Asasini – mistični red srednjovekovnog islama

Autor: doc. dr Boris Stojkovski

Asasini predstavljaju jedan od najzanimljivijih srednjovekovnih redova koji su nastali u okrilju najmlađe monoteističke religije – islama, odnosno muhamedanstva. Asasini su najtešnje vezani za nastanak i razvoj šiitskog pravca unutar islama, odnosno za raskole koji su nastali u islamskoj religiji, koji prate muslimane od nastanka vere i od doba samog utemeljivača ove religije – Muhameda. Pitanje naslednika Muhamedovog, nakon smrti ovog muslimanskog proroka 632. godine predstavljalo je zapravo ključan problem koji je dovodio tokom srednjeg veka, ali i docnije, do nastanka niz sukobljenih pravaca u okviru islamske vere. Dakle, islamska religija, kao i muslimanski svet uopšte, ne predstavljaju nimalo monolitnu celinu, kako u srednjem veku, tako i u današnje vreme.

Prva četiri naslednika proroka Muhameda nazivaju se pravoverne halife, a njihovo doba rašidun hilafet. Za vreme te četvorice vladara islamski svet je relativno jedinstven. Nastanak šiita dovodi do prvog većeg raskola. Nastanak ovog pravca u islamu, nakon dominantnog sunitskog, najvećeg u muslimanskom svetu, vezuje se za ubistvo Alija, 661. godine. NJegove pristalice su smatrale da samo Alijevi naslednici mogu da budu pravi naslednici Muhameda (halife) i da jedino oni mogu da predvode čitav islamski svet.

Pitanje imamata, odnosno nasledstva mesta imama, svojevrsnog predvodnika islamskog šiitskog sveta postalo je dominantno tokom vekova, a došlo je do vrhunca kada se postavilo pitanje i nasledstva imama DŽafara as-Sadika 765. godine. Za njegovog naslednika u tadašnjim krugovima smatrali su se njegov sin Ismail ibn DŽafar i drugi pretendent Musa al-Kadim. Pristalice Ismaila (koji je umro pre svog oca) nazvani su ismailiti, i nastao je novi pravac u šiitskom islamu.

Ismailizam (الإسماعيلية‎) počeli su da karakterišu ezoterija, neoplatonizam, a taj mistični okvir koji su svi šiiti, a među njima i ismailiti, počeli da imaju, dao je izuzetno važan pečat nastanku i asasina. Da bi se bolje razumeli asasini, potrebno je znati da su oni po svom verskom ubeđenju bili muslimani-ismailiti, ali su pripadali nizarijskoj struji unutar ismailitske doktrine. Nizari ismailiti (النزاريون‎) su posebno vezani za idžtihad, odnosno donošenje zajedničkih odluka, a karakteriše ih i poštovanje različitosti, kao i socijalna pravda i jednakost. Za njih je izuzetno značajan i pojam وِلاية‎ koji zapravo predstavlja neprekinuti niz, od Alija do danas, poglavara koji su se nalazili na čelu nizarijskog ismailizma. Danas im je sedište u Lisabonu.

Za nastanak reda asasina važno je napomenuti da je islamski svet bio i politički podeljen, te je diljem islamske ekumene nastajalo iz polunezavisnih ili pak potpuno samostalnih država. Nastanak i razvoj Fatimidskog kalifata u Tunisu i Egiptu od 909. godine predstavlja jednu značajnu etapu u kom je ova država postala nezavisna od halife u Bagdadu i doista bila i jedan izuzetno značajan takmac na Mediteranu, ne samo drugim muslimanskim državama nego i samoj Vizantiji. Osvajanje Malte, a pogotovo Sicilije doveli su do vrhunca tokom H veka ovaj kalifat. Opadanje kalifata i veziri koji su kontrolisali vlast umesto zvaničnih halifa-imama doveli su, međutim, državu u ozbiljnu krizu. Al Mustansir Bilah (1036-1094) halifa-imam Fatimidskog kalifata odredio je za svog naslednika sina Nizara. Jermenski vezir Al-Afdal Šahanšah, komandant vojske i neuspeli borac protiv krstaša, međutim, imao je sasvim druge planove. Nakon pokušaja Afdalove uzurpacije, ovaj vojskovođa dolazi na vlast. Usledio je Nizarov beg u Aleksandriju, a iako je uz njega bila i podrška naroda, ipak je doveden u Kairo, i konačno pogubljen 1095. godine.

Dai (što znači onaj koji propagira veru) Hasan-i Sabah bio je obavešten o namerama al-Mustansira Bilaha, te je pravi naslednik halifskog trona, imam al-Hadi, prokrijumčaren u tvrđavu Alamut. Ovo je bio i nastanak nizarijskog ismailizma, a pojavljuju se i fida’i. فِدائيّين su bili spremni na žrtvovanje, praktikovali misticizam, i isprva, oni nisu bili plaćenici, iako će asasine-fidaije ta priča pratiti kasnije. U samom početku, politički gledani fida’i su bile pristalice al-Hadija. Raširili su se uglavnom po Iranu, gde ih je predvodio pomenuti Hasan Sabah, i u Siriji. Rašid ad-Din Sinan, u izvorima poznat kao Veliki Učitelj, Starac sa Planine, bio je, pak, predvodnik sirijskih fidaija, za koga se posebno vezuje i susret sa Henrijem Šampanjskim, kome je pokazao dve fidai samoubice, zahvaljujući čemu je postignut i mir sa krstašima.

Hasan Sabah je svoje sedište, kako je sugerisano, načinio u Iranu, gde je tvrđava Alamut postala centar oblasti, ali i mesto odakle se širio nizari ismailitski verski uticaj. Hasan Sabah zauvek u Alamutu od 1090. godine je ostao, nikad nije napustio ovu tvrđavu koja je postala simbol asasinskog reda. Alamut je bio zauzet bez krvi, prvo su zauzimana postepeno sela, pa je usledila i infiltracija unutar same tvrđave, i na taj način Alamut je postao asasinsko sedište za skoro dva stoleća.

Fida’i i njihova obuka za samoubice je i u njihovo vreme postala predmet interesovanja, budući da su postali upravo oni koji se samožrtvuju. Fida’i su prema nekim naučnicima, zapravo jeres unutar islamskog sveta, zbog čega verovatno asasini i nose tu dozu misticizma. Od svog nastanka 1090-ih godina, pa sve do propasti, brojni protivnici asasina su ih tako označavali. Asasini-fida’i su u suštini bili tajno društvo organizovanih ubica. Hasan Sabah je bio taj zahvaljujući kome se razvila i versko-ideološka mistična komponenta reda. I on je neko ko je postao inspiracija savremenicima ali i tokom stoleća. Hasan Sabah je bio hafiz (znao Kur’an napamet), poznavao astronomiju, filosofiju, alhemiju, medicinu, arhitekturu, dakle bio jedan vrsni muslimanski polihistor.

Savremenici opisuju kakav mora i treba biti asasin, odnosno fida’i: mlad, izdržljiv, hladan, proračunat, strpljiv, obrazovan, načitan, istinski religiozan. Asasini su obučavani da poznaju jezik, običaje i kulturu neprijatelja. Red je bio uređen strogo hijerarhijski. Na njegovom čelu se nalazio Veliki gospodar reda zatim slede Propagandisti (Veliki nazivani dai kabir i regularni nazivani samo dai), a potom slede saborci Rafiq i lasiq (pristalice) i to su zapravo bili oni koji su činili ubistva. Politička ubistva na javnim mestima postala su njihova glavna specijalnost. Eliminacija potencijalnih političkih rivala, bilo muslimanskih, bilo latinskih (rimokatoličkih, hrišćanskih) bio je njihov glavni cilj, ali su njihovi najžešći sukobi ipak bili sa drugim muslimanskim vođama. Istini za volju, imali su vrlo specifične odnose sa templarima, kojima su plaćali danak, i koga su se oslobodili na kraju.

Žene nikad nisu bile sa njima tokom vojnih operacija, sukoba i atentata. Još je Hasan Sabah sklonio ženu i ćerku tokom jednog sukoba, dajući tako primer ostalim asasinima. Prva velika žrtva bio je seldžučki vezir, Persijanac, Nizam al-Mulk 1092. godine. Dve decenije on je davao pravac seldžučkoj državi u vreme Malik-Šaha. Nizam al-Mulk je bio veliki reformator, graditelj, a posebno su značajne administrativne i finansijske reforme koje je sprovodio u državi. Ubica-asasin (fida’i) bio je maskiran u sufi derviša, sakrivši nož, ubio je Nizama, i time, zapravo, počinio najslavniji atentat u istoriji asasina.

Psihološke taktike su takođe bile deo asasinske vojne doktrine. Ilustrativan je primer seldžučkog vladara po imenu Sandžar koji je odbio da potpiše mir sa asasinima, štaviše, pobedio ih je nekoliko puta, ali su mu oni noću poslali bodež zaboden u tlo pokraj kreveta. Kada se probudio naišao je na sledeću poruku:

Zar ne želim sultanu dobro, kad je nož zaboden u čvrstu zemlju a ne u tvoje meke grudi?

Sandžar je potom potpisao dugoročni mir sa asasinima. Seldžučko-ismailski mir je čak predvideo da je samim asasinima dopušteno i sakupljanje putarine prema Alamutu i drugim njihovim tvrđavama.

Među najznačajnije asasinske žrtve spadaju:

1. Halifa Al-Amir bi-Alhami-Lah, Kairo, 1130. godine
2. Al-Mustaršid bagdadski halifa je ubijen 1135. godine
3. Ar-Rašid abasidski bagdadski halifa 1138. godine je pao kao njihova žrtva
4. Rajmund II, grof Tripolija, na kapijama grada 1152. godine ubijen, što je izazvalo surovu odmazdu nad muslimanskim stanovništvom
5. Konrad Monferatski, jerusalimski kralj, ubijen od asasina u Akri 1192. godine, međutim politička pozadina ubistva ostaje nerazjašnjena, ne zna se zbog čega je ubijen, i ko je poslao ubice.
6. Rajmund, sin Boemunda IV Antiohijskog, ubijen u katedrali Naše Gospe od Tortose, u gradu Tartus, Sirija 1213. godine.
7. Filip od Monfora, grof Tira, 1270. godine, njega je ubio asasin poslat od mamelučkog sultana Egipta Bajbarsa, u čijoj su se službi asasini nalazili u to doba.

Pokušaj ubistva Menge-kana, o čemu svedoči Viljem od Rubruka, izazvalo je Mongole da krenu u obračun sa asasinima, i upravo su Mongoli učinili kraj fida’ima nakon dva stoleća njihove svestrane delatnosti po Svetoj Zemlji. Mongolski zapovednik Kitbaku odlučuje da uništi asasine 1253. godine, i kreće u napad na njihova utvrđenja. Hulagu je kasnije opsedao Alamut za odmazdu 1256. godine, zauzeo ga, i na taj način je započeo i konačan kraj asasinskog reda. Alamut su 1275. godine kratko ponovo asasini zaposeli, ali je on nanovo pao u ruke mongolskih osvajača. Sirijski asasini su pokoreni 1273. godine. Od tada se njihova sudbina menja. Postali su obični plaćenici u službi sultana Bajbarsa iz Egipta, mamelučkog vladara, i po njegovim naređenjima su ubijali. U XIV veku postojala je čak njihova fiksna cena za ubistvo kako svedoči jedan od najznačajnijih izvora ibn Batuta. Dozvola da postoje im je bila jedina nagrada za sva ova ubistva. Neki autori čak povezuju da su ismailiti u Ugarskoj, nazivajući ih plaćenicima koji su ratovali za ugarskog kralja.

Kraj asasina je bio i početak legende. Najpre treba pomenuti da su rađanju legendi o asasinima doprineli i savremeni srednjovekovni izvori. Najpoznatija je ona po kojoj su ubistva činili omamljeni drogom, te da su koristili hašiš. Ovu priču širili su još njihovi protivnici mustaili ismailiti, a preneta je kod nebrojenih istorijskih izvora krstaške epohe, kao što je nemački pisac Arnold od Libeka, a priču je proslavio čuveni Marko Polo.

Prvo ih je nazvao hašišinima halifa al-Amir, njihova docnija žrtva, i to 1122. godine, ali to nije optužba za korišćenje hašiša, niti ima ikakve veze sa drogom. Nema zapravo skoro nikakvih konkretnih dokaza za hašiš, odnosno njegovu upotrebu u ritualima asasina. Muslimanski i hrišćanski pisci, pak, nazivaju ih neretko mulhidi, odnosno sekta (jeres), i to se može naći u delima sunitskih pisaca, pa sve do Viljema od Rubruka. NJihov vođa Hasan Sabah, ali i drugi njihovi predvodnici, imali su naziv Čovek iz planine, i u delu jevrejskog pisca Benjamina iz Tudele nazvan je šejh al-hašišijun kojeg svi slušaju. Uopšte uzev, taj Starac kojem su potpuno pokorni svi asasini jeste lajtmotiv većine istorijskih izvora koji svedoče o fida’i.

Marko Polo u svojim putovanjima je zabeležio kako je čuo o starcu koji daje hašiš svojim ratnicima-ubicama, i za njega on je šarlatan koji namamljuje mlade momke u svoju sektu, ali im u nastavku svog zapisa odaje priznanje za poznavanje jezika i obrazovanost. Jedno od predanja vezano za asasine je slučaj kada je Hasan Sabah pozvao glavu podno njegovih nogu da govori, iako je to bio zapravo do vrata zakopan asasin.

Termin Assassini, koji je označavao plaćene ubice, raširili su već italijanski autori Dante Aligijeri, kao i Đovani Vilani. U Danteovom Paklu  se za asasine jasno kaže da ubijaju za novac:

Assassino è colui che uccide altrui per danari

U vreme francuskog kralja Anrija IV pada i prvi pomen asasina 1603. godine, kada je na zapadu publikovano delo posvećeno njima. Dva veka docnije, Jozef fon Hamer Purgštal napisao je Die Geschichte der Assassinen aus morgenländischen Quellen i to delo je ostalo spis koji je služio zapadnoj Evropi da proučava asasine sve do 30-ih godina HH stoleća.

Savremene inspiracije asasina ne manjka, kroz filmove, serije, video igre, asasini, sada u novom ruhu, sa novim obeležjima i starim zadacima, osvajaju mnoge ljubitelje istorijske percepcije u popularnoj kulturi.