Autor: msr Marijana Jelisavčić, književni kritičar
Prema rečima hroničara srpskog realizma Dušana Ivanića, domaći pisci ove epohe bili su nesnađeni u pisanju većih proznih celina, sve do pojave Svetolika Rankovića koji je kumovao pojavi romana realizma, određujući mu dinamiku, oblik, tok i fabulu. Ivanić navodi da „epoha realizma zapravo integriše tradiciju realističnosti u srpskoj literaturi, oslonjenu na Dositejevo nasljeđe, na humoristično-satirični stil i folklornu građu toga tipa, a razilazi se sa proznim tokom koji se baštinio na romantičarskoj lirici i narodnom pjesništvu, apsolutizaciji subjektivnosti i idolima ljubavi i rodoljublja“ (Ivanić 1996: 22). Iste godine kada je Bodler objavio svoje „Cvetove zla“, 1857, Šanfleri je prvi put upotrebio reč realizam komentarišući izgled slika francuskog umetnika Gistava Kurbea, koji je, osim po svojim delima i utemeljenju ovog pravca u svet slikarstva, poznat po izjavi da ne slika anđele upravo zbog toga što ih ne vidi. Jedna nova tradicija predstavljanja stvari onakvih kakve jesu zahvatila je celu Evropu, a značajna je po tome što je bez odlaganja delovala i u Srbiji.
Isto kao što je grad u doba industrijalizacije predstavljen kao kontrapunkt onom gradu iz doba prosvetiteljstva i njegova poročna crta dodatno naglašena upravo zbog ranije glorifikacije grada kao prostora svetlosti, i realizam je negatorski nikao na eposi koja mu je prethodila. Romantičarski subjekt više nije idealizovani pojedinac, već čovek sa istaknutim pozitivnim, a naročito negativnim crtama svoje ličnosti, o kojima se najzad progovara. Takvi junaci postaju omiljeni među čitaocima, a pisci realizma dižu ih na pijedestal koji je ranije bio rezervisan samo za one dobrodeteljne. Neki od najpoznatijih svetskih romana naslove nose upravo po svojim glavnim akterima, koji su okarakterisani kao antiheroji. Sve se više žene pojavljuju u tim ulogama, najčešće zbog svojih nezaustavljivih nagona koji ih vode u preljubu i/ili blud – Ana Karenjina, gospođa Ema Bovari, Efi Brist, pa i Rankovićeva Seoska učiteljica – LJubica Petrović.
Pišući o figuri negativnog junaka u književnosti, Nikola Milošević je rekao kako se „izraz ʼantiherojʼ koristi mahom za to da bi se njime obeležili književni junaci čije nam moralne karakteristike ne imponuju, ali koji inače mogu imati izvesna pozitivna intelektualna i psihička obeležja“ (Milošević 1990: 5). Svaki od takvih junaka iz romana o kojima će biti reči nije izrazito crn niti izrazito beo. Svi se oni daju i opravdati i osuditi, u zavisnosti od toga kako posmatramo i analiziramo situacije u kojima su se našli i delali. Svako od njih postao je sebi svojstven paradoks u odnosu na svoje ideale, svoja očekivanja ili svoje korene. Podvodnica Matilda iz Ignjatovićevog Vase Rešpekta i pomenuta LJubica iz Rankovićeve Seoske učiteljice nosioci su negativnosti u romanima koji su im udahnuli život.
Zbog Ignjatovićeve junakinje ime Matilda moglo bi se koristiti kao sinonim za reč antiheroina. Dok su loši postupci drugih junaka, kako u ovom romanu tako i kod Rankovića, isprovocirani rezultati nekih situacija, njeni gresi su neopravdani. Deluje kao da je urođeno zlo pokreće da tvori još gore. Milošević je pisao kako je za karakterizaciju junaka kao negativnog i meru u kojoj se to ispoljava bitna struktura dela, odnosno – u kojem planu je prikazan junak, a u kojem žrtva. Koliko prostora je u romanu dato Matildi? Istina, ne mnogo. U tome leži tajna najčešćeg suda čitalaca o najpoznatijem negativnom junaku, Raskoljnikovu – iako je ubica, čitalac ga opravdava jer su njegove muke i lomljenja zauzeli veliki i dominantan deo romana, a njegove žrtve su prikazane marginalno, samo u skicama. Možda bi iskustvo s recepcijom Matildinog lika bilo drugačije da njena negativnost nije oštro podvučena svaki put kada bi se pojavila u romanu i da Ignjatović nije ostavio toliko prostora za lamentaciju nad zlehudom sudbinom naslovnog junaka Vase Rešpekta, kojeg je za ceo život unesrećila izdajom – koja ga je bolela i negativnim publicitetom koji ga je svuda pratio. U tome leži njen hibris – isprovocirala je nevolje ovog rano prokaženog nevaljalca, žrtve neadekvatnog vaspitanja i situacija marfijevski okončanih na njegovu štetu. O Matildi saznajemo da je potekla iz dobre kuće, ali da je naučena na koketovanje jer je rano postala siroče. „Ovaj lik, sa izvesnim crtama demonskog zločinca iz bulevarskih romana, izvor je svakojakih melodramskih obrta i slučajnosti, a često je tajni uzročnik događaja i, u tom smislu, pokretač radnje u Ignjatovićevom romanu“ (Jeremić 1987: 95). Matilda je Vasina mladalačka ljubav koja ga je izdala u trenutku problematičnom za oboje – otkrivenom lopovluku kojim ih je izdržavala i za koji je optužila mladog husara. Zato što je Vasa, kako Ignjatović kaže, čovek tog kalibra, priznao je zločin koji je ona porekla i odležao dvanaestogodišnju zatvorsku kaznu. Silnom ljubavlju Ignjatović opravdava njegovu žrtvu. Kada su se isprva našli, poput dva pelivana, kaplar i sobarica, Rešpekt nije mogao znati da će Matilda postati njegova zla kob. Iako se činilo da je nakon odležane kazne prihvatio činjenicu da je osveta božja i da će je on vratiti, nakon poravnanja računa sa nekadašnjom milosnicom, Vasa kaže da „svakom slatko padne ma i mala porcija osvete“ (Ignjatović 1954: 171). Bilo mu je stalo da spere ljagu sa svog imena. Toj misiji naročito se posvetio kada je saznao da je opasna Matilda mnoge devojke povukla u glib bludnog gradskog života. Promenila je ime i identitet, od sluškinje postavši bogata udovica. Nomen est omen, ali novopečena dama ispod imena Ida Hercidijamant nije imala srca, niti je „dijamant“ u njenom prezimenu obasjavao lepotu ili gracioznost ove žene. To više podseća na obeležje žena problematičnog morala i njihovu sklonost ka izmišljanju „umetničkih“ imena, preuzetih iz istog arsenala sladunjavih reči. Matilda se pokazala kao fatalna i za Vasinu rođaku Emiliju, koja je za dlaku izbegla namet one sudbine koju je Matilda sebi birala. Pod maskom zaštitnice koja će je uvesti u društvo, Matilda je imala u planu da je navede na stranputicu i proda bogatom starcu. Emilijina majka će je u jednom trenutku nazvati „pravom Mesalinom“. LJubiša Jeremić smatra da je Matilda potomak one sorte ljudi koji se vežu za druge kako bi ih unesrećili.
Mnogi su kritičari zamerili Ignjatoviću previše slučajnosti koje je splitao da bi iz njih junaci izašli bogatiji za životni rasplet koji im je do tada bio kamen spoticanja. Komedijant slučaj, odnosno brižljivo isprogramirano Ignjatovićevo pero, navodi Vasu još jednom na njen put, ali će se ovaj susret okončati fatalno po Matildu. Uhvaćena u klopku, ona se, za razliku od učiteljice LJubice, ne predaje, nju vodi jak nagon za samoodržanjem, ali u tom nagonu ona strada. Matildino pokajanje i želja za Vasinim oproštajem tvore još jednu gotovo romantičarsku kontradiktornost o srećnom završetku – ova destruktivna žena ipak se nije u potpunosti ostvarila kao crn lik.
Svetolik Ranković svojom Seoskom učiteljicom uvodi bovarizam u srpsku književnost. Kao što to nije slučaj kod Flobera, ni njegova junakinja nije uspela da podnese teret svojih porušenih ideala. Čini se da se ova knjiga dugo čitala u pogrešnom ključu jer je LJubičin partner tumačen kao apsolutni patnik, takoreći „predstavljen kao […] plen raspomamljene prosvetarske hetere“ (Eraković 2013: 8). Zapravo, oko Gojka, „najnesrećnijeg od svih nesrećnih učitelja“ (Jeremić 1987: 258) izgrađen je kult žrtve zbog njegove zaljubljenosti u mladu koleginicu. Kako je bolesni Ranković krao svaki dan od smrti da bi završio svoje romane, sugestija Milana Savića da promeni naslov dela u Seoski učitelj nije bila plodonosna. Ovaj član Matice srpske koji je glasao za nagrađivanje Rankovićevog romana, rekao je kako je u pitanju jedan od retkih primera gde glavnu ulogu u romanu dele dva junaka – učitelj i učiteljica sa socijalne margine. Ono što je ostalo kao upitnik za sve poštovaoce i proučavaoce Rankovićevog dela jeste – kako je trebalo da ova dva oprečna lika pronađu utehu jedno u drugom, kada je od početka sve ukazivalo na to da su nespojiv spoj?
LJubica je obeležena malim fizičkim deformitetom – ona je večito pogurena. Verovatno bi njen udes bio još gori (ako je to uopšte moguće), da je nekim slučajem predstavljena kao hroma žena. Posredstvom njenog lika, kao novina u književnost uvodi se erotski diskurs. Ona je zavedena pažnjom jednog muškarca, predstavnika vlasti, koji je, za razliku od Gojka – poželjan (i čiča Stojan bi verovatno naspram Gojka delovao poželjno, samo da je mlađi). Popuštanju brane njene nezainteresovanosti donela je i činjenica da je ona, mlado devojče, za koje je uspeh što se školovalo i zaposlilo, bila ta koja će na svoja pleća preuzeti novčanu brigu o porodici. Ako se oko Gojka izgrađuje kult žrtve, to se slobodno može uraditi i oko LJubice. Koliko samo patnje mora doživeti osoba da bi od vapaja „O, života, života hoću!“ (Ranković 1950: 128) podigla ruku na sebe?
„Zahvaljujući darovitom Svetoliku Rankoviću, naša književnost dobila je jednu od prvih modernih junakinja, čija je dominantna uloga u sižejnoj strukturi dela predstavljala dramatičan iskorak u odnosu na dotadašnji status ženskih likova u srpskoj romanesknoj prozi“ (Eraković 2013: 13). Više nego što je naslovni junak serijala DŽ. K. Rouling obeležen svojim ožiljkom na čelu u obliku munje, LJubica je označena sramotom zbog neželjene trudnoće. Osim sramote i početnog osećaja promašenosti, ta trudnoća donela joj je i „glembajevski bizaran brak“ (Eraković 2013: 11) sa Gojkom. On je pasivni agresivac koji priželjkuje vezu sa mladom koleginicom, ali ne odustaje od svog mikrokosmosa u brlogu, neuredan je preko mere, toliko da seljani isprava sumnjaju da će taj podučavati njihovu decu. Svaki LJubičin sastanak sa Perom prati i prijavljuje nadležnima, pa i njegovoj ženi. Kada zbog toga od Pere dobije batine, planira ubistvo iz zasede, do kog neće doći, jer ne poseduje revolver, a mučan bi mu bio obračun licem u lice. Veruje da sve počiva na principu kauzalnosti i da se posle svega dobrog mora desiti nešto loše, što i ilustruje brak sa LJubicom kao ostvarenje njegovih snova posle sramnih batina. Nakon smrti prevremeno rođenog deteta Gojko oseća olakšanje, bez trunke empatije, a LJubica kajanje što se zarobila u braku sa njim. Gojko se uljuljkava u oblomovštinu – dobro mu je, samo da se ništa ne menja. Za razliku od Oblomova koji je jedan od prvih modernih antijunaka koji je na momente šarmantan, Gojko to nije ni u jednom trenutku.
Iz pomirenosti sa osujećenim snivanjima, LJubicu je trgao „seoski vetropir Vlajko“ (Jeremić 1987: 257), projekcija muškarca kakvog je oduvek želela. NJihova veza je Gojku još jednom potvrdila sopstvenu inferiornost i to ga je stajalo života. LJubičina narcisoidna potreba da bude srećna prouzrokuje čak priželjkivanje Gojkove smrti. Malo pre nego što će napustiti ovaj svet, umirući suprug joj je rekao jednu tužnu istinu: „Ti misliš: svaki te voli ko god te ljubazno pogleda“ (Ranković 1950: 167). Uplivom u drugi brak, koji je bio projekcija ostvarenja njenih snova sa elementima patologije, otkriva se LJubičina naivnost i infantilnost. Ovaj brak društveno je neprihvaćen, tabu je prekršen – učiteljica se okitila mirazom Vlajkove mrtve žene, a kumstvo je odbijeno.
Brze svađe, Vlajkova sumornost i LJubičino jogunasto ponašanje, dovele su do oluja u njihovom kratkotrajnom raju. Ona doživljava Gojkovu sudbinu otkrivanja voljenog u preljubi i to je okidač koji će prouzrokovati povlačenje jednog drugog okidača – onog revolverskog. Nakon što očajnički potez nuđenja sebe demonskom liku ćate Bogosava za kontrauslugu ubistva Vlajka nije urodio plodom, napaćena učiteljica u bezizlazu diže ruku na sebe. LJubicu je pregazio teret sopstvenih nastojanja da se ostvari kao žena kakvom je sebe oduvek zamišljala. „Niko ne može grešnici oprostiti, svaki je mora oturiti“ (Ranković 1950: 139), govorila je nesrećna učiteljica. Ali prema rečima Nikole Miloševića, zbog pokajanja i ishoda gde negativni junak postaje moralno loša žrtva, mi mu praštamo. Praštamo mu – odnosno njoj i zbog toga što sagledavamo celu sliku gde hipokritski loše društvo samo što nije stavilo skerletno slovo na jednu prokazanu preljubnicu, a one prikrivene svi cene i utrkuju se za njihovu pažnju, potajno se nadajući kako će dobiti priliku da zašušte sa njima u kukuruzima. Mlada i naivna LJubica prerano je omrzla život koji joj je sve snove ugasio i pridružila se svom prvom suprugu u tami sa druge strane.
Naizgled nespojive – Matilda i LJubica – obe su kovači svojih nesreća. Različite su situacije u koje ih je život stavljao, različite su sudbonosne odluke koje su donosile, različiti su ljudi na čiji su život svojim delanjem destruktivno uticale, ali obe su krojačice svojih zlehudih sudbina. Svaki dobar junak takav je na svoj način, a svi negativni junaci svojom nesrećom liče jedni na druge.
Foto: privatna arhiva
LITERATURA
Eraković 2013: R. Eraković, „Između gorkog života i slatke smrti: Tantološki hedonizam Svetolika Rankovića“ u: Svetolik Ranković, edicija Deset vekova srpske književnosti, Novi Sad: Matica srpska.
Ivanić 1996: D. Ivanić, Srpski realizam, Novi Sad: Matica srpska.
Ignjatović 1954: J. Ignjatović, Vasa Rešpekt, Beograd: Rad.
Jeremić 1987: LJ. Jeremić, Tragički vidovi starijeg srpskog romana, Beograd: Institut za istoriju, književnost i umetnost.
Milošević 1990: N. Milošević, Negativni junak, Beograd: Beletra.
Ranković 1950: S. Ranković, Seoska učiteljica, Zagreb: Zora.
Ostavi komentar