Autor: Jovan Kovačev
Kada bi američku dramsku književnost posmatrali kao boks, Artur Miler bi u njoj pored Tenesi Vilijamsa po pedigreu i rangu svakako spadao u onu ređu grupu prvoklasnih i krupnih „teškaša“. Međutim, u ringu on je sasvim drugačiji, vrlo okretan i retko trom bokser. Udara na sitno, nekada i ispod pojasa, ne obazirući se na to kako bi publika, a naročito njen privilegovan deo mogao da reaguje. Ne brine ga čak ni reakcija onih koji su došli da navijaju za njega. Odlike teškaša jakog završnog udarca pokazuje pri „nokautima“, uzima životni, iskustveni i nadasve literarni zamajac koji recepijenta udarca natera da blago spusti gard – posle čega ovaj unezveren pada na pod telesnih izlučevina društva kojih verovatno nije ni bio svestan dok se od suptilnih udaraca branio.
Artur Miler (1915–2005) bio je američki dramski pisac, scenarista, romanopisac i esejista. Napisao je niz značajnih drama, po mnogima najbolja „Veštice iz Salema“ (1953) a zatim i „Posle pada“ (1964), „Pogled s mosta“(1955). Verovatno i najznačajnija drama u njegovoj karijeri, Smrt trgovačkog putnika, Death of a salesman (1949) iste godine donosi mu Pulicerovu nagradu i biva veoma dobro prihvaćena od kritike i stručne javnosti, te se i danas smatra kultnim klasikom američke i svetske drame. Kada u svojoj „Istoriji pozorišta“ Roland Harvud piše o Mileru, on ističe da ako prihvatimo Ibzena i Strinberga, kao „očeve moderne drame“ onda je poreklo i Milera i Tenesija Vilijamsa jasno. Poreklo drama Tenesi Vilijamsa sagledava kao decu Strinbergovih drama, koje pripadaju svetu seksualno opterećenih, duhovno i društveno osakaćenih neurotika. „Kao i Strinbergova, njegova vizija čoveka proističe iz poznavanja namučenog bića, a njegove drame nikada nisu didaktičke na način na koji su drame Artura Milera“ (vidi Harvud 1998: 341). Za njega je „Artur Miler dete Ibzena. NJega interesuju ideje, praktična funkcija društva, neuspesi i težnje ljudi“ (Harvud 1998: 342). Upravo ove ideje biće u središtu njegove drame „Smrt trgovačkog putnika“. Centralni lik drame je Vili Loman, trgovački putnik u svojim šezdesetim godinama kojem posao u poslednje vreme i ne ide najbolje. Novac pozajmljuje od svog prijatelja Čarlsa, kako bi pokrio svoja dugovanja i sakrio svoje neuspešno poslovanje od žene Linde, koja za njegovo slabo poslovanje već zna. Drama otpočinje u maniru in medias res, tako što kuću Lomanovih (koja je još pod hipotekom) posle određenog vremena posećuju sinovi Hepi i Bif. Bif je neka vrsta bludnog sina koji je za razliku od pomenutog predloška onaj koji je u lutanju našao smisao i nešto pozitivno, ali za njegovog oca Vilija on svakako jeste bludni sin. NJegov dolazak u kuću svakako povećava tenziju jer Vili smatra da je on lenj i da mora da bude uspešan, s obzirom da ima sve kvalitete za uspeh. Otac nema naročito bolje mišljenje ni o njegovom bratu promiskuitetnom Hepiju, koji se još uvek nije skrasio i postigao poslovni uspeh. Viliju je nejasno kako njima dvojici ne ide, kada su već pokazivali po njemu ogromne kvalitete u sportu i npr. krađi. Međutim, Vili ne shvata da se uspeh ne postiže samo harizmom, već zahteva i obrazovanje zbog kojeg Bif u nedostatku istog neće uspeti. Pomenuti događaji postaju katalizator sada pojačanih Vilijevih neurotičnih epizoda, koje odlikuju halucinacije nalik sećanjima u kojima on komunicira sa svojim pokojnim bratom Benom. Ben je ono kako bi Amerikanci nazvali, self-made man, on je milioner koji je greškom umesto na Aljasci, završio negde u Africi gde je otkupio ili prisvojio rudnike dijamanata. U jednoj od Vilijevih halucinacija koja verovatno predstavlja poslednje sećanje na pokojnog brata, Ben kao savet Vilijevim sinovima izgovara:
Ben: Evo djeco, kad mi je bilo sedamnaest, ušao sam u džunglu, a kad mi je bila dvadeset i jedna, izašao sam iz nje (Nasmeje se.) I tako mi boga, bio sam bogat.
Bil je neko ko u Vilijevim sećanjima ili halucinacijama nema vremena za brata (žuri na voz). Stiče se utisak da se obogatio više srećom nego pameću, zbog čega se ne treba uzimati kao uzor uspeha – što Vili ipak čini! Takođe, okarakterisan je jednom replikom koja na njega baca jedan negativan aspekat. On pre svega ne zna ni čime mu se brat bavi, sa nipodaštavanjem gleda na takvu vrstu rada ali i kad muški testira Bifovu snagu i u borbenoj igri ga obara, govori mu sledeće:
Ben: Sa stranim čovjekom, mladiću, nemoj se nikad ispravno boriti. Na taj način nećeš nikada izaći iz džungle.
Iako ovo deluje kao dobar očinski, odnosno stričevski savet, to osvetljava Bena kao nekoga ko se nije obogatio i uspeo u životu zato što je bio dobar i pošten, već pre svega zbog lukavstva i moguće spremnosti da učini loše delo kako bi došao do uspeha. Ben je možda zbog toga puna emanacija onoga što znači biti uspešan u svetu surovog kapitalizma. Uz to on je i utvara jedne Vilijeve mogućnosti za uspehom, koju je je Vili propustio kada je odbio da pođe sa njim, zbog čega ga ovaj u halucinacijama verovatno i prati. Vili kao tragičan lik ne vidi da je Ben, krupni kapitalista sa sedmoro dece koja očekuju nasledstvo loša pojava i direktan predstavnik društvenog uređenja koji je samlelo i njegov život. Možda nije ni čudno što ga upravo Ben poput nekog kapitalističkog Harona sprovodi u direktno samoubistvo sa računicom – zarad polise osiguranja – koja će navodno pomoći njegovim sinovima da uspeju. Iako je neosporno da u tom trenutku uzima ulogu Vilijevog alter ega, upozoravajući ga da bi mogao ispasti budala – što Vili zdušno pobija, ističući kako će imati veličanstven sprovod koji ne dobija. Pitanje istine takođe je vrlo diskutabilno u ovom delu, nje su gotovo svi sem Vilija svesni. Po njima (sem za Bifa) potrebna je laž kako bi očuvali njegovo vidno poremećeno mentalno zdravlje. Linda otkriva ono što već od početka slutimo, da Vilijeve nezgode nisu slučajne i da on zapravo želi da se ubije. Verujući da mu time čini dobro, Linda laže da za to ne zna kako ga ne bi uvredila. Vilijev odnos sa Lindom isprepletan je više ekonomski nego suštinski emotivno, do samog kraja – kada je evidentno očajan. No, Linda nije negativan lik, ona je žena i domaćica iz sredine 40-tih koja veruje da čini dobru stvar – jer suštinski ima ljubavi i poštovanja prema suprugu koji pati. Linda sinovima, koje smatra nezahvalnima izgovara možda i jednu od najbitnijih rečenica u drami:
Linda: Ja ne kažem da je on velik čovjek. Vili Loman nije nikada mnogo zarađivao. NJegovo ime nikada nije bilo u novinama. On nije najbolji čovjek na svijetu. Ali on je ljudsko biće i sa njim se dogodilo nešto strašno. I zato mu je potrebna pažnja. Ne može se dopustiti da završi kao staro pseto.
Nada da Vili makar svedoči uspehu svojih sinova, javlja se na Bifovu ideju da porazgovara sa Oliverom (bivšim poslodavcem) o eventualnoj pozajmici ili investiciji u njegovu ideju prodaje sportske opreme. Nade bivaju razrušene kada Bif posle višečasovnog čekanja u Oliverovoj kancelariji ne biva ni primljen ni prepoznat – jer je sam sebe lagao u želji da pomogne ocu, da uopšte i poznaje tog čoveka. Ne verujući u uspeh kao Vilijevu osnovnu vrednost života, Bif dolazi u restoran gde bi trebalo da proslave sklopljen dogovor. Hepi insistira da proširi laž dok otac ne zaboravi, dok Bif insistira da ga suoči sa tim da on i ne želi ono što njegov otac želi za njega. U nemogućstvu da objasni to i ocu i bratu kojeg moli da pomogne i ocu i njemu, istrčava iz restorana, nakon čega za njim izlazi i Hepi sa devojkama kojima se udvarao – simbolički se odričući oca, koji zaboravljen ostaje u toaletu. Nakon toga Vili, koji je u tom trenutku već izgubio posao i susreo sa Bernardom, Čarlijevim sinom, kojeg je smatrao za štrebera a koji je za razliku od Bifa uspeo, doživljava najtežu neurotičnu epizodu i shvata da je odgovoran za njegov neuspeh. Kroz tu epizodu saznajemo da je Vili na putu varao Lindu, ali i da je Bif to saznao. Posle događaja kojem je svedočio, Bif se razočarao u oca, spaljuje patike na kojima je već ispisao ime univerziteta i tako simbolički odustaje od uspeha životu. Lik Bifa u drami po vrednostima koje zastupa, oprečan je uspehu kao najvišoj vrednosti – Bif postavlja ljubav nasuprot uspehu. Kulminacija drame, završava Vilijevim shvatanjem da ga sin voli, ali ne i shvatanjem da on ne želi ono što je od njega traženo. Ono što Vilija čini tragičnim junakom, upravo jeste ono što Artur Miler u eseju „Tragedija običnog čoveka“ ističe. Vili nije poput Edipa čije ogrešenje o kanonske zakone i za ćeif volje bogova biva kažnjeno tragedijom. Loman se ogrešio o nepisane zakone društva u kojem se neuspeh jednostavno – ne prašta. NJegova je samosvest kao lika ograničena radi postizanja efekta tragičnog u nemogućnosti da shvati koliko zapravo greši i koliko su njegovi stavovi pogrešni. On dolazi do za njega velikog saznanja, da mu sin prašta i da ga voli, što mu daje osećaj smisla i očinstva. Međutim:
Vili tu pobedu ne može istinski da oseti; to što mu ta pobeda zatvara krug i vodi ga ka smrti jeste nadnica za greh, greh potpune posvećenosti lažnom ponosu i lažnom novcu, oličen u ideji uspeha koji se dokazuje prenošenjem „moći“ potomstvu, moći stečene prodajom Vilijevog poslednjeg vrednog poseda – njega samog, po ceni polise osiguranja. (Miler 2015:165)
Ova drama možda i stupa u Strinbergovsku tradiciju neurotizma, s obzirom na Milerov intervju sa Čarlijem Rouzom u kojem je istako da joj je prvobitan naziv bio „U njegovoj glavi“; no, ona ipak ima didaktičku ulogu – za koju Miler ističe da nije shvaćena jer ljudi ne shvataju „uzaludnost mnogih života“.
U srpskoj drami eho Vilija Lomana, možemo pronaći u Radovanu III koji je kritički okrenut socijalizmu, zbog čijeg je uređenja i urbanizacije verovatno Radovan prešao iz zavičaja u gradski neboder u kom pati. Takvom je analogijom zavičaj za Radovana isto što i uspeh za Lomana, nešto nedodirljivo – a rezultat je društvenog poretka. Stoga treba prvo izjednačiti ekstreme prisile drušštvenih uređenja koji su uvek jednaki jer ni u ovoj drami nema afirmativnog govora o socijalizmu, kako se to često razumevalo. U pitanju su samo dve strane istog „novčića“ u kojem je uvek neko potlačen, iako se u Milerovoj drami sa spektra levih ideja kritikuju posledice „razularenog kapitalizma“ koji je danas možda i gori. Paradoksalno je samo to što napredovanjem zapravo tonemo i što ova drama mnogo toga govori i o sadašnjem stanju – u uređenju u kom je čovek svakako roba sa vekom trajanja i sa nemogućnošću da finansijski ne doprinosi. Poznati fenomen lapota po kojem sin ubija prestarelog oca koji više ne privređuje, a troši – u ovom uređenju zamenjen je nečim navodno „humanijim“ – uspehom kao merilom života i smrti! Dakle u pitanju je društvo u kojem pojedinac i ne mora čekati starost da bi ga neko od bližnjih nesposbnog zatukao u šumarku. Sam čovek koji shvata da je neuspešan treba da izvrši taj čin i to tako da makar svojom smrću privredi nečemu – danas, međutim, čak i mrtav možeš da privrediš senzaciji, koja je postala supstitucija za uspeh.
Appendix – Artur Miler i uspeh danas?
Artur Miler čovek je svakako interesantne biografije i to ne zbog toga što ga šire mase pamte kao pisca – već kao drugog i najpopularnijeg muža (ne ljubavnika) čuvene Merlin Monro. Iako je za američku javnost svakako bio razumniji njen brak sa popularnijim DiMađijom (čuvenim bejzbol igračem) – ni brak sa manje popularnim dobitnikom Pulicerove nagrade, Milerom, nije bio nimalo manje javan i kontraverzan. Ono što je bunilo javnost jeste kombinacija intelektualca i neobrazovane „glupe plavuše“ (?!) koja nije bila ni glupava, a ni prava plavuša, već pre svega duboko traumatizovana ali i harizmatična glumica. Međutim, u njihovom je odnosu kako smo naglasili postojalo nešto senzacionalno i skandalozno, a sam rasplet i razvod bili su još skandalozniji. Možda je neuobičajeno, ali s obzirom da je drama „Smrt trgovačkog putnika“ drama o uspehu, tačnije neuspehu, nemoguće je ovaj fenomen ne ispitati iz pozicije današnjice, s obzirom na njegovu promenljivost. Fenomen uspeha i njegovo značenje zamenjeno je danas slavom na pet minuta, kako bi to rekao Vorhol, fotograf Milerove bivše supruge. Čak je i taj „odvratni“ fenomen „uspeha“ koji je kritikovan u pomenutoj drami, prevaziđen nečim što bi mogli jasnije odrediti kao senzaciju ili popularnost, koja se danas smatra uspehom. Kao što je svaka vrsta veštine i sposobnosti, odavno postala ekvivalentna lukavstvu, makijavelizmu i zlonamernosti zbog lične koristi. Kada se svi gresi Vilija Lomana zbroje, najveći bi iz perspektive današnjice bio onaj što nikada nije bio u novinama, naročito ako se uzme u obzir da je u pitanju čovek koji je imao želju da bude uspešan, a nije se eksponirao. Međutim, kakav je uspeh Artura Milera? Artur Miler je za razliku od Vilija Lomana svakako ostvario američki san u materijalnom smislu (bolji automobil od ševroleta, solidna primanja i plavuša) i sigurno da bi od lika kojeg je stvorio, u nekom meta narativu, bio pitan „u čemu je tajna?“. Međutim, u posthumnom životu, Miler će bez obzira na dosadašnji uspeh, kao i mnogi velikani doživeti oblačenje novog ruha uspeha, senzacionalizma. Miler je, želeo to ili ne, ostao u senci svetske senzacije zvane Merlin Monro, njen drugi muž koji je „valjda bio i neki pisac“. Pisci su svakako uvek osuđeni na zaborav od većine, što sa Milerom nažalost neće biti slučaj. Miler će u budućnosti negde kao i fiktivni lik poslužiti kao građa za antagoniste u dokumentarcima, novim biografijama, polučlancima, Fejsbuk, Tviter i Instagram objavama, ali i filmovima o Merlin Monro koja će zbog nedostatka senzacija, vaskrsnuti u neku novu senzaciju. S obzirom na predstojeći autobiografski film Blonde u Netfliksovoj produkciji, nadam se samo da ona kao senzacija neće vaskrsnuti u ruhu neshvaćene osobe homoseksualne ili biseksualne orijentacije. Sa druge strane, danas za Vilija Lomana i njegovu tragediju teško da bi iko imao razumevanja, verovatno bi njegovu smrt doživeli kao happy end u kom otac uspeva da pomogne sinu da se ostvari. U eri dehumanizma i cancel kulture, poglavlje „Rekvijem“ bi se zbog uvrede bankarskog sistema poslovanja koje hipotekama izrabljuju običnog čoveka (čineći ga tragičnim), verovatno izbacio. Stoga bismo ostali uskraćeni za to da je Vili Loman zapravo umro uzalud, da je hipoteka isplaćena na dan njegove skromne sahrane, da je Bif otišao svojim putem, a da Hepi iz očevog iskustva nije naučio ništa – postavši tako novi Vili. Vili čiji hrabar duh treba ceniti kao odlučnost da se ne pristaje na polovičnost, već da se ide do kraja, kako bi to rekao sam Miler.
Literatura:
Miler, Artur 1969, „Smrt trgovačkog putnika“, Izdavačko preduzeće Rad, Beograd.
Miler, Artur 2015, „Tragedija običnog čoveka“, „Teorija dramskih žanrova“, prir. Jovanov Svetislav, Službeni glasnik, Beograd. 163 – 166.
Harvud, Roland 1998, „Istorija pozorišta“, Clio, Beograd. 337 – 342
Foto: privatna arhiva
Ostavi komentar