Autor: Lazar Slepčev, politički analitičar
Pruska
U istoriji nemačke kneževine Brandenburg i njene dinastije Hoencolerna su Reformacija, a naročito Tridesetogodišnji rat (1618−1648), bili vododelnica između male lokalne kneževine i monarhije u rangu evropske sile. Reformacija je unela krupne promene u srednjevekovnu monarhiju, jer je načelom cuius regio eius religio propisala da svaki podanik treba da prihvati religiju svog oblasnog gospodara. Luter je svetovnim vladarima preneo odgovornost za organizaciju crkve, a podvrgavanje svetovnoj vlasti proglasio za versku obavezu. Time je kneževskom autoritetu obezbeđena svetost nezavisno od papske podrške. Protestantska monarhija je bila novi oblik neograničene lične vlasti lišene hijerokratskog tutorstva. U stvarnosti je njen autoritet počivao na vojnoj sili. Kao zapovednici snažne stajaće vojske, pruski vladari su u 17. i 18. veku imali aktivniju i krupniju ulogu od svojih srednjevekovnih prethodnika. U tom pogledu se ističu tri pruska vladara iz dinastije Hoencolerna: Fridrih I pruski kralj od 1688, Fridrih Vilhelm I koji je vladao od 1713. i Fridrih II Veliki pruski kralj od 1740. do 1786. U praksi tri prva pruska kralja se ogleda razvojni put od baroknog, dvorskog ka prosvećenom apsolutizmu.
Temelje pruskog militarizma je postavio Veliki izborni knez, Fridrih Vilhelm, za vreme svoje vladavine od 1640. do 1688. U tom periodu uvećana je pruska stajaća vojska sa 4.500 na 30.000 ljudi. Još je važnija njegova vojna reforma kojom je stajaću vojsku zadržao kao ustanovu i u periodima mira. Ukinuta je teritorijalna autonomija, centralizovane su finansije i vojna organizacija, čime su postavljeni temelji garnizonske države kao posebne verzije hoencolernskog apsolutizma. Da bi pokrio troškove održavanja vojske, Veliki izborni knez je uveo redovni porez umesto prethodnih vanrednih vojnih nameta. Reorganizacija vojske je za sobom povukla i reorganizaciju državne uprave, što je pojačalo napetost između stare, zemljoposedničke aristokratije (junkera) i kraljevskog činovništva.
Početkom 18. veka je reformama trebalo podanike direktno podrediti kralju kao vrhovnom vojnom zapovedniku, a ne indirektno, preko njegovog lokalnog gospodara. Pruski vladari su uspeli da vojnim reformama privole plemstvo na kompromis. Kralj je plemiće podsticao da preuzmu oficirska mesta u vojsci, pa je prihvatio obavezu da zaštiti plemstvo kao stalež. Od 1713. do 1806. pruska vojska je sa 40.000 narasla na 235.000 vojnika, a krajem 18. veka u njoj je bilo 8.000 oficira. U istom periodu je broj stanovnika porastao sa 2,2 na 10,7 miliona, a površina zemlje sa 5.660 na 15.600 km2. Vojska je imala strogo staleški karakter. Oficiri su regrutovani gotovo isključivo iz plemstva, jer su pruski vladari uvideli da regrutima, koji su nevoljno stupili u vojsku, može komandovati jedino zemljoposednička aristokratija koja je za to osposobljena dugom tradicijom vladanja i gospodarenja.
Kralj je polagao velike nade u aristokratski oficirski kadar, dok je, s druge strane, bio nepoverljiv prema vojniku kmetu, koji je samo drilom i disciplinom mogao držati na uzdi. Do plemstva se nije moglo uspeti novcem, već samo ratnim zaslugama. Samo je oficirska karijera bila ključ ulaska u plemićki stalež.
U Pruskoj je nadmoć oficira nad civilima bila osigurana u socijalnom, pravnom i političkom pogledu. Penzionisani oficiri su uzdizani na visoke civilne položaje. Oficiri su postajali inspektori, komesari, ratni savetnici, poreznici, direktori, predsednici provincijskih vlada, ministri itd. Pruski vladari su stvarali vojni sistem koji je počivao na poistovećivanju plemstva i oficirskog tela.
Sve do 19. veka prusko društvo je bilo službeno raščlanjeno na plemićki, građanski i seljački stalež. Društvena struktura se ogledala i u vojnoj strukturi. Pod Fridrihom Velikim pruska vojska je u ratnom stanju brojala oko 200.000 vojnika i oficira, što je bilo oko 4% stanovništva. Bila je jedna od najvećih sila u Evropi. Polovinu vojske su činili stranci – najamnici, dok je druga polovina regrutovana na osnovu sistema kantona.
Prusko činovništvo kao važan oslonac kralja izraslo je iz vojske. Fridrih Vilhelm I je izmenio duh starog staleškog činovništva, koje je na službu gledalo kao na vlastito pravo i izvor dohotka. Služba je postala dužnost, a ne slobodni ugovorni odnos. Činovnik je bezuslovno predan kralju telom i dušom, čašću i savešću. On je služio iz dužnosti zarad časti. Bio je to odnos vernosti između kralja i činovnika, sličan onome između kralja i oficirskog tela. To nije bio povratak u staro staleško doba, jer su činovnici bili podvrgnuti monarhu, a ne lokalnim velikašima. Sve do Fridriha Velikog ovaj odnos je imao patrimonijalni karakter, jer činovnici nisu to bili u modernom smislu, već su bili lične sluge kralja.
Opšta militarizacija je bila konstanta pruskog 18. veka, ali su se u pogledu organizacije i pravdanja vlasti Hoencolerni dosta razlikovali. Fridrih I je bio tipičan predstavnik baroknog dvorskog apsolutizma u kome je učenje o vlasti po milosti božijoj bilo neprikosnoveno. Raskošni barokni dvor i ceremonijal po uzoru na Luja XIV su i u Pruskoj bili ogledalo vladarskog kulta. NJegov naslednik Fridrih Vilhelm I nije toliko cenio barokni sjaj krune, pa je gotovo u potpunosti uklonio dvorski ceremonijal. U stvari, tu je reč bila o temeljnoj reformi feudalne uprave. Reformom vojske, finansija i uprave, pruski vladar je postao vojskovođa i ministar finansija. Oslanjao se na kabinetsku vladu i ne samo što je sam donosio krajnje odluke, već se i jasno distancirao od ministara i savetnika.
Klasično kabinetsko vladanje je još više usavršio njegov sin Fridrih Veliki. Zabeleženo je da je Fridrih Veliki vladao samo sa jednim sekretarom. Ministri su bili samo šefovi resora, potisnuti iz odlučivanja. Fridrih Veliki je uveo religijsku toleranciju i oslobodio ateiste i jeretike.
Bio je sklon prihvatanju naprednih filozofskih ideja, ali nije učinio ništa na polju modernizacije poljoprivrede i manufakturne proizvodnje. Uticaj monarha je bio krupan, ali je on uspeo da integriše samo vojsku, a ne i razjedinjene pruske junkere.
Austrija
U Austriji su državna centralizacija i vladarski apsolutizam bili drugačiji. U 18. veku su habzburški vladari Marija Terezija i njen sin Jozef II sproveli krupne promene u organizaciji državne uprave, slične evropskom apsolutizmu. Struktura austrijske države je bila dosta osobena. Obuhvatala je stanovništvo više religija, kultura i jezika. U sklopu ove šarolikosti nije se lako mogla ostvariti centralizacija i birokratska unifikacija, kao što je to moglo u jednonacionalnom i jednokonfesionalnom apsolutizmu. Reforme države je od početka sputavalo jedinstvo rigoroznog centralizma i političko-kulturne germanizacije. U rubnim područjima carevine se najpre javio otpor centralizaciji i germanizaciji. U središtu sukoba staleža i krune ovde nije, kao u Pruskoj, bilo vojno i poresko pitanje već konfesionalni apsolutizam. Većina staleža (feudalaca, ritera i građanstva) je u 16. i 17. veku prišla protestantizmu, pa se carski pritisak na staleže spojio sa težnjama Protivreformacije. Pobeda katolicizma je u Austriji bila ujedno i pobeda monarhijskog apsolutizma.
U organizacionom središtu je stajala bečka dvorska kancelarija nastala u 17. veku. Kancelar je bio glavni sprovodnik centralizacije, a kancelarija je postepeno postala čvrst centar državne uprave. Krajem 18. veka Jozef II je pokušao da državu učvrsti dodatnim merama prosvećenog apsolutizma. Pojačao je centralizaciju uprave, otklonio ostatke staleške države, uveo opšte državno–građansko pravo kao osnovu političkog poretka, oslobodio seljake, obezbedio ravnopravnost konfesija i odvojio državu od crkve.
U upravi Jozef II nije izgradio modernu ministarsku mrežu, premda nije vodio ni strogu kabinetsku politiku kao Fridrih Veliki. Ministrima je ostavljao malo prostora, mešao se do detalja u poslove uprave i okružio sekretarima, da bi neometan od visokog činovništva vladao na sasvim ličan način. Car je od činovnika tražio tačno poznavanje svih propisa i napuštanje svih predrasuda i tradicionalnih porodičnih, grupnih i staleških lojalnosti – rečju, apsolutnu predanost državi. Novom poreskom politikom i ukidanjem kmetstva bili su najviše pogođeni plemstvo i crkva. Dvorski sistem vladanja je zamenjen birokratskim, a uticaj staleških ustanova je Jozef II na despotski način sveo na minimum.
Ovaj austrijski car je zbog svojih reformi ostao u istoriji zabeležen kao važan prethodnik liberalne države, a ne kao obični predstavnik prosvećenog apsolutizma ili kao despot.
Iskustvo austrijskog i pruskog apsolutizma, oličeno u jozefovskim i fridericijanskim reformama, svedoči o tipičnoj strukturi apsolutizma sazdanoj na kombinaciji neograničene lične vlasti i racionalne birokratske uprave. Izrazito lično kabinetsko odlučivanje na vrhu se nije kosilo sa jačanjem bezlične uprave. Da ovo stanje nije moglo biti trajno, svedoči evolucija apsolutne u konstitucionalnu monarhiju tokom 19. veka. Monarhijski konstitucionalizam je bio prelaz iz apsolutne u parlamentarnu monarhiju.
Ostavi komentar