Apsolutizam u Rusiji

Autor: Lazar Slepčev, politički analitičar

Novovekovni apsolutizam u Rusiji obuhvata nekoliko glavnih faza:

1. praoblici i rane forme u 16. i 17. veku;
2. doba razvijenog apsolutizma od petrovskih reformi do Francuske revolucije, čija je zasebna etapa prosvećeni apsolutizam iz druge polovine 18. veka;
3. pozni apsolutizam od Francuske revolucije do buržoaskih reformi 1861. godine.

Još u 16. veku jačanje države u Rusiji je bilo podstaknuto opštim međunarodnim položajem zemlje, ratovima protiv Tatara i Turaka, a kasnije protiv Poljske i Švedke. Ivan Grozni i njegovi naslednici u 17. veku su stvorili praoblike apsolutističkog sistema vlasti (začeci centralističke uprave i stajaće vojske i ekspanzivna spoljna politika), ali ne i njegovu razvijenu verziju. Početkom 17. veka moskovska autokratija je nakon nestanka dinastije Rjurikoviča dospela u krizu. Menjali su se vladari bez dinastičke legitimnosti. Međutim, već nakon proterivanja Poljaka iz Moskve 1613. godine izabrana je nova dinastija i stvoreni uslovi za nastanak autokratske tradicije. Iako se nazivao samodršcem, car Mihail Romanov dugo nije mogao ništa da radi bez bojarskog saveta. U drugoj polovini 17. veka sistematski se potiskuje uticaj bojarske dume. Car Aleksej Mihajlovič se sve više oslanjao na uski krug ličnih savetnika. Romanovi su u isto vreme jačali idejnu osnovu vlasti. Carevi iz ove dinastije nisu slovili samo za naslednike vizantijskog vasilevsa nego i Hana i Rjurika. Uticaj Romanova je rastao s jačanjem prestonice Moskve. S obzirom na to da je car važio za božjeg izabranika, morao je i narod biti izabran.

Prvi carevi iz dinastije Romanova su krunisani po vizantijskom ceremonijalu, trudeći se da u okrilju vizantijskog učenja o vlasti po milosti božjoj monopolišu ekumensku carsku ideju. U očima Pravoslavne crkve vrhovni svetovni vladar je i dalje bio istočnorimski car. U staroslovenskoj liturgiji ruski car se pominje kao „car svih hrišćana“, čija je moć jednako ekumenska kao i patrijarhova. Crkva je kontrolisala obrazovanje, a u zemlji nije bilo nezavisne svetovne inteligencije. U Rusiji nije bilo svetovnih ni teoloških univerziteta, a putovanje u inostranstvo je bilo uglavnom zabranjeno. Crkva je na svetovno znanje gledala kao na jeres, aritmetika i geometrija su bile magijske veštine, a nauka je uopšte bila deo antihrista. U tim uslovima vlast nije mogla jačati po obrascu već modernizovanog zapadnoevropskog apsolutizma. Krajem 17. veka Petru Velikom je bilo jasno da je evropeizacija preduslov za jačanje carevine.

Vladavina Petra Velikog nije značila kraj ekumenskih pretenzija ruske vlasti, ali ih je u dobroj meri sekularizovala. Imperijalne težnje je trebalo ostvariti racionalnim metodama. Mistični spoj Pravoslavne crkve i države je potiskivao državno pravo, a moralne naloge su zamenjivale zakonske norme.

Stvaranje apsolutizma u Rusiji je teklo uporedo sa klasnom borbom koja je dostigla vrhunac u seljačkim ustancima. Klasni sukobi su u Rusiji imali važnu ulogu u izgradnji apsolutizma, jer je gušenje nezadovoljstva potčinjenih klasa bio glavni zadatak države. Stalna opasnost od seljačkih ustanaka je iziskivala centralizaciju državne sile koja je u Rusiji dosegla vrhunac u apsolutizmu. Razvijeni apsolutizam je uveo Petar I, a njegove autokratske mere su nastavili Petar III i Katarina II. U 18. veku Rusija je postala evropska sila, a krajem istog veka sa oko 30 miliona stanovnika i najmnogoljudnija država na kontinentu.

Petar Veliki je 1725. godine raspolagao sa najvećom stajaćom vojskom u Evropi od 200.000 regularnih i 100.000 neredovnih vojnika. Unutrašnja zatvorenost ruske apsolutističke države je bila povoljna osnova za uspešnu spoljnu politiku. Ruski apsolutistički vladari su uspešnim ratovima sa Švedskom izveli zemlju na Baltik, a u ratovima sa Turskom su osvojili Krim, osigurali južnu granicu i konačno obezbedili pristup Crnom moru. Time su osigurani glavni putevi ka svetskim morima i svetskoj trgovini.

Pod utiskom zapadne Evrope koju je obišao kao mlad car, Petar I je počeo da uvodi krupne promene u obrazovanju, nauci, državnoj upravi i vojsci. U ovim promenama je odlučujuću ulogu imala ličnost samog vladara. Ruski car je mogao biti inicijator reformi, jer mu je vlast bila apsolutna, a državna uprava od njega zavisna. Car je neposredno raspolagao velikim delom ekonomskog potencijala zemlje. Na posedima Romanova je bilo zaposleno 415.000 dvorskih kmetova, a još veći broj je bio direktno podređen državi. Carska svojina je bila stopljena sa državom. U toku 18. veka bile su naročito uticajne gardijske jedinice koje je osnovao Petar Veliki, a na čijem čelu su stajali plemići. Rusko plemstvo je merama Petra Velikog čvršće vezano za državu i vladara.

Petar Veliki je upravljao na izrazito kabinetski način, preko nekoliko sekretara. Pored izdavanja naredbi vrhovnim državnim i vojnim funkcionerima, car se lično bavio redakcijom osnovnih zakonskih dokumenata koje su pravili njegovi savetnici, ali im je on davao konačni oblik.

Nasleđivanje prestola je u Rusiji regulisano u 18. veku, ali u ovoj oblasti do tog perioda nije vladao haos, već neobično stabilna praksa. Moskovski samodršci su od Dmitrija Donskog u 14. veku poštovali načelo primogeniture. Nakon smrti sina Ivana Groznog 1598. godine nastupila je dinastička i politička kriza, a careve je birala duma.

Kriza je prevladana 1613. godine ustoličenjem nove dinastije Romanova i vraćanjem načela primogeniture. Petar Veliki je, međutim, primogenituru smatrao zastarelim i rđavim običajem, ne zato što je ograničavala volju vladara, već otuda što je pružala sigurnost najstarijem sinu i vodila ga lenjosti i neposlušnosti.

Međutim, ono što Petra Velikog zaista čini značajnom istorijskom ličnošću jeste činjenica da je, stvorivši moćnu vojsku i centralističku državu, omogućio svojim manje sposobnim i manje značajnim naslednicima da, oslanjajući se na snažnu državu, i dalje vode aktivnu i uspešnu spoljnu politiku.

Prosvećeni apsolutizam je u Rusiji bio pokušaj kompromisa između zaostalih društvenoekonomskih odnosa unutar zemlje i kapitalizma koji je sve snažnije uticao na društveni razvoj Evrope. Posle Petrove smrti carska vlast sve više slabi zbog dinastičkih borbi. Kriza je delimično prevladana za vreme vladavine Katarine II, ali je u postavljanju careva na presto i dalje ključnu ulogu imala moskovska garda. Plemstvo je i dalje bilo vezano za državu, ali su mu proširena prava u raspolaganju kmetovima. Od svih evropskih apsolutističkih režima, položaj seljaštva u Rusiji je bio najteži. Kmetovi nisu imali pristup državnim sudovima. Zemljoposednici su ih mogli proterati sa zemlje, odvojiti od porodice, prodavati i zatvarati. Katarina II je zabranila ubijanje i mučenje kmetova i to je bilo sve što je učinila. Carica je sklopila kompromis sa plemstvom, kome je krajem 18. veka poboljšan položaj. Smanjene su vojne obaveze plemstva, država je štitila njihove posede od seljačkih ustanaka, a plemstvo je profitiralo od uspešnih vojnih pobeda nad Turcima i Poljacima, zaposedanja Krima i sekularizacije crkvenih dobara.

Od polovne 18. veka jačaju kapitalistički sadržaji i postepeno se menja društveno-ekonomska struktura. Počinje unutrašnje raspadanje feudalizma, više se koristi slobodni najamni rad koji postaje sve dominantniji, naročito u sferi prerade vune.

Uprkos pomenutom napretku, politički nesamostalna i ekonomski slaba ruska buržoazija je i dalje bila tesno povezana sa apsolutizmom. Društveno-ekonomski razvoj je bio bar indirektna osnova nove faze ruskog apsolutizma koji je, po uzoru na slične pojave u Pruskoj i Austriji, nazvan prosvećenim apsolutizmom.

Posle Francuske revolucije bilo je sve očiglednije zaostajanje konzervativnog ruskog feudalizma za naprednim društvima ostatka Evrope. Reforme ruskih apsolutističkih vladara su uvek kasnile i bivale nedovršene. Uski krugovi naprednog plemstva nisu mogli povući društvo iz feudalnih stega, jer je nedostajala razvijena buržoazija. Zbog toga je apsolutizam u Rusiji ostao da postoji i onda kada je u ostalim delovima Evrope već odavno bio prevaziđen. Čak i kada je Rusija 1861. godine oslobođenjem kmetova zakoračila u kapitalizam, ostala je nedirnuta apsolutistička struktura carske vlasti. Otuda i ne čudi da je boljševička revolucija sa svojim idejama u Rusiji naišla na plodno tlo i da je na tako brutalan način tek u 20. veku stavljena tačka na rusku apsolutnu monarhiju.