Srbija i Kosovo – priča u kojoj se ne nazire srećan kraj
Autor: prof. dr Dejan Vuk Stanković
Nedeljni „izbori”, u organizaciji kosovske vlade ultrancionaliste Albina Kurtija, za četiri opštine sa srpskom većinom, kosovsko pitanje vratili su u epicentar političkih i medijskih rasprava.
Ako bi trebalo upotrebiti samo jednu reč kako bi se saželo ono što se odigralo ovog dana, bila bi to reč ‒ nasilje. Nasilje je ključna reč za razumevanja nedeljnog izigravanja demokratije i brutalnog etničko-političkog inženjeringa, koji već duže vreme koordinirano sprovode Kosovo i politički Zapad.
Nasilje koga smo svedoci je višedimenzionalno, metaforično i realno prisutno. Ono se događa na institucionalnom, diplomatskom i socijalno-psihološkom planu.
U sumornoj i napetoj kosovsko-metohijskoj zbilji, brojke o izlaznosti ne treba ni slučajno gledati sa podsmehom, već ih treba prepoznati kao opasne i zloslutne.
Glasalo je tri odsto stanovnika, mahom albanske nacionalnosti i svega 12 Srba. Međunarodna zajednica, što je u ovom slučaju eufemizam za politički Zapad, priznala je rezultate, svesna sporne, realne upotrebne vrednosti „demokratskih izbora na Kosovu od prošle nedelje”.
Nedeljni izbori nisu doveli do eksplozije albanskog političkog trijumfalizma, ali, s druge strane, jesu potvrdili nacionalno jedinstvo tamošnjih Srba. Ono je demonstrirano na sastanku državnog vrha i predstavnika kosovskih Srba u Raškoj. Spoj nacionalne discipline i borbe za slobodu i dostojanstvo najveći je politički i simbolički kapital Srbije i srpskog naroda u ovom sumornom i teskobnom političkom trenutku. Vučićevo glasno „NE okupaciji” podseća na davnašnju hrabrost irskog revolucionara DŽona Kolinsa, hrabrog lidera u borbi Irske za slobodu od britanske krune i njene dominacije.
Posle svojevrsne ujdurme u vezi sa lokalnim izborima u većinskim srpskim opštinama, evropski diplomata Miroslav Lajčak hladnokrvno i uporno nastavlja da poziva na dogovore o ZSO.
Ovaj poziv treba razumeti kao deo uobičajene, već viđene diplomatske kurtoazije. Lajčakova pozivnica na dijalog, koji je dugo na nultoj tački, eho je želje da kosovski problem reši po hitnom postupku, tačnije do kraja godine.
Aktuelnim briselskim i vašingtonskim „šatl- diplomatama“ potrebni su uspesi po svaku cenu i to posebno na štetu Srbije i Srba. Sledeća godina je izborna u SAD i nekim važnim evropskim državama, a Zapadni Balkan može ponovo postati mesto „diplomatskih uspeha“ i potvrda navodne globalne (pre)moći.
Karijernim i visokopozicioniranim briselskim i vašingtonskim političarima jedini cilj je da „posao bude urađen“. Srpska drama oko Kosova i albanski snovi o Velikoj državi Albanaca njima su odavno u trećem planu.
Tumačeći njihovu retoriku i posvećeni hiperaktivizam, uočavamo da je u ovoj situaciji isključivo reč o trci za ugledom, odnosno karijernim prestižom koji se konsekventno uklapa u kreiranu sliku u delu međunarodne zajednice, o kredibilnoj sili koju valja uvek iznova pokazivati na Balkanu.
Srbi sa Kosova i Srbija su u ovom trenutku taoci trusne sadašnjosti i moguće obećavajuće budućnosti koju protežira vašingtonsko-briselska birokratija. Oni su ujedno i nesumnjive žrtve maksimalističkih zahteva portparola velikoalbanskog nacionalizma i potencijalnog izazivača trećeg balkanskog rata određenog formata, bezobzirnog Albina Kurtija.
U susret razgovorima drugog maja u Briselu, za pretpostaviti je da će samozvani kosovski premijer predočiti cinični stav o legitimnosti i legalnosti održanih izbora, uprkos činjenicama i brojkama. Farsa, kao posledica nedavno održanih izbora, za Srbiju je neprihvatljiva. Lajčakovo posredovanje, uz dirigentsko vođenje Borela, Eskobara i nemačke diplomatije, svedeno je na prihvatanje kosovskih, politički defektnih izbora, uz propratne komplikovane i napete razgovore oko modaliteta organizacije ZSO.
Lako je zamisliti da će sledeći susret Vučić‒Kurti biti sastanak bez epiloga. Ostaće egzistencijalni strahovi Srba i brutalna nasilnička ostrašćenost Albanaca, tolerisana od njihovih zapadnih sponzora. U tom smislu, farsični lokalni kosovski izbori kao čin nasilja nisu samo napad na principe demokratije i pokušaj političke normalizacije, već i neskrivena poruka da je cilj svih navedenih postupaka „Kosovo bez Srba”.
Projekat „Kosovo bez Srba“ predstavlja cilj dostojan albanskog ekstremizma i meru osvetničkog geopolitičkog rezona i prakse Zapada.
Ko ne veruje u tezu o zapadnoj geopolitičkoj osveti Srbiji, trebalo bi da upozna „prvi tim” Stejt departmenta zadužen za Srbiju, Kosovo i region Zapadnog Balkana.
Kristofer Hil, Gabrijel Eskobar i nedavno „diplomatsko pojačanje“ u vidu DŽejmsa Rubina, zloglasnog portparola NATO bombardovanja iz 1999, nesumnjiva su potvrda da smo daleko od procesa istinskih razgovora, pregovora i dogovora u kojima se dolazi do minimalnog kompromisa.
Teško je zamisliti događaj ili politički proces koji bi „prvi tim“ američke diplomatije, zadužen za Zapadni Balkan, naveo na minimalnu korekciju „zakucanih“ stavova o kosovskom pitanju.
Ono što važi za američke diplomate jednako važi i za evropske posrednike, Slovaka Miroslava Lajčaka i Španca Žosepa Borela. NJihov izbor za posrednike pažljivom posmatraču nedvosmisleni je pokazatelj diplomatske paradoksalnosti u međunarodnim odnosima. Naime, oni su predstavnici zemalja koje nisu priznale nezavisnost Kosova, premda svakako „kreditiraju“ Kurtijev agresivni velikoalbanski nacionalizam i sistematski progon Srba. NJihov „političkih greh“ je „greh nečinjenja“, konkretno političkim nekažnjavanjem represije ROSU, pokušajem normalizacije agresivne retorike albanskih političara i grubim kršenjem duha i slova potpisanih sporazuma u Briselu.
S onu stranu tvrdih stavova Zapada i kosovskih političara, potonja kvaziizborna provokativna agresija opasna je i za albanska i za zapadna očekivanja. Očigledno je da Srbija neće popustiti i krenuti putem koji je ispod granice državnog i narodnog dostojanstva.
Danas je Srbija svesna da prošlost ne može da se promeni, ali ima snagu i razum da odmereno upravlja sadašnjošću i pametno gradi budućnost. Opsesija kosovskim mitom i površna „zavetnička logika“ samo je prazna retorička oblanda kojoj nedostaje konkretan i praktično održiv politički sadržaj. Srbija je povukla crvene linije: nema Kosova u UN, politički i pravni imperativ je samouprava za Srbe na Kosovu s institucionalnom povezanošću sa Srbijom. Ne treba naročito naglasiti da se podrazumeva da ne sme biti reprize paklenog hrvatskog scenarija iz 1995. godine, kada su ubijani i proterivani Srbi sa njihovih vekovnih ognjišta.
Predsednik Srbije Vučić ponovio je navedeno više puta. Uzgred, poslednjih godina Srbija je značajno unapredila vojne resurse i radila na podizanju javnog morala, u cilju preventivnog delovanja ali i zaštite srpskog naroda na KiM ukoliko se ukaže potreba za upotrebom sile. Zapad, čini se, površno odmahuje rukom na jačanje srpske vojske, a ta prećutna ravnodušnost može stvoriti pretpostavku za sprovođenje neplaniranog scenarija koji podiže bezbednosni ulog, otvara prostor za druge ambiciozne političke „igrače“, otvarajući prostor geopolitičkim aspiracijama različitih motiva. Dodatno, u izbornim godinama površne diplomatske i bezbednosne procene mogu postati neočekivani bonus „aduti“ opozicije, pre svega u SAD. Nevolja sa ovakvim greškama je da nam postaju jasne onda kada se dogode.
Uprkos energičnom ideološkom i nacionalnom fanatizmu o ujedinjenju u jednu državu, Albanci ne postupaju nimalo mudro kada istražuju granice Vučićeve tolerancije na njihovu političku aroganciju. „Budžet“ Vučićeve tolerancije nije beskonačan. Nije realno da u bliskoj budućnosti dobiju „političke subvencije“ za nacionalni bezobrazluk, etničku mržnju i agresiju. Srpski narod je pokazao trpeljivost na nedaće, ali i odlučnost da se bori. I za Srbe i Albance bilo bi najmanje štetno da ova generacija srpskih i albanskih političara najzad shvati i otvoreno raspravi aktuelne probleme organizacije suživota u miru, stvarajući tako preduslove za ubrzani razvoj i postepeno dostizanje nivoa civilizacijskog napretka Evrope.
U postojećim okolnostima prethodno pomenuta poruka zvuči utopijski, ako ne razumemo aktuelni trenutak u kome smo sada. Ne postoji ZSO, nema međunarodne legitimacije kosovske nezavisnosti u punom kapacitetu a široko je otvoren put još većem nivou političke i bezbednosne nestabilnosti i rizika. Dobrog scenarija, scenarija u korist običnih ljudi iz oba naroda, nema na vidiku. Kada nam je ovo jasno, bolje razumemo i dužnost da se napravi „iskorak“.
Hod po graničnim područjima slobode izražavanja ‒ medijska zavrzlama u vezi sa jednom uvredom
„Slučaj Vučićević“ potresao je medijsku scenu proteklih nedelja. Kontroverzni urednik i novinar „bez dlake na jeziku“ Dragan J. Vučićević, kao pobornik politike vlasti, otišao je nakratko u zatvor zbog odbijanja da plati novčanu kaznu za uvredu nekadašnjem glavnom i odgovornom uredniku televizije N1, Jugoslavu Ćosiću. Argument vlasnika i urednika najtiražnijeg srpskog tabloida „Informer“ bio je jasan, i on je glasio otprilike ovako: nisam i neću da budem kriv zbog istine koju sam napisao i dokazao. S druge strane, sud je u sprovedenom postupku cenio raspoložive dokaze i osudio Dragana J. Vučićevića na novčanu kaznu. Pravno artikulisana Ćosićeva osetljivost na Vučićevićev oštar jezik, koji je povremeno „van granica konvencionalne pristojnosti“, sudski je „potkrepljen“ retoričkom figurom „o Ćosiću kao šiptarskom plaćeniku“.
Slučaj „Vučićević“ dobio je očekivanu, medijsko-političku dramatizaciju. Nebrojeni tekstovi i gostovanja po televizijama pokazali su dramatičnu polarizaciju u stavovima srpske medijske i političke elite. Umesto suštinske rasprave o granicama slobode izražavanja i ustavnim i zakonskim garancijama za iste, pravosudnoj praksi u navedenim slučajevima, etičkom kodeksu novinara, slobodi da sumnja i iskaže stav u demokratskom društvu dogodila se kombinacija „osuđenikovog“ performansa i beskrajnog, politički jalovog i moralno neubedljivog uveravanja medijskih poslenika da su, tobož, ugroženi „otrovnim rečnikom tabloida“ i represijom vlasti. Stvarnost je drugačija, ali malo koga zanima istina. Za sve vreme svoje vladavine Aleksandar Vučić, lider opcije na vlasti, nije sudski gonio autore raznolikih salvi uvreda i kleveta, niti je ikad zabranjivan ili opstruiran rad novinara u pisanim ili elektronskim medijima.
U podneblju „diktature“ ne postoje zabranjene teme ni isključivo podobni novinarski pristupi, niti aktuelna vlast cenzuriše zaključke i iskaze koji su vrednosno štetni po pojedince koji obavljaju državne funkcije. U stvarnosti u kojoj živimo postoje mediji koji su za i mediji koji su protiv vlasti, s različitim nivoom uticaja i kredibiliteta. Uticaj medija na oblikovanje stvarnosti stvar je novinarskog znanja i veštine, pri čemu istina treba da bude glavni moto.
Dakle, defakto medijski pluralizam postoji, ali je on prisutan kroz polarizaciju i stalni sukob koji se odvija „bez rukavica“. Fenomen medijskog pluralizma koji stvara i održava oštru vrednosno-političku podelu, međutim, nije srpska osobenost.
U pogledu navedenog nema dramatične i suštinske razlike u odnosu na prosvećeni zapadni svet.
Dovoljno je, recimo, pratiti samo jednu nedelju američku predsedničku kampanju kako bismo razumeli da je reč o „opštem mestu“ u vremenima borbe za vlast. U haotičnom srpskom medijskom pluralizmu dilema je ostala u pogledu odnosa istine i pravnog statusa uvrede u zakonskim normama. Ovom pitanju moglo bi se pristupiti iz ugla intelektualne debate.
Ukoliko bismo prihvatili stav da je Vučićevićevo polazište činjenički potkovano relevantnom dokumentacijom (što je stvar koja je poznata sudu pred kojim se vodio postupak), a što je jedna od opcija, s određenom dozom uverljivosti, ostaje moralna senka nad presudom protiv urednika „Informera“. Sila pravosudne odluke primenjena je na tekst koji je javnosti predočio istinu koja je uznemirujuća za „junaka“ Vučićevih tekstova, novinara Jugoslava Ćosića.
Posledično, u slučaju da je napred navedeno tačno, ostaje dilema kako bi se tretirala saopštena neistina, koja, recimo, ne uznemirava onoga na koga se direktno ili indirektno odnosi. Da li je ona legitimna? Ako su istina i laž suprotnosti a istina se, kako to navodi glavni i odgovorni urednik „Informera“, kažnjava, da li je laž sudski bezbedna? Zvuči kao retorička smicalica. Izvesno jeste. Ali postoji kompleksniji problem koji bi se mogao ovako formulisati: da li je zakonom i sudskom praksom jasno utvrđen prag i stepen osetljivosti koji treba da bude pređen da bi bio predmet kažnjavanja? I još dalje: da li je on isti za svakog od građana, imajući u vidu različite individualne senzibilitete, karaktere i lično iskustvo?
Čitava stvar postaje utoliko komplikovanija, kontroverznija i konfuznija, ako se zna da je reformom krivičnog zakonodavstva pre više godina ukinuto krivično delo klevete. Dakle, kleveta je dopuštena, posebno u uslovima poslaničkog imuniteta, dok je uvreda sankcionisana, tako da epilog sankcija može biti zatvorska kazna kao zamena u slučaju odbijanja plaćanja (prvobitno) izrečene novčane kazne. Nije li pravno, moralno i politički logično razmotriti ponovno uvođenje klevete u naše zakonodavstvo, u kom slučaju bi mediji postali posledično značajno obazriviji ili je potrebno, možda, pristupiti dekriminalizaciji uvrede? U svetlu ovih dilema pokrenuta je zakonska procedura za dekriminalizaciju uvrede koju predvodi Dragan J. Vučićević, a podržava državni vrh, SNS i deo javnosti koji podržava ili ima razumevanja za aktuelnu Vučićevu politiku.
Druga strana u ovoj već okončanoj priči u najvećoj meri neproduktivno ćuti ili afektivno negoduje. NJihovi argumenti nalikuju argumentima o postojanju medijske cenzure i diktature. Ovi argumenti čini se da su sama srž jalovog opozicionog diskursa i oni se nemilosrdno ponavljaju i danas, gotovo deset godina nakon što su patentirani u nekoj od propagandnih „kuhinja“ bivše vlasti i njenih medijskih saveznika.
U vrtlogu medijske polarizacije otvorilo se važno pitanje o granicama slobode govora. Ovo složeno i dalekosežno pitanje ne može biti razjašnjeno jednostavnim i ad hoc zaključcima, već zahteva sveobuhvatniju analizu. A jednoznačnog i neprotivrečnog odgovora nema. Razmišljanje o granicama slobode izražavanja ostaće pod velom kontroverze, bez obzira na pravno-politički epilog slučaja „Vučićević“.
Izbori naši nasušni –političke igre bez granica
Izbori su postali politička (stranačka) tema broj jedan u Srbiji. Scenario nije neočekivan. Mogao se naslutiti još kad je u izbornoj noći predsednik Srbije i lider SNS oročio mandat aktuelne Vlade Srbije za april 2024. godine.
Uzgred, od 1990. godine i uvođenja višestranačkog sistema samo tri vlade su postupale u punom mandatu: koaliciona Vlada SPS ‒ JUL ‒ Nova demokratija i dve postpetooktobarske vlade: Vlada „nacionalnog pomirenja“ DS i SPS eksperta Mirka Cvetkovića, od 2008. do 2012. godine i vlada predvođena SNS-om od 2016. do 2020. godine. Sve ostale bile su kratkotrajne, nestabilne i bremenite konfuzijom koja je svakodnevno ugrožavala njihovo funkcionisanje.
Strogo politički posmatrano, aktuelna Vlada Srbije nema razloga za prevremene izbore. Uz izuzeće povremenih nepromišljenih istupa ministra privrede Radeta Baste o spoljnoj politici i hitnosti uvođenja sankcija Rusiji zbog ukrajinsko-ruskog rata, ozbiljne unutrašnje nestabilnosti u funkcionisanju aktuelne Vlade nema.
Skupštinska većina je neupitna za donošenje zakona i budžeta. Isto tako, rejting stranaka značajno je veći od rejtinga opozicije.
Lideri antivladinih stranaka i pokreta glasno traže izbore, ali to je gotovo opšte mesto svuda. Uprkos opozicionoj „buci i besu“, o izborima se u javnosti govori glasno i otvoreno.
Paradoksalno, o njima najviše govori vlast. Provera legitimiteta koja se krije u osnovi diskursa o prevremenim izborima nadjačava pomenute „tvrde“ činjenice stranačkog života i funkcionisanja demokratskog poretka.
Potreba za proverom legitimiteta ima svoju unutrašnju političku logiku koja kombinuje podršku, stabilnost i rizik.
Srbija je na političko-istorijskoj prekretnici. Kosovo je najveći izazov.
Oko ovog pitanja nema nacionalne discipline i političkog saglasja. Zanimljivo je da nijedna parlamentarna stranka nije za nedvosmisleno priznanje i članstvo Kosova u UN. Stranke se razlikuju po pitanju prihvatanja i dinamike sprovođenja nemačko-francuskog plana za Kosovo, ali nema one suštinske razlike koja bi temu Kosova učinila „okidačem“ za izbore. Večite medijsko-političke podele na „patriote“ i „izdajnike“ okupiraju politički prostor i prizivaju nužnost opredeljivanja, ali ostaje dilema šta je politički dobitak nakon izbora. Iako je vlast nebrojeno puta negirala nameru da prizna kosovsku nezavisnost, desničarske partije i njima sklon deo javnosti zaoštrile su nacionalističku retoriku. Iza jezičke pompe ne krije se ništa suštinski inovativno na ideološkom planu, a ni akciono-organizaciono relevantno, što može da uzdrma politički poredak. Ono što važi za desnicu još upečatljivije je prisutno na proevropskom polu političke scene. Ni među akterima evropske orijentacije nije prisutno ništa suštinski novo i relevantno. Posle određene pauze, evropska opozicija Vučićevoj vlasti obećava datume za članstvo Srbije u EU. Stari recept je obnovio ambiciozni i nejaki Đilasov SSP pričom o „članstvu Srbije u EU“.
Dakle, borba ideja kao osnova za novo glasanje ne može biti tačka političkog sporenja oko koje je važno čuti „glas naroda“.
Eventualni razlog za izbore mogao bi biti prepoznat u pozivu predsednika Srbije za širom političkom podrškom za kontinuitet politike nacionalnog suvereniteta, na spoljnom i unutrašnjem planu. Od svih važnih političkih koncepata samo koncept suverene demokratije nije bio na proveri. Vučićev aktuelni kurs u politici najviše odgovora ideji o suverenoj demokratiji. Reč je o političkom liderstvu koje traži direktnu i većinsku podršku i vođenju države koje stavlja interes naroda a ne elita na prvo mesto. Zahtev za novim izborima koji se čuje iz redova vlasti je zahtev za autentičnom podrškom naroda kao osnovom za dalju realizaciju dugoročnih ciljeva vlasti – zaštiti države i nacije, ekonomskom rastu i pravednoj raspodeli blagostanja.
Podrška naroda je osnova stabilnosti vlasti. Posle trideset godina napetog višestranačja, bremenitog institucionalnim krizama, kadrovskim diferenciranjima, ideološkim podelama i incidentima, stabilnost u vremenima istorijske krize, bezbednosnih rizika i političkih turbulencija su neophodni praktično-politički resurs. Bez stabilnosti u institucijama nema političkog dogovora oko borbe za državne i nacionalne interese niti pogodne klime za investicije, a onda ni tačke oslonca za dalje društvene reforme u brojnim oblastima života.
I najzad, tu je i faktor minimalizacije unutrašnjepolitičkog rizika, kao faktor prevremenog izbornog izjašnjavanja. Sukobima opterećena javnost, forsiranje duha podele na svakodnevnom nivou, pretnje i provokacije demonstracijama, prizivanje incidenata po principu „ko potpiše, njega ubiše“, pokazuju polarizaciju dela društva opterećenog brojnim istorijskim dilemama na koje se nadovezuje globalna političko-bezbednosna i ekonomsko-energetska kriza. I bez primesa lokalnog zapadnobalkanskog ratnog nasleđa, globalni izazovi zahtevaju manjak ostrašćenosti, višak moralnog obzira i racionalnosti. Deficit opšteg moralnog obzira i javne racionalnosti može se razrešiti narodnim glasanjem. Ukoliko se proceni da je ova vrsta provere potrebna, ona je bez sumnje bolji izbor u poređenju sa kontinuiranim zaoštrenim sukobima u medijima, političkim institucijama i na ulici.
Demokratija kao poredak „čistih računa“ između građana i vlasti bila je takva od antičkih vremena do danas. Srbija ide dobrim putem.
Ostavi komentar