivno iskustvo? Šta je uslovilo trajno oštećenje imaginarnih nitratnih filmskih traka na kojima je kamera ljudskog saznanja zabeležila one najpresudnije trenutke u razvoju naše civilizacije, u kojima su ključnu ulogu imali veliki ljudi, spremni da svoju individualnu egzistenciju u potpunosti podrede dobrobiti celokupnog čovečanstva?
Odgovor na ova i brojna druga pitanja daće sȃm proces urušavanja ovog našeg teškom mukom građenog sveta, koji će u jednom trenutku prvo ceo smestiti na sićušni ekran našeg digitalnog časovnika, potom se svesti na jedan jedini piksel i onda ustupiti mesto virtuelnoj praznini.
No, dok se to ne desi, ne treba odustati od upornog podsećanja na ljude i događaje koji reljefe sa obe strane medalje prirode ljudskih društava čine živopisnijim i verodostojnijim.
Imajući u vidu ovu aktuelnu, još jednu pandemijsku takozvanu jesen, prisetimo se dva školska primera sanitarne prakse iz naše ne tako davne prošlosti čijih se godišnjica ovih dana malo prisećamo, a mnogo ih više zaboravljamo.
Prvi je velika epidemija kuge u Sremu koja je buknula krajem avgusta 1795. godine, a čiji je epicentar, nešto poputa današnjeg kineskog Vuhana, a posle i italijanaskog Bergama, bio tadašnji i današnji Irig. Zahvaljujući detaljnom izveštaju doktora Franca Šrauda, koji je sa peštanskog univerziteta, poput, recimo, dr Kona, poslat da rukovodi radom Sanitarne komisije koju bismo mogli shvatiti kao neku vrstu Kriznog štaba, moguće je do najsitnijih detalja pratiti sve faze pojave, razvoja, razbuktavanja, smirivanja i potpunog gašenja epidemije. Doktor Šraud je svoj detaljni izveštaj podneo peštanskim birokratama odmah po povratku sa terena, u jesen 1796. godine. Pisao ga je na nemačkom i latinskom, a sažetak njegovih izveštaja i nalaza na srpskom je, stotinu godina kasnije, u Pančevu objavio doktor Radivoje Simonović.
Simonović je bio svestrana ličnost, čijem je životu u radu pre pandemije bila posvećena izložba Etnološkog muzeja u Beogradu. Knjigu posvećenu epidemiji kuge u Sremu napisao je pre svega da bi još jednom ukazao na brojne razloge zbog kojih naš narod i pred kraj devetnaestog veka i dalje živi u uslovima koji bilo kome teško mogu da garantuju zdrav život.
Epidemija kuge, koju su u Srem iz Turske usred burnih geopolitičkih previranja donele brojne izbeglice, bila je samo stravična prilika da se sagleda sva pogubnost neukosti i siromaštva u kojima je u to vreme živela većina naših ljudi s obe strane granice između dva carstva. Neukost je uticala na to da stanovništvo Iriga odbije sprovođenje gotovo svih unapred propisanih sanitarnih mera. Zaraza se u Irigu brzo širila upravo zbog slepog poštivanja starih lokalnih običaja koji se tiču načina ispraćaja preminulog sa ovog sveta i bezgranične vere u lekovitu moć vina i rakije.
Zato se u jesen i zimu 1795. godine, u iriškom ataru, na obroncima Fruške gore odigrao pravi mali rat između predstavnika centralne vlasti i lokalnog stanovnišva. Predmet njihovog bespoštednog obračuna bila su nepropisno sahranjena tela Irižana umrlih od kuge. Irižani jednostavno nisu hteli da posmrtni ostaci njihovih najmilijih budu sahranjeni u propisno iskopana kužna groblja, pa su čak podizali improvizovane kolibe nad njihovim grobovima, gde su boravili sve dok se i sami ne bi zarazili kugom.
Doktor Šraud je na kraju uspeo da spase ono što je Irižana ostalo. Tokom proleća i leta 1796. iz Iriga je u novopodignute kontumace preseljeno kompletno stanovništvo, a potom je obavljeno detaljno čišćenje mesta. Spaljena je svaka pronađena krpa, srušena svaka ruševna zgrada, a zemljani podovi u kućama su kopani do pola metra dubine, da bi sva ta kužna zemlja bila sahranjena nedaleko od naselja. Sâm Irig je opkopan dubokim jendekom, u mesto se nije moglo ući, niti iz njega izaći, a lekari su uredno zapisivali istorije bolesti svih pacijenata koji bi dopali improvizovanih bolnica, gde je osnovno sredstvo zaštite od kuge bilo sirće.
Godinu dana nakon prvih slučajeva kuge i šest meseci nakon poslednjeg zabeleženog smrtnog slučaja, Irig je svečano otključan. Dvesta i trideset godina kasnije, od svih nadgrobnih spomenika na kužnim grobljima, gde je sahranjeno preko dve i po hiljade Irižana, ostao je samo jedan. I dok je doktor Šraud svoj detaljni izveštaj, u kome su se nalazila popisana imena svih onih koji su umrli od kuge, nadređenima podneo samo nekoliko meseci nakon završetka epidemije, mi smo spisak iriških žrtava kuge objavili na srpskom tek o dvestagodišnjici tih strašnih i opominjućih događaja.
Sećanje na ovaj pomor gotovo potpuno je izbledelo iz našeg istorijskog pamćenja, ali je nerazumevanje između sveta evropske birokratije i srpskog nacionalnog bića ostalo gotovo isto, kao što je isto i poverenje u moć rakije i vina.
Probijanja Solunskog fronta sećamo se sve monumentalnije. Datum njegovog probijanja uzet je za državni praznik kojim se konkretnije namerava podupreti obnavljanje onih zamrlih ili nikada do kraja uspostavljenih tradicija. Ali, ove godine je propuštena prilika da se o prelomnom događaju Velikog rata progovori iz jednog sasvim aktuelnog ugla.
Jer, srpski vojnici su sa Kajmakčalana u nezadrživi juriš u porobljenu otadžbinu krenuli vakcinisani, a za to su najzaslužniji jedan poljski lekar i jedan slavni srpski vojskovođa.
Ludvig Hiršfeld je kao mlad epidemiolog i dobrovoljac stigao u Valjevo u jeku epidemije tifusa 1915. godine. Bezrezervnom požrtvovanošću i htenjem da svoja znanja stečena na Ženevskom univerzitetu podeli sa mladim srpskim lekarima, uspeo je, pre svega, da stvori atmosferu u kojoj se učinilo moguće ugledati svetlo na kraju tunela. Potom je sa srpskom vojskom prešao preko Albanije, da bi u okolini Soluna sagradio našu prvu laboratoriju u kojoj je radio na pronalaženju što efikasnije vakcine protiv trbušnog tifusa.
U vreme boravka u Valjevu, Hiršfeld je upoznao vojvodu Živojina Mišića, koji mu je tri godine kasnije, kao glavnokomandujući srpskih snaga koje su bile određene za proboj Solunskog fronta, obećao da će se prvi vakcinisati kada poljski lekar dođe do efikasne vakcine. Tako je i bilo. Hiršfeld i njegovi srpski učenici, lekari koji će posle rata činiti jezgro iz koga je rođeno naše savremeno zdravstvo, prvo su vakcinisali vojvodu Mišića a potom i sve vojnike pod njegovom komandom.
Tokom napornih juriša čiji ritam savezničke snage nisu mogle da prate, nijedan srpski vojnik nije oboleo od trbušnog tifusa. Oni koji su taj junački put preživeli, oslobodili su otadžbinu zdravi.
Ako ne njima, onda makar trenutak zdravorazumskog sagledavanja činjenica u vezi sa pitanjem primanja vakcine dugujemo svim onim znanim i neznanim junacima koji su na tom slavnom oslobodilačkom putu pali. Da bismo im se odužili, ne moramo gromopucatelno da se busamo u grudi i time dokazujemo koliko smo veliki Srbi.
Dovoljno je verovati nauci onoliko koliko koje je vojvoda Mišić verovao Oskaru Hiršfeldu.
Ostavi komentar