АНТИХЕРОИНА СРПСКОГ РЕАЛИЗМА

30/04/2023

Аутор: мср Маријана Јелисавчић, књижевни критичар

Према речима хроничара српског реализма Душана Иванића, домаћи писци ове епохе били су неснађени у писању већих прозних целина, све до појаве Светолика Ранковића који је кумовао појави романа реализма, одређујући му динамику, облик, ток и фабулу. Иванић наводи да „епоха реализма заправо интегрише традицију реалистичности у српској литератури, ослоњену на Доситејево насљеђе, на хумористично-сатирични стил и фолклорну грађу тога типа, а разилази се са прозним током који се баштинио на романтичарској лирици и народном пјесништву, апсолутизацији субјективности и идолима љубави и родољубља“ (Иванић 1996: 22). Исте године када је Бодлер објавио своје „Цветове зла“, 1857, Шанфлери је први пут употребио реч реализам коментаришући изглед слика француског уметника Гистава Курбеа, који је, осим по својим делима и утемељењу овог правца у свет сликарства, познат по изјави да не слика анђеле управо због тога што их не види. Једна нова традиција представљања ствари онаквих какве јесу захватила је целу Европу, а значајна је по томе што је без одлагања деловала и у Србији.

Исто као што је град у доба индустријализације представљен као контрапункт оном граду из доба просветитељства и његова порочна црта додатно наглашена управо због раније глорификације града као простора светлости, и реализам је негаторски никао на епоси која му је претходила. Романтичарски субјект више није идеализовани појединац, већ човек са истакнутим позитивним, а нарочито негативним цртама своје личности, о којима се најзад проговара. Такви јунаци постају омиљени међу читаоцима, а писци реализма дижу их на пиједестал који је раније био резервисан само за оне добродетељне. Неки од најпознатијих светских романа наслове носе управо по својим главним актерима, који су окарактерисани као антихероји. Све се више жене појављују у тим улогама, најчешће због својих незаустављивих нагона који их воде у прељубу и/или блуд – Ана Карењина, госпођа Ема Бовари, Ефи Брист, па и Ранковићева Сеоска учитељица – Љубица Петровић.

Пишући о фигури негативног јунака у књижевности, Никола Милошевић је рекао како се „израз ʼантихеројʼ користи махом за то да би се њиме обележили књижевни јунаци чије нам моралне карактеристике не импонују, али који иначе могу имати извесна позитивна интелектуална и психичка обележја“ (Милошевић 1990: 5). Сваки од таквих јунака из романа о којима ће бити речи није изразито црн нити изразито бео. Сви се они дају и оправдати и осудити, у зависности од тога како посматрамо и анализирамо ситуације у којима су се нашли и делали. Свако од њих постао је себи својствен парадокс у односу на своје идеале, своја очекивања или своје корене. Подводница Матилда из Игњатовићевог Васе Решпекта и поменута Љубица из Ранковићеве Сеоске учитељице носиоци су негативности у романима који су им удахнули живот.

Због Игњатовићеве јунакиње име Матилда могло би се користити као синоним за реч антихероина. Док су лоши поступци других јунака, како у овом роману тако и код Ранковића, испровоцирани резултати неких ситуација, њени греси су неоправдани. Делује као да је урођено зло покреће да твори још горе. Милошевић је писао како је за карактеризацију јунака као негативног и меру у којој се то испољава битна структура дела, односно – у којем плану је приказан јунак, а у којем жртва. Колико простора је у роману дато Матилди? Истина, не много. У томе лежи тајна најчешћег суда читалаца о најпознатијем негативном јунаку, Раскољникову – иако је убица, читалац га оправдава јер су његове муке и ломљења заузели велики и доминантан део романа, а његове жртве су приказане маргинално, само у скицама. Можда би искуство с рецепцијом Матилдиног лика било другачије да њена негативност није оштро подвучена сваки пут када би се појавила у роману и да Игњатовић није оставио толико простора за ламентацију над злехудом судбином насловног јунака Васе Решпекта, којег је за цео живот унесрећила издајом – која га је болела и негативним публицитетом који га је свуда пратио. У томе лежи њен хибрис – испровоцирала је невоље овог рано прокаженог неваљалца, жртве неадекватног васпитања и ситуација марфијевски окончаних на његову штету. О Матилди сазнајемо да је потекла из добре куће, али да је научена на кокетовање јер је рано постала сироче. „Овај лик, са извесним цртама демонског злочинца из булеварских романа, извор је свакојаких мелодрамских обрта и случајности, а често је тајни узрочник догађаја и, у том смислу, покретач радње у Игњатовићевом роману“ (Јеремић 1987: 95). Матилда је Васина младалачка љубав која га је издала у тренутку проблематичном за обоје – откривеном лоповлуку којим их је издржавала и за који је оптужила младог хусара. Зато што је Васа, како Игњатовић каже, човек тог калибра, признао је злочин који је она порекла и одлежао дванаестогодишњу затворску казну. Силном љубављу Игњатовић оправдава његову жртву. Када су се испрва нашли, попут два пеливана, каплар и собарица, Решпект није могао знати да ће Матилда постати његова зла коб. Иако се чинило да је након одлежане казне прихватио чињеницу да је освета божја и да ће је он вратити, након поравнања рачуна са некадашњом милосницом, Васа каже да „сваком слатко падне ма и мала порција освете“ (Игњатовић 1954: 171). Било му је стало да спере љагу са свог имена. Тој мисији нарочито се посветио када је сазнао да је опасна Матилда многе девојке повукла у глиб блудног градског живота. Променила је име и идентитет, од слушкиње поставши богата удовица. Nomen est omen, али новопечена дама испод имена Ида Херцидијамант није имала срца, нити је „дијамант“ у њеном презимену обасјавао лепоту или грациозност ове жене. То више подсећа на обележје жена проблематичног морала и њихову склоност ка измишљању „уметничких“ имена, преузетих из истог арсенала сладуњавих речи. Матилда се показала као фатална и за Васину рођаку Емилију, која је за длаку избегла намет оне судбине коју је Матилда себи бирала. Под маском заштитнице која ће је увести у друштво, Матилда је имала у плану да је наведе на странпутицу и прода богатом старцу. Емилијина мајка ће је у једном тренутку назвати „правом Месалином“. Љубиша Јеремић сматра да је Матилда потомак оне сорте људи који се вежу за друге како би их унесрећили.

Многи су критичари замерили Игњатовићу превише случајности које је сплитао да би из њих јунаци изашли богатији за животни расплет који им је до тада био камен спотицања. Комедијант случај, односно брижљиво испрограмирано Игњатовићево перо, наводи Васу још једном на њен пут, али ће се овај сусрет окончати фатално по Матилду. Ухваћена у клопку, она се, за разлику од учитељице Љубице, не предаје, њу води јак нагон за самоодржањем, али у том нагону она страда. Матилдино покајање и жеља за Васиним опроштајем творе још једну готово романтичарску контрадикторност о срећном завршетку – ова деструктивна жена ипак се није у потпуности остварила као црн лик.

Светолик Ранковић својом Сеоском учитељицом уводи боваризам у српску књижевност. Као што то није случај код Флобера, ни његова јунакиња није успела да поднесе терет својих порушених идеала. Чини се да се ова књига дуго читала у погрешном кључу јер је Љубичин партнер тумачен као апсолутни патник, такорећи „представљен као […] плен распомамљене просветарске хетере“ (Ераковић 2013: 8). Заправо, око Гојка, „најнесрећнијег од свих несрећних учитеља“ (Јеремић 1987: 258) изграђен је култ жртве због његове заљубљености у младу колегиницу. Како је болесни Ранковић крао сваки дан од смрти да би завршио своје романе, сугестија Милана Савића да промени наслов дела у Сеоски учитељ није била плодоносна. Овај члан Матице српске који је гласао за награђивање Ранковићевог романа, рекао је како је у питању један од ретких примера где главну улогу у роману деле два јунака – учитељ и учитељица са социјалне маргине. Оно што је остало као упитник за све поштоваоце и проучаваоце Ранковићевог дела јесте – како је требало да ова два опречна лика пронађу утеху једно у другом, када је од почетка све указивало на то да су неспојив спој?

Љубица је обележена малим физичким деформитетом – она је вечито погурена. Вероватно би њен удес био још гори (ако је то уопште могуће), да је неким случајем представљена као хрома жена. Посредством њеног лика, као новина у књижевност уводи се еротски дискурс. Она је заведена пажњом једног мушкарца, представника власти, који је, за разлику од Гојка – пожељан (и чича Стојан би вероватно наспрам Гојка деловао пожељно, само да је млађи). Попуштању бране њене незаинтересованости донела је и чињеница да је она, младо девојче, за које је успех што се школовало и запослило, била та која ће на своја плећа преузети новчану бригу о породици. Ако се око Гојка изграђује култ жртве, то се слободно може урадити и око Љубице. Колико само патње мора доживети особа да би од вапаја „О, живота, живота хоћу!“ (Ранковић 1950: 128) подигла руку на себе?

„Захваљујући даровитом Светолику Ранковићу, наша књижевност добила је једну од првих модерних јунакиња, чија је доминантна улога у сижејној структури дела представљала драматичан искорак у односу на дотадашњи статус женских ликова у српској романескној прози“ (Ераковић 2013: 13). Више него што је насловни јунак серијала Џ. К. Роулинг обележен својим ожиљком на челу у облику муње, Љубица је означена срамотом због нежељене трудноће. Осим срамоте и почетног осећаја промашености, та трудноћа донела јој је и „глембајевски бизаран брак“ (Ераковић 2013: 11) са Гојком. Он је пасивни агресивац који прижељкује везу са младом колегиницом, али не одустаје од свог микрокосмоса у брлогу, неуредан је преко мере, толико да сељани исправа сумњају да ће тај подучавати њихову децу. Сваки Љубичин састанак са Пером прати и пријављује надлежнима, па и његовој жени. Када због тога од Пере добије батине, планира убиство из заседе, до ког неће доћи, јер не поседује револвер, а мучан би му био обрачун лицем у лице. Верује да све почива на принципу каузалности и да се после свега доброг мора десити нешто лоше, што и илуструје брак са Љубицом као остварење његових снова после срамних батина. Након смрти превремено рођеног детета Гојко осећа олакшање, без трунке емпатије, а Љубица кајање што се заробила у браку са њим. Гојко се уљуљкава у обломовштину – добро му је, само да се ништа не мења. За разлику од Обломова који је један од првих модерних антијунака који је на моменте шармантан, Гојко то није ни у једном тренутку.

Из помирености са осујећеним снивањима, Љубицу је тргао „сеоски ветропир Влајко“ (Јеремић 1987: 257), пројекција мушкарца каквог је одувек желела. Њихова веза је Гојку још једном потврдила сопствену инфериорност и то га је стајало живота. Љубичина нарцисоидна потреба да буде срећна проузрокује чак прижељкивање Гојкове смрти. Мало пре него што ће напустити овај свет, умирући супруг јој је рекао једну тужну истину: „Ти мислиш: сваки те воли ко год те љубазно погледа“ (Ранковић 1950: 167). Упливом у други брак, који је био пројекција остварења њених снова са елементима патологије, открива се Љубичина наивност и инфантилност. Овај брак друштвено је неприхваћен, табу је прекршен – учитељица се окитила миразом Влајкове мртве жене, а кумство је одбијено.

Брзе свађе, Влајкова суморност и Љубичино јогунасто понашање, довеле су до олуја у њиховом краткотрајном рају. Она доживљава Гојкову судбину откривања вољеног у прељуби и то је окидач који ће проузроковати повлачење једног другог окидача – оног револверског. Након што очајнички потез нуђења себе демонском лику ћате Богосава за контрауслугу убиства Влајка није уродио плодом, напаћена учитељица у безизлазу диже руку на себе. Љубицу је прегазио терет сопствених настојања да се оствари као жена каквом је себе одувек замишљала. „Нико не може грешници опростити, сваки је мора отурити“ (Ранковић 1950: 139), говорила је несрећна учитељица. Али према речима Николе Милошевића, због покајања и исхода где негативни јунак постаје морално лоша жртва, ми му праштамо. Праштамо му – односно њој и због тога што сагледавамо целу слику где хипокритски лоше друштво само што није ставило скерлетно слово на једну проказану прељубницу, а оне прикривене сви цене и утркују се за њихову пажњу, потајно се надајући како ће добити прилику да зашуште са њима у кукурузима. Млада и наивна Љубица прерано је омрзла живот који јој је све снове угасио и придружила се свом првом супругу у тами са друге стране.

Наизглед неспојиве – Матилда и Љубица – обе су ковачи својих несрећа. Различите су ситуације у које их је живот стављао, различите су судбоносне одлуке које су доносиле, различити су људи на чији су живот својим делањем деструктивно утицале, али обе су кројачице својих злехудих судбина. Сваки добар јунак такав је на свој начин, а сви негативни јунаци својом несрећом личе једни на друге.

 

Фото: приватна архива

ЛИТЕРАТУРА

Ераковић 2013: Р. Ераковић, „Између горког живота и слатке смрти: Тантолошки хедонизам Светолика Ранковића“ у: Светолик Ранковић, едиција Десет векова српске књижевности, Нови Сад: Матица српска.

Иванић 1996: Д. Иванић, Српски реализам, Нови Сад: Матица српска.

Игњатовић 1954: Ј. Игњатовић, Васа Решпект, Београд: Рад.

Јеремић 1987: Љ. Јеремић, Трагички видови старијег српског романа, Београд: Институт за историју, књижевност и уметност.

Милошевић 1990: Н. Милошевић, Негативни јунак, Београд: Белетра.

Ранковић 1950: С. Ранковић, Сеоска учитељица, Загреб: Зора.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања