Аутор: Спасоје Томић
Априлски рат 1941. године представља један од најдраматичнијих и најтрагичнијих догађаја у историји Краљевине Југославије. Напад сила Осовине на Југославију почео је 6. априла 1941. године и за свега једанаест дана довео до војног и државног слома једне сложене, али унутрашње нестабилне државе. Иако је напад Њемачке, Италије, Мађарске и Бугарске био војно надмоћан, унутрашњи фактори – политичке подјеле, етничке тензије и поткопавање јединства државе – одиграли су пресудну улогу у брзом краху Југославије.
Узроци слома Краљевине Југославије
1. Међународни контекст
Почетком 1941. године Југославија се нашла у изузетно тешком геополитичком положају. Силе Осовине већ су контролисале готово читаву континенталну Европу. После приступања Мађарске, Румуније и Бугарске Тројном пакту, Југославија је остала последња држава на Балкану која је одолевала Хитлеровом притиску. Потписивање приступања Тројном пакту 25. марта 1941. године изазвало је снажне унутрашње потресе и довело до војног пуча 27. марта, који је Хитлер схватио као директну провокацију.
2. Унутрашње противречности
Југославија је од самог оснивања 1918. године била оптерећена етничким, вјерским и политичким супротностима. Сукоби између централистичких снага у Београду и федералистичких тежњи у Хрватској и Словенији слабили су државу изнутра. Политички компромис познат као Споразум Цветковић–Мачек (1939) створио је Бановину Хрватску, која је фактички функционисала као држава у држави, са сопственом управом и симболима. Овај споразум није донио стабилност, већ је продубио неравноправност осталих народа унутар краљевине и подстакао сепаратистичке тежње.
3. Издаја хрватског фактора
Један од кључних унутрашњих узрока слома југословенске државе била је нелојалност значајног дела хрватских политичких и војних структура у тренутку напада Осовине.
Многи официри и војници хрватске националности одбили су борбу против немачких и италијанских јединица, а поједини су отворено прешли на страну окупатора. Хрватски сепаратисти, предвођени усташким покретом Анте Павелића, у координацији са италијанским и њемачким обавјештајним структурама, припремали су стварање независне хрватске државе још прије почетка рата.
У тренутку напада 6. априла, усташке и проусташке групе су дјеловале изнутра, шириле дефетизам и саботирале војне операције. Већ 10. априла 1941. године, у Загребу је проглашена Независна Држава Хрватска (НДХ), чиме је формално запечаћен слом југословенске државе.
Ток Априлског рата
Њемачки напад започет је бомбардовањем Београда 6. априла 1941. године, у операцији „Страшни суд“ (Unternehmen Strafgericht). Напади су изведени без објаве рата и имали су за циљ слом морала и дезорганизацију командног система. Југословенска војска, иако бројна, била је слабо опремљена и технолошки застарела, уз потпуну дезорганизацију у командној структури. Њемачке оклопне јединице су већ 10. априла ушле у Загреб, а 12. априла у Београд. Капитулација Југославије ( која није правно легална јер је није потписала влада већ начелник штаба Данило Калафатовић ) потписана је 17. априла 1941. године.
Последице слома
1. Територијална подјела и окупација
Територија Краљевине Југославије распарчана је између Немачке, Италије, Мађарске и Бугарске, док је на простору Хрватске и Босне настала НДХ, као квислиншка творевина под патронатом Берлина и Рима. Србија је стављена под немачку војну управу са ограниченом Владом генерала Милана Недића, док су дјелови Црне Горе, Косова и Македоније додијељени Италији и Албанији.
2. Грађански рат и отпор
Слом државе изазвао је талас оружаног отпора и појаву два главна покрета – четничког (монархистичког) и партизанског (комунистичког). Истовремено, на простору НДХ спровођен је систематски геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима, што је дубоко обиљежило колективно сјећање и трајно нарушило односе међу народима бивше Југославије.
3. Историјске последице
Априлски пораз из 1941. означио је крај прве југословенске државе и почетак процеса који ће трајно одредити политичку и националну карту Балкана. Неповјерење и подјеле настале у том периоду наставиле су да живе и у социјалистичкој Југославији после 1945. године, а њихов повратак у јавни и политички живот деведесетих година XX вијека свједочи о дубини историјских рана које никада нису у потпуности зацељене.
Закључак
Априлски рат није био само војни пораз, већ и резултат дуготрајних унутрашњих слабости и националних сукоба који су подривали темеље југословенске државе од самог њеног настанка. Иако су спољни фактори, прије свега њемачка војна моћ, били одлучујући у непосредном слому, издаја и нелојалност појединих дјелова политичког и војног корпуса, посебно хрватског фактора, значајно су убрзали распад државе.
Последице овог догађаја осјећале су се деценијама касније, показујући да без стварног националног јединства нема стабилне заједничке државе.
Остави коментар