Аутор: др Милош Савин, историчар
До коначног разграничења Краљевине СХС и Мађарске је дошло 4. јуна 1920, Тријанонским споразумом. Коначно разграничење у Банату са Румунијом извршено је 10. септембра 1920.
Разочарање због укидања „покрајинске владе” је било у сенци радости због националног уједињења и отцепљења од Угарске. Српско становништво је чинило само релативну већини од 33,7% у Војводини, па је постојао и страх од превласти несловенског становништва, чије антијугословенско деловање су подржавале суседне државе. Припадници несловенских народности у овом периоду још увек су доживљавали Војводину као искључиво српску творевину.
У првих неколико послератних година извршен је слом војвођанске пољопривреде, која је изгубила конкурентност са страним тржиштима. „Уместо да искористи компаративне предности Војводине и омогући њен бржи привредни развој, држава је имала такав однос према њој који би могао да се упреди са колонизаторском експлоатацијом. Сваки квадратни километар Војводине био је четири пута, а сваки становник више од два пута порески оптерећен него у Србији, Босни, па и у Хрватској и Словенији. Пореско оптерећење Војводине, далеко је превазилазило њену економску моћ, а то раубовање представљало је најнерационалнији начин вођења државне економије. Опште осиромашење Војводине довело је до тога да је национални доходак десетак година после ослобођења био мањи него 1913. године, мада је добро познато како је у време Аустроугарске свесно занемариван привредни развој ових крајева”. Поред наведеног, једино је Војводина, од свих југословенских покрајина, плаћала и посебан ратни порез. Циљ уништавања Војводине, није био обнова у рату страдале Србије, већ задовољавање интереса београдске буржоазије која је Војводину видела као ничију земљу, идеалну за експлоатацију.
Још 1919, пре споразума о разграничењу са Мађарском и Румунијом, међу војвођанским радикалима, дошло је до разочарања начином на који се према Војводини поступа, о чему сведочи њихова штампа. Застава је у уводнику под насловом „Плачи Војводино” жестоко напала владу због „пљачке” Војводине. Српски гласник из Кикинде је исте године констатовао: „Изгледа да је онима тамо у Београду наша Војводина баш слабо прирасла за срце”. Поред радикалског Српског гласника у Кикинди је излазио и демократски Српски глас, који је 1919, сматрао да Војводина треба да буде посебна покрајина, без одлика државности, те да се од Београда не може ништа очекивати. Провејавала је идеја да Војвођани треба да се дистанцирају од београдских политичких кругова и самостално окупе.
Упркос великом незадовољству због стања у Војводини, овдашње странке нису приступиле формирању заједничког фронта за одбрану Војводине од експлоатације. Радикали су приступили србијанској Народној радикалној странци, а демократе новоформираној Демократској странци. Савременици су запажали да су се Мађари боље снашли у туђој држави, него војвођански Срби у својој.
Приликом расправа о будућем уставу Краљевине СХС, радикал Стојан Протић се залагао за децентрализацију и покрајинску самоуправу у оквиру јединствене југословенске државе, али је Војводину делио на две покрајине, Бачку са Сремом и Банат. Вођа Хрватске сељачке странке Стјепан Радић је предлагао федеративно уређење државе. Његов предлог је препознавао Војводину као једну од федералних јединица. Следеће године је, међутим, Радић изјавио да се Банат, Бачка и Барања „неразумно и нелогично називају Војводином”, да су у њој „Срби према Хрватима у посве незнатној мањини” (што је у супротности са чињеницама), те испољио хрватску претензију према деловима Војводине. На Уставотворној скупштини 28. јуна 1921. усвојена је концепција водећег радикала Николе Пашића и проглашен је Видовдански устав који ће важити до 1929. године. Нови устав је негирао могућност постојања покрајинских самоуправа – локална администрација је подељена на области, округе, срезове и општине.
Уставом и законом који је након њега усвојен, ограничена је слобода штампе, што је проузроковало цензуру и аутоцензуру у војвођанским новинама. У Војводини устав није поштован, градови и жупаније су били под директном влашћу министра полиције, а општинама су управљали државни комесари све до 1927. Војводина је подељена на потпуно нелогичне области, а полицијско-чиновнички притисак је у ове крајеве увезао масовну корупцију, односно, губитак вере у правни систем. Образовани војвођански кадар је, у свим институцијама и административним органима, замењиван неквалификованим кадром, претежно из Србије.
Већ у септембру 1921. у Бечкереку је дошло до скупа радикала из целе Војводине (са Сремом), на којем је усвојена Малогоспојинска резолуција, којом се тржи обнављање Централног одбора радикалне странке за Војводину и престанак унутарстраначке дискриминације над војвођанским радикалима. Главни одбор странке је одбио поменуту декларацију. Пашићев лични секретар је, раније, приликом обиласка Срема, рекао да Пашић сматра да су му војвођански радикали тежи од хрватске опозиције. Војвођанске демократе су 1923, незадовољне односом странке према Војводини, такође затражиле поновно формирање покрајинског главног одбора.
До цепања Демократске странке из које је издвојена Самостална демократска странка је дошло 1924. Самосталне демократе у Војводини, иако аутономашки настројене, у почетку су биле веома опрезне у истицању војвођанских концепција.
„С обзиром на поменуте политичке процесе и економске проблеме Војводине, током 1925. године, већ се процењује да је Војводина захваћена политичким процесима који воде ка стварању једног покрета и странке који ће штитити посебне интересе Војводине. Покрет је требало да прерасте у политичку странку, у коју би ушли неки незадовољни радикали, демократи из обе фракције и неки Немци, Мађари и Румуни. Мисао о томе јавила се у јужном Банату, а потом је изазвала интересовање у целој покрајини. Странка би се звала „самоуправна” и после парламентарних избора на њеном ширењу порадило би се у целој земљи”. Ипак до формирања ове странке није дошло пошто је превагнула страначка подређеност београдским централама.
Самостална демократска странка је заједно са Хрватском сељачком странком, образовала 1927. године Сељачко-демократску коалицију, која је тражила промену политичког система у духу демократије, парламентаризма и равноправности. Самосталне демократе у Војводини су подржале политику ове коалиције, док су демократе и радикали били противни непосредној сарадњи са Хрватском сељачком странком. Самостална демократска странка, почиње да пропагира аутономију Војводине, као посебне федералне јединице.
Скупштински атентат (1928), Шестојануарска диктатура (1929) и Октроисани устав (1931) прекинули су дотадашњи политички живот. Предвиђене су затворске казне за све који су се залагали за промену државног и административног уређења краљевине Југославије. Поред забране политичког организовања на племенској и верској основи, забрањено је и организовање по регионалном принципу. Дозвољен је искључиво рад политичких организација које су деловале на подручју целе државе и залагале се за интегрално југословенство. Диктатура је почела да слаби тек 1935, а опозиционе политичке странке нису имале право да се региструју и кандидују, већ су функционисале по принципу предизборних листа. Почетком новембра 1932, дошло је до састанка Самосталне демократске и Хрватске сељачке странке и усвајања Загребачких пунктација, којим је захтеван престанак србијанске хегемоније. Поменути акт није у потпуности задовољавао ни хрватске претензије, ни тежње српских самосталаца. „Представници ХСС су, анализирајући идеју Војводине као самосталне јединице, били крајње резервисани према тој иницијативи и људима који су то промовисали. Сматрали су да идеја о аутономности одређених области, па и Војводине, има за циљ да релативизује хиљадугодишњи сан о држави Хрватској”. Хрватске политичаре су иритирале и тежње самосталних демократа из западне Босне, који су тражили да по угледу на Војводину, направе посебну српску аутономију, која не жели да буде ни под Београдом, ни под Загребом. Констатовано је да су Срби „пречани”, самосталне демократе, највећи борци против београдске хегемоније, али и противници независности хрватске државе.
Пракса дискриминације Војвођана приликом запошљавања је настављена у периоду диктатуре – о томе сведочи и оглас из 1930, који као услов за пријем полицајаца на рад у Војводини тражи да кандидати буду са територије предратне Србије. Истакнути опозициони радикал из Војводине, Јован Лалошевић послао је протесно писмо лично краљу, у коме је констатовао да је дискриминација војвођанских Срба у односу на Србијанце противна идеји једнакости свих Југословена. У периоду диктатуре дошло је и до расула међу радикалима, што се у Војводини, највише одразило на Нови Сад. Политичку иницијативу преузимају пре свега сомборски и бечкеречки радикали, међу којима сазрева војвођанско аутономаштво. Они сматрају да треба обновити деловање кроз ширу војвођанску коалицију. Крајем 1931. Јован Лалошевић у жељи да прекине стање опште политичке пасивности, те стави питање Војводине у први план, обавља разговоре са својим радикалима, војвођанским самосталним демократама, демократама, представницима земљорадничке странке и појединим мађарским и немачким политичарима. Самосталне демократе су тада већ отворено пропагирале идеју да Војводина буде посебна федерална јединица.
Војвођански радикали су јула 1932, у Лалошевићевом стану у Сомбору одржали конференцију на којој су предложили своју платформу, познату као Сомборска резолуција. Конференцији су у име Главног одбора Радикалне странке присуствовали Милош Трифуновић и Милан Стојадиновић, чије присуство сведочи о важности овог догађаја. Страхујући да на конференцији не дође до отварања војвођанског питања у државно-правном смислу, Трифуновић и Стојадиновић су без примедби, благонаклоно, примили аутономашке захтеве Војвођана.
Конференцији су присуствовали и представници других политичких група. Основ резолуције је постао мото Војводина Војвођанима, чиме је захтевано да Војводина добије одређену аутономију и буде равноправна са другим покрајинама. Захтевано је да се прекине са дискриминацијом „синова Војводине”, да се прекине искоришћавање Војводине, те да се престане са омаловажавањем њеног менталитета, обичаја и високо развијених правних навика. Резолуција захтева да се на положаје у јавним службама у Војводини на првом месту доведу образовани и способни Војвођани, те да им се омогући и пропорционално учешће у свим централним државним органима и службама. Потпуна равноправност националних мањина са југословенским народима у Војводини и јачање узајамног поверења и поштовања међу свим становницима Војводине, без обзира на верску и националну припадност, представља значајан цивилизацијски домет ове резолуције. Потписници резолуције су унапред знали да ће их режимски кругови, али и београдске централе опозиционих странака, оптужити за војвођански сепаратизам, што су одбацили тврдњом да од просперитета Војводине целина државе може да има само користи.
Како би се Сомборској резолуцији дао шири војвођански оквир, те појачао политички значај аутономашких захтева, војвођански опозициони радикали иницирају наставак шире политичке сарадње. Резултат ове акције ће бити усвајање Новосадске резолуције као потпуно аутентичне, аутохтоне, војвођанске декларације, независне од Загребачких пунктација. Уочљива је разлика у поимању државног уређења између самосталних демократа и војвођанских радикала. Самосталци су се залагали за федерализацију државе, до које би дошло враћањем на 1918. Радикали су се противили враћању на 1918, и федерализацији државе, а пропагирали су поделу на равноправне покрајине, на које би био пренет значајан број државних овлашћења. Док су се војвођански радикали противили Загребачким пунктацијама, самосталне демократе, потписници пунктација, су сматрале да је приоритет уједињење свих аутономашких опција у Војводини, па нису превише инсистирале на њима. Пошто су сазнали да војвођански радикали планирају наставак сарадње са самосталним демократама у борби за аутономију, у Војводину долазе чланови ужег руководства Радикалне странке, Драгиша Цветковић и Милан Стојадиновић (у то време још увек опозиционари), тражећи да војвођански радикали одустану од даље акције, међутим њихов захтев је жучно одбијен.
Први корак ка усвајању Новосадских пунктација је био састанак у Новом Саду 11. децембра 1932. коме су се одазвале све све опозиционе странке, сем немачких и мађарских партија. Представник самосталних демократа из Бечкерека, Жарко Јакшић је предложио да састанак прерасте у стварање једне јединствене војвођанске странке која ће се борити за потпуну аутономију, што ипак није прихваћено. До великог искорака долази код војвођанских демократа, чији представник Миховил Томандл захтева да Војводина буде посебна федерална јединица која ће располагати својим приходима у најширем смислу. Акциони одбор је израдио нацрт резолуције, а на ширем састанку одржаном 28. децембра 1932. усвојена је Новосадска резолуција, писана у духу компромиса. Резолуција је осудила диктатуру и централизам, захтевајући демократију, социјалну правду и равноправност народа у Војводини.
На предлог вође војвођанских самосталних демократа Душана Бошковића, формиран је извршни одбор на челу са Јованом Лалошевићем, у циљу развоја војвођанске аутономашке опозиције. Извршни одбор је добио овлашћење да на темељу резолуције разговара са „Београдом и Загребом”.
Новосадска резолуција је у београдским политичким круговима доживела већу осуду од Загребачких пунктација. Поред режима, њу су осудиле и србијанске опозиционе странке. Највише толеранције према резолуцији је показала Земљорадничка странка, која је сматрала да се не може причати о србијанској хегемонији, већ о хегемонији „србијанске клике”, пошто је и србијански сељак трпео репресију. Самосталне демократе су подржале резолуцију, док јој се Демократска странка оштро супротставила. Радикална странка је отишла најдаље у осуди. На конференцији војвођанских радикала, 18. јануара 1933, Јован Лалошевић је инсистирао да је „Београду” неопходно отворити очи и убедити га да је „војвођанско питање најтеже, најделикатније и најопасније”. На конференцији је предочен реферат који инсистира на томе да су војвођански Срби у новој држави лоше прошли, зато што су понети национализмом, без борбе свој политички положај у Војводини напустили, па је неопходно да га политичком борбом врате назад. Реферат наводи да је политичка борба могућа само ако јој ослонац буду војвођанска традиција и војвођански патриотизам. Војвођански Срби, као иницијатори војвођанског патриотизма, за њега морају да придобију Мађаре, Немце и друге народе који живе у Војводини.
Плод конференције је и иницијатива да се обнови Војвођанска радикална странка, која треба у потпуности да раскрсти са србијанским радикалима. Војвођанска радикална странка је била замишљена као потпуно независна, искључиво војвођанска политичка организација чији би програм чинила Новосадска резолуција, са циљем успостављања војвођанског патриотизма. Намера ове групе је била да буде спона у сарадњи међу свим народима Војводине, те стожер опозиционог аутономашког политичког окупљања. Изнет је захтев да о приликама у Војводини треба да одлучују само Војвођани, те се са Војвођанима мора преговарати о будућем уређењу државе.
Дан након почетка конференције војвођански радикали су изнели и свој предлог устава, који је предложен другим аутономашким групама као иницијатива за даљи дијалог, отворен за све сугестије. Овај предлог је предвиђао да Војводина буде једна од прецизно дефинисаних југословенских покрајина са пуном законодавном и извршном аутономијом у областима унутрашњих послова, просвете, цркве, здравља, социјалне политике и пољопривреде. О наведеним надлежностима би се старало војвођанско покрајинско веће. Југославија је замишљена као јединствена држава која би имала заједничког краља, парламент, војску, монетарни систем и спољну политику. Предлог устава се залагао за пренос надлежности јединствене државе на покрајине, по британском моделу. Самосталне демократе се супротно овоме, залажу за федерализацију, што подразумева да покрајине део својих изворних надлежности пренесу на државну унију.
„Када је након уједињења 1918. године у Војводини дошло до разочарања, глас побуне дошао је из културе.” Исидора Секулић, „најобразованија и најумнија” жена тога доба, запазила је да је Војводина која „је имала сигурну културну оријентацију и увек будну културну политику”, у првих десет година нове државе постала „само њива коју треба преорати”. Режим није могао директно да утиче на ставове Матице српске. Унутар саме институције дошло је до сукоба две струје, доминантне традиционалне, војвођанско-српске, те мањинске, прорежимске, „шестојануарске” која се залагала за неговање „истинског југословенског духа”. Иако су „режимлије” помогнуте полицијом, покушале да учлане стотине противника аутономије Војводине у Матицу српску, те да изврше унутрашњи пуч, њихова струја је била поражена. Победничка војвођанска струја је базирала свој став на говору који је 1922. на скупштини Матице српске одржао најзначајнији српски географ, председник Српске краљевске академије Јован Цвијић, који је сматрао да је у српској традицији да се сваки регион бори за оно што му припада. Поред овога, од кључног значаја је било мишљење Васе Стајића, који је 1924, у Летопису Матице српске написао да „изневеравајући себе, свака покрајина изневерава целину.”
Пун процват аутономашке идеје у Матици почео је избором Николе Милутиновића за секретара, те покретањем Гласа Матице српске. Никола Милутиновић је пре рата био истакнути члан некадашње Српске либералне странке, а након њеног гашења симпатизер Самосталне демократске странке. На оптужбе да је циљ војвођанских аутономаша да разбију Југославију, Матица српска, под вођством Николе Милутиновића, прерасла је у најтврђе упориште аутономашког покрета у Војводини. У наредним чланцима, Милутиновић је разрадио своје ставове. Констатовао је да поред хрватског у Југославији није решено ни српско питање. Милутиновић је сматрао да је у интересу решења српског питања формирање две српске покрајине у оквиру Југославије – Србије као хомогене српске покрајине и Војводине као мешовите српске покрајине. На овај начин би војвођанско питање било решено и у југословенским и у српским оквирима.
Глас Матице српске инсистира и на „државотворним способностима Војводине” које би пре свега дошле до изражаја обезбеђивањем равноправности националних мањина као војвођанске „покрајинске посебности”, те њиховим укључењем у све друштвено-политичке процесе. Милутиновић, разрађујући свој став, предлаже да се у будућем федералном уређењу Југославије организују посебна српска, хрватска и словеначка покрајина, а равноправно са њима и Војводина и Босна и Херцеговина, као противтежа србијанском и хрватском хегемонизму, те гарант очувања државне заједнице. По питању покрајинског разграничења, Никола Милутиновић се залагао да Војводина мора да обухвати Банат, Бачку, Барању, цео Срем (са жупањским, винковачким и вуковарским котарима) и осијечки котар са Осијеком, а његов став се поклапао са мишљењем групе загребачких интелектуалаца и програмом Војвођанског фронта. По тадашњим подацима Хрвата би било три пута мање него Срба у Војводини, а Срби и Хрвати, то јест, Југословени би заједно са другим словенским народима чинили већину. Милутиновић је предлагао да се у Војводини економском привлачношћу обезбеде услови за насељавање још 300.000 српских и југословенских становника. Нови Сад би требало да буде центар војвођанског Српства, а Осијек центар војвођанског Хрватства. Сви народи у Војводини би били равноправни, а културну доминацију би имали војвођански Срби. Да би се ово остварило, било је потребно неговати војвођанску свест. Да би испунила своју мисију Војводина је требало да „узме иницијативу за уношење европских погледа, културних метода, широких видика, модернијих схватања…”.
Након атентата на краља Александра 1934, који су починиле хрватске усташе и великобугарски екстремисти уз подршку из Италије и Мађарске, дошло је до политичке прекомпозиције на државном нивоу. За изборе 1935, формирана је Удружена опозиција коју су чиниле Демократска, Земљорадничка, Самостална демократска и Хрватска сељачка странка. Аутономашка опозиција у Војводини је још од 1932, представљала најхомогенију политичку групу, која је додатно оснажила у оквиру Удружене опозиције. На изборима, сумњиве регуларности, режимска Југословенска национална странка је освојила 60,65% гласова. У намери да се ублажи политичка подела, двор је ипак на чело владе поставио вођу радикала Милана Стојадиновића.
Аутономашка опозиција у Војводини је након избора наставила рад и прерасла у Војвођански фронт, који је „уживао симпатије широких маса својим захтевима за аутономију Војводине и брже решење њених проблема”. Фронт је формиран око војвођанских самосталних демократа на челу са Душаном Бошковићем, а приступили су му преостали војвођански радикали (група око покојног Лалошевића), демократе, земљорадничка левица, социјалисти, а временом и чланови Комунистичке партије. Фронту су пришле и групе словачких, мађарских и немачких политичара млађе генерације, буњевачки клерикалци и појединци из Хрватске сељачке странке. Доминантну улогу у покрету су имали војвођански српски грађански политичари.
Како би се изградила чвршћа основа за деловање Војвођанског фронта, током јула 1935. усвојена је платформа. Она је базирана на говору др Жарка Јакшића у ком је истакнуто да „Војводина одлучно хоће ову државу. Али, исто тако, одлучно неће ово и овакво државно уређење”, да Војводина мора аутономно да господари својим приходима, те да је нужно да пословима у Војводини, руководе Војвођани. У платформи је закључено да Војводина коју чине Банат, Бачка, Барања и Срем, мора да буде посебна федерална јединица у оквиру Југославије. На политичку оријентацију Војвођанског фронта је од великог значаја била конференција одржана 7. августа 1935. у новосадском хотелу Парк, на којој је изражена приврженост Новосадској резолуцији, те покретање листа Војвођанин, првог септембра исте године. Жарко Јакшић је у процесу формирања Војвођанског фронта поново инсистирао на неопходности да се формира једна искључиво војвођанска странка која ће се борити за аутономију Војводине, међутим већина је ипак била за то да се задрже ранији страначки идентитети, што је значајно успоравало рад.
Истакнуто је и да постоји историјска склоност војвођанских Срба ка употреби екстремних парола. Аутономаше је преко Политике осудила и група београдских Војвођана, режимлија, у свом меморандуму. Војвођанин је запазио да „никада у повесници матица није дозвољавала да јој исељеници буду саветници”, а оспоравајући право београдских опозиционара да оцењују Војвођански фронт, лист је истакао да лидери србијанске опозиције „Милан Грол, Иван Рибар и Драгољуб Јовановић нису Војвођани, они само с времена на време свраћају у Војводину ради политичког ухлебљења” те да „не смета др Јовановићу ни „сељачко” ни „несељачко”, њему смета оно „војвођанско”. Војвођанска омладина, на студијама у Београду, делила је Војвођанин, у жељи да Београђани чују и другу страну. Војвођанским аутономашима је често замерана сарадња са Влатком Мачеком и ХСС, иако су са њима сарађивале и србијанске странке, па и сам режим.
Коминтерна је 1934. заузела став да је, у борби против надолазећег фашизма, неопходно отпочети сарадњу са грађанским политичким партијама антифашистичке оријентације формирањем организација Народног фронта. Октобра 1936, дошло је до првог споразума Војвођанског фронта са комунистима, у вези локалних избора. Грађански политичари, противници комунизма, сматрали су да постоји могућност сарадње са комунистима, али им се не сме дозволити руковођење фронтом. Комунисти су, упркос непремостивим идеолошким разликама, у Војвођанском фронту препознали организацију народнофронтовског типа. „Током 1937. и 1938. године ова сарадња је потврђена и јединством погледа на политичко решење положаја Војводине”.
На југословенском нивоу Стојадиновић је извојевао пирову победу, па је на његово место у фебруару 1939. дошао Драгиша Цветковић са задатком да се споразуме са Хрватима. Споразум Цветковић-Мачек склопљен је 23. августа 1939. Бановини Хрватској су додељени поједини сремски окрузи, а коначно територијално разграничење је остављено за касније.
Остави коментар