АПИС И МАЈСКИ ПРЕВРАТ 1903. ГОДИНЕ

query_builder

АПИС И МАЈСКИ ПРЕВРАТ 1903. ГОДИНЕ

Аутор: мср Огњен Карановић, историчар

Српски рат „беле и црвене руже“, брутално је окончан у зору 29. маја 1903. године, када је у догађају којег је историографија упамтила под називом Мајски преврат, на монструозан начин окончана владавина династије Обреновић и њених последњих владара и представника, краља Александра I и краљице Драге. Мајски преврат страховито је утицао на однос европских великих сила, њихових политичких елита и јавности према Краљевини Србији и српском народу у целини у годинама после ликвидације последњих Обреновића. Уз залагање српских интелектуалних и политичких елита у правцу исправљања и промене те нарушене и наружене слике угледа Србије у свету, било је потребно и много времена, па чак и један велики оружани сукоб, какав је био Први светски рат да би се последице ликвидације Александра и Драге, макар и делимично отклониле, па ипак опор утисак који је на европским политичким меридијанима оставио Мајски преврат, приметан је чак и данас, дакле и након целог једног столећа. Свакако, на унутрашње политичке и културолошке прилике у Србији и у менталном склопу српског национа, убиство краљевског пара 1903. године утицало је на стварање јаза, односно дуготрајне поделе у јавности на присталице „завереничке“ и „легалистичке“ доктрине. Поменута подела, макар у круговима академске и научне јавности, приметна је и данас, а бројне контроверзе у вези са историјатом завере која је довела до смакнућа краљевског пара, као и самог чина од 29. маја 1903. године, континуирано настављају да надахњују и интригирају широке кругове јавности у покушајима да се понуди одговор на вечно питање:  „Да ли су се Мајски преврат и потоње, чувено завереничко питање, уз каснију, тешку судбину српског националног колективитета могли избећи?“. Како бисмо на свеобухватан начин били у прилици да разумемо узроке који су довели до крвавог чина насилног уклањања последњих Обреновића са српског трона, као и самог историјата истог, претходно би било корисно да се на тренутак осврнемо на „историјску слику“ Србије у последњој деценији XIX и у првим годинама претходног столећа, при чему је, засигурно, незаобилазан и један садржајнији приказ карактера владавине, али и саме личности краља Александра I Обреновића.

У годинама после Берлинског конгреса 1878. године и добијања независности, Србија је у многим аспектима развоја њеног друштва стицала статус озбиљно уређене и модерне европске државе. Са својим радом су почеле бројне привредне, финансијске и просветне институције са завидном компетентношћу и квалитетом у својим делатностима, као изначајне установе културе, попут Српске краљевске академије. Упркос луцидности карактера личности и владавине краља Милана, Србија је заиста забележила узоран раст својих привредних, културних и политичких капацитета. Биле су то и године у којима је држава добила истински продемократски највиши правни акт у облику чувеног „Радикалског устава“ из 1888. године. Међутим, незадовољство политичких елита и грађанства у Србији владавином последњих Обреновића, своје истинске димензије показало је у последњој деценији поменутог столећа, тачније у десет година самосталне владавине младог владара Александра I. Рођен у несрећном и скандалозном браку, својеглавих, сујетних и „кавгаџијски“ опредељених родитеља, краља Милана и краљице Наталије, Александар је заиста провео веома турбулентно младалачко доба и усамљено детињство, па можда и због тога, његова каснија одлука и упорност да у истој истраје, односно да у брак ступи са Драгом Машин, београдског дамом, дванаест година старијом од њега, уз то и удовицом (што је за патријархално васпитану јавност у ондашњој Србији био акт раван скандалу и пороку), не би требало да у великој мери интригира „сензационалистички нерв“ данашњих академских и неакадемских истраживача живота и интимног профила карактера последњег Обреновића. За разлику од краља Милана, склоног „чарима“ неконвенционалног понашања у јавном и приватном животу, са плаховитим и импулсивним реакцијама на различите изазове у свакодневици политичких збивања у Србији, Александар је ипак имао оштроумнији поглед на важност функционалних вредности надлежности краљевске власти и овлашћења других српских државних органа. Уосталом, био је у приличној мери образована особа са израженим дипломатским вештинама. Међутим, краљ Александар Обреновић до краја своје трагичне владавине био је огорчени противник динамичног политичког живота оличеног у институцијама делатности политичких странака, заснованог на принципима „парламентарног живота“ једне државе, у овом случају Краљевине Србије. Из поменутог разлога, а након неколико неуспешних пројекција политичког система у којима би мандате за састав влада поверавао коалиционим фузијама две или више политичких странака, краљ се определио за, често неприкривени „лични режим“ у методама владања, уз помоћ тзв. „политички неутралних влада“, што је заправо и представљало упориште за својеврсни „извор политичке слабости“, како поменутог државно-политичког система у Србији, тако и краљевске власти. Повратком краља Милана из емиграције у земљу и његовим именовањем на положај команданта Активне војске, све до „свадбене кризе“ из 1900. године, а личним Милановим ангажманом, војска је постала, можда и најважнији политички чиналац у животу и развоју српске државе.

Перманентна политичка криза у Србији, била је „запечаћена“ Александровом политиком државних удара и променама устава, што је додатно угрожавало ионако крхку безбедносну стабилност у земљи. За само десет година самосталне владавине (1893-1903), краљ Александар је извео три државна удара, четири промене устава, а уз поменуто, поставио је и сменио укупно дванаест државних влада. Међутим, најављени брак са госпођом Драгом Машин, удовицом инжењера Светозара Машина, потомкињом војводе Николе Луњевице, старешине из Другог српског устанка, женом о којој „београдска чаршија“, али и јавност у Србији, посебно „елитни кругови друштва“, нису имали пријатно мишљење, проузроковало је несагледиве размере незадовољства и крајњу огорченост српског грађанства, посебно у војним, официрским круговима. Брак је заиста и склопљен 23. јула 1900. године, али су исти, као и владавину краљевског пара у наредне три године, пратили искључиво дворски скандали, бахато и неприлично понашање блиских сарадника Дома Обреновића, а посебно рођака,у првом реду браће краљице Драге, Николе и Никодија Луњевице. Скандали, попут изостанка најављеног порођаја краљице Драге у мају 1901. године, октроисање устава Србије у априлу исте године, а поготово спекулације о кандидатури Никодија Луњевице за престолонаследника трона, дубоко су потресли српско грађанство и до крајњих граница озлоједили официрске кругове војске, посебно оне млађе генерације. Како су и краљ Милан и краљица Наталија, осудили брак њиховог сина са женом „проблематичне репутације“, а уз изненадну смрт краља Милана у Бечу, где се исти налазио у егзилу после судбоносног јула 1900. године, краљ Александар остао је усамљен и проказан од свих политичких, интелектуалних и војних чинилаца друштвеног живота у Србији. Такође, на спољнополитичком плану, нису постигнути запаженији резултати. Напротив, пословична аустрофилска политика Обреновића у положају Србије у међународним односима, напуштена је у покушају приближавања истог интересима Русије на Балкану (можда и под утицајем познатих русофилских ставова краљице Драге). Међутим, руски двор никада није претерано „ни марио“ за положај Обреновића у Србији, па ни дата иницијатива српске дипломатије није дала очекиваног резултата. Скандалозни краљ, са скандалозним браком и владавином, уз његово непоштовање интереса главних фактора у политичком животу Србије, у првом реду војске и официрских кругова, довео је до стварања завере у групама млађег официрског и подофицирског кадра у војсци, са циљем насилног уклањања краљевског пара са српског трона и уз физичку ликвидацију истог. Заправо, све је почело опскурним и злонамерним оговарањима у круговима „млађих официра“ Више школе Војне академије и у Ђенералштабу српске војске у Београду, на рачун стварних и измишљених „неподопштина“ и „бешчасних афера“ које су продуковали послови краљевског пара и дворске камариле, да би се завршило на озбиљним разговорима о потреби насилног уклањања Александра и Драге са престола.

Права „завереничка гнезда“ постале су поменуте војне институције, али у почетку, осим неколицине млађих официра, у заверу нису били укључене и војне старешине са вишим чином. Наравно, ту изузимамо генерала Јована Јоцу Атанацковића и пуковника Дамњана Поповића из нишког војног гарнизона. Први састанак официра завереника догодио се још 6. септембра 1901. године у стану поручника Антонија Антића. Уз Антића, идеји завере, придружили су се капетан Радомир Аранђеловић, поручник Драгутин Дулић, Милан Ф. Петровић и, наравно, поред Антића, „официрска душа завере“ капетан Драгутин Димитријевић Апис. Први планови о убиству краљевског пара, које су требали да изведу седморица првобитно заверених официра (планови о атентату на Коларцу и на војним маневрима у Убу, у септембру и октобру 1901. године), нису уродили плодом. Из датог разлога, официри су одлучили да се обрате представницима политичке елите у Србији, посебно оним лицима који су одавно били или однедавно постали осведочени противници личног режима и брака краља Александра. У дате циљеве, први који је приступио завери био је бивши министар унутрашњих дела Ђорђе Генчић, иначе ујак Антонија Антића. Постепено, завера је добијала „шире димензије“. У исту су били укључени бројни угледни политичари из тог доба, нпр. Јован Авакумовић, али и „виши“ официри, попут поменутог Атанацковића, затим пуковника Александра Машина, брата првог супруга краљице Драге, затим потпуковника Петра Мишића, Ђоке Михајловића, потпуковника Михаила Мике Наумовића, потомка Наума Крнара, и других. Успостављена је и веза са кнезом Петром Карађорђевићем који је у то време живео у емиграцији у Женеви. Након првобитног премишљања, кнез је прихватио понуду завереника да постане нови српски краљ, после уклањања младог Обреновића и његове супруге. Главни преговарачи завереника, у поментом циљу, били су познати београдски трговац и масон Никола Хаџи Тома и Јаша Ненадовић из Беча. У међувремену, Генчић је добро испитао расположења појединих великих сила, у првом реду дипломатске представнике суседне Аустроугарске и Русије, па када је добио уверавања да се ове две државе, најзначајније за политичко-економски и културолошки положај српског народа, не би противиле насилном уклањању последњих Обреновића са власти у Србији, као и да би биле, најблажим речима описано, индиферентне према повратку династије Карађорђевић на српски престо, завереници су наставили са започетим припремама преврата у складу са већ усвојеним плановима.

Све до маја 1903. године редовно су одржавани конспиративни састанци главних вођа завере. До ноћи 26. на 27. мај те године, када је одржан последњи састанак завереничких вођа у дому Мике Наумовића на Топчидерском брду, где су усвојене све појединости у вези са планираним корацима у остварењу суморног циља, у завери је учествовало неколико десетина људи, неки тврде тачно 130 лица. Уистину, завера је била добро припремљена, али и страховито проширена у свим слојевима тадашњег српког друштва, па је право чудо, донекле и непознаница, на који начин су завереници успели да конспирацију очувају у сфери тајновитости, а да при том не привуку пажњу надлежних безбедоносних органа?! Одговор на поменуту дилему се можда крије и у чињеници да је војска у српском национу одувек представљала кохезиони фактор безбедоносних стубова политичких система у Србији, односно према датој институцији од давнина је владало неподељено поверење свих слојева српског националног колективитета. На основу усвојених договора, у касним послеподневним часовима 28. маја 1903. године, завереници су кренули у крвави обрачун са последњим владарима Србије из Дома Обреновића. Пролећно вече и ноћ по којој ће Србија и Европа упамтити Аписа и краљевски пар Обреновића била је ведра и топла, а у Конаку дворског комплекса, све до поноћи, иста се одвијала сасвим уобичајено. Уз концерт музике Краљеве гарде, приређена је вечера за поједине сараднике краља Александра, као и за породицу краљице Драге. Након свршетка концерта, гости су се разишли, а становници Двора отишли су на починак. Дворски комлекс на данашњем Андрићевом венцу „утонуо је сан“. Када су се путем дојаве од стране колега официра из дворске страже, укључених у подухват, у то уверили и завереници, који су се, према распореду налазили на неколико локација у центру града, недалеко од двора, злочиначки пир војске заклете на верност владару, почео је позивом Аписа да распоређене групе трчећим кораком изврше задатак и освоје двор. Наиме, до почетка операције, сви завереници били су распоређени у пет група и да би прикрили своје намере, дате вечери исти су проводили време у кафанским локалима, уз бучно лумповање и клицање краљу и краљици. Тачно у 1 час и 55 минута 29. маја, а уз подршку делова неколико пукова београдског војног гарнизона, завереници су се сјурили према капијама уснулог двора. Главну капију завереницима је отворио поручник Петар Живковић, завереник и потоњи оснивач и вођа „Беле руке“, као и председник југословенске владе у годинама након успостављања Шестојануарске диктатуре. Након упада у двор и насилног (уз помоћ експлозива) обијања врата појединих просторија у истом, завереници су се нашли у одајама спавонице краљевског пара. Међутим, спаваоница је била празна, кревет у коме је краљевски пар спавао празан, а краљу и краљици изгубио се траг. Несрећним случајем, при упаду завереника у двор смртно је настрадао потпуковник Наумовић, краљев ађутант, као и ордонанс Милан Миљковић, док је Апис био тешко рањен у ватреном окршају са једним припадником Краљеве гарде. Као што је познато, Апис је успео да преживи Мајски преврат. У наредних два часа трајала је бесомучна потрага за, претпостављало се скривеним или одбеглим супружницима, све док исте, захваљујући оштром оку Велимира Вемића, тачно у 3 часа и 50 минута завереници нису пронашли у тајном будоару, заклоњеним једним неприметним вратима у зиду спаваонице.

Уследио је мучки чин убиства краља Александра и краљице Драге, праћен монструозним касапљењем њихових, претходно вишеструко устрељених тела. Масакриране лешеве краљевског пара, завереници су потом избацили са спратног прозора Конака на травњак баште двора, да би се иживљавање, за крвљу помахниталих злочинаца, наставило још неко време. Каснијом обдукцијом лешева утврђене су следеће чињенице: „Код краља Александра су при летимичном прегледу увидели деветнаест устрелина. Један метак завршио је у пределу срца, један у стомаку, један у левом оку. Утврдили су и пет дубоких посекотина нанесених мачем. Прсти десне руке су недостајали, испоставиће се касније да је неко од завереника скидао прстење мртвог краља. Кад не може милом, може силом. Кичма је била сломљена, што је последица бацања са балкона. Код краљице Драге примећено је тридесет шест устрелина. Као да то није било довољно, настало је и преко четрдесет посекотина, дубоких, а оне плиће нису се ни трудили да броје. Лице је било потпуно изобличено. Неки делови тела били су одсечени.“ Након убиства, двор је варварски похаран и опљачкан, а у наредним годинама „нестали“ предмети и драгоцености краља и краљице, откупљивани су по високим ценама на бројним, јавним и легалним аукцијама у Лондону, Паризу и Бечу. Наравно, то није сметало владама тих, додуше појединих земаља да, уз оправдане осуде чина мучког краљеубиства, истовремено са Србијом прекину и основне дипломатске везе, као што су то учиниле Велика Британија и Холандија. Преврат су пратили и изоловани случајеви репресалије над бројним присталицама Обреновића широм Србије. Стрељани су и оба брата краљице Драге, а процене броја смртно страдалих у Мајском преврату крећу се  у размерама између 26 погинулих или убијених до 200 уморених лица. Две недеље након смрти краљевског пара Обреновића, на „окрвављени српски престо“ дошао је краљ Петар I Карађорђевић Ослободилац, да би у току наредне деценије, уз привредни, политичко-парламентарни и демократски, као и културни успон, њему и српским владама остало у аманет да се носе са свим изазовима које је Мајски преврат продуковао, како у, готово нерешивом проблему тзв. „завереничког питања“ унутар српског друштва, тако и у карактеру статуса угледа и положаја српске државе код бројних европских влада. Иза поноћи 30. маја 1903. године краљ Александар и краљица Драга сахрањени су у крипти тадашње Цркве Светог апостола Марка на Ташмајдану и то у гроб Анке Обреновић, супруге господара Јована Обреновића. Сахрана је обављена тајно, без прикладних верских или државних церемонија, какве би биле достојне сахране једног владарског пара. У наредним деценијама, увек крхко памћење српске историје, готово је било и заборавило на живот краља Александра и краљице Драге. Међутим, уколико није потребно да памтимо њихове животе, уколико они нису ни били достојни памћења, а ја не желим да улазим у такве оцене, онда бисмо требали да упамтимо њихове смрти, из разлога што само памћењем можемо да спречимо понављање таквих злодела и у будућности.

 

 

 

Tags:

Остави коментар

comment
Ваша имејл адреса неће бити јасно објављена. Поља која су обавезна обележена су са *
account_circle
email
language