Аутор: Проф. др Борис Стојковски
Вишеградска група или В4 представља савез централноевропских земаља Мађарске, Чешке, Словачке и Пољске. Група је настала на самиту шефова држава или влада у Вишеграду, у Мађарској, 15. фебруара 1991. године, али корени овог савеза су много дубљи и сежу далеко у прошлост, тачније у средњи век када су од ових земаља постојале су Угарска (као претеча Мађарске), затим Пољска и Чешка, док је Словачка била северни део угарске краљевине, позната и као Горња Земља.
За почетак даћемо кратак преглед догађаја који су подстакли владаре трију средњовековних краљевина да се састану у Вишеграду и дају заметак нечему што постоји у политичком облику све до данашњих дана. Владислав Локјетек је 1314. године ујединио различите делове Пољске, а 1320. године се крунисао за пољског краља. Ратовао је на два фронта, против Немачког витешког реда (Тевтонаца) и против чешког краља Јована (Јана) Луксембуршког, који је такође полагао право на пољски трон и са којим се пољски владар сукобљавао око Шлезије. Јован Луксембуршки је иначе по свом пореклу био Француз. Владислав Локјетек је потражио помоћ свог зета, угарског краља Карла Роберта, из Анжујске династије, такође Француза, коме је претходно за жену дао своју ћерку Јелисавету. Уистину, Карло Роберт јесте наступао у интересу свог савезника и таста, а у Нађсомбату (данашња Трнава у Словачкој) дошло је 1327. године до састанка Јована Луксембуршког са угарским краљем. Одмах након тога, чешки краљ је кренуо на Краков против Владислава Локјетека, а о овој намери Карло Роберт је одмах обавестио свог таста. Чешки владар је одустао, али је склопио савез са Немачким витешким редом, са којима је Локјетек ратовао све до 1332. године. Угарски краљ је свом пољском рођаку пружао војну помоћ.
Владислав Локјетек је, међутим, умро 1333. године, а наследио га је син Казимир Велики и стекли су се коначно услови да дође до измирења сукобљених страна. Јовану Луксембуршком помирење је одговарало јер имао амбиције и аспирације ка немачком трону, а већ је у Нађсомбату са Карлом Робертом договорио заједнички валутни систем, чиме је постигао значајно од својих интереса и био веома присутан баш на средњоевропској политичкој сцени онога доба.
До сусрета Карла Роберта, Казимира Великог и Јована Луксембуршког дошло је у Вишеграду крајем октобра и почетком новембра 1335. године. Договорена је заједничка војна сарадња против немачког цара и аустријског војводе. Јован Луксембуршки се одрекао права на пољски трон, а Казимир Велики богате и важне области Шлезије. Померанија је остала у поседу тевтонског реда, односно Немаца. Донете су и мере у циљу да се избегне царина у Бечу, те су градови Будим и Брно добили право складиштења робе, што је била важна привилегија у средњем веку, ништа мање него данас. Кошице су, пак, постале угарски центар трговине између Пољске и Русије. Дакле, и овде је у фокусу осим политике било и економско повезивање трију земаља и великог простора који се протезао од Јадрана до Балтика. Дакле, када се мало боље погледа, идеја уједињене Европе као заједничког тржишта и јачање међусобних веза међу државама, како на пољу политике и војске, тако још више у економском повезивању, није уско везана нужно само за период након 1945. године. Наравно, разлике јесу велике, друго је то било време и сасвим други свет, али неке сличности се неминовно намећу.
Но, вратимо се догађају који је заправо кумовао настанку модерне и савремене идеје средњоевропског повезивања. Јован Туроци, угарски хроничар, записао је о сусрету у Вишеграду да су се владари тамо сусрели и склопили вечни мир. Писао је и како је организована велика гозба, те да су владари појели много хране и пили вино. Карло Роберт је чешком краљу поклонио много вредних дарова, попут сребрних пехара, бисерних шкољки, али и једну чудесну таблу за шах.
Од 1336. до 1339. године било је више заједничких војних акција против немачких непријатеља и тиме су одредбе споразума у Вишеграду биле и конкретизоване. Јован Луксембуршки је заузео 1336. године северне делове Аустрије, Карло Роберт пак Међумурје и сломио своје противнике, угарску феудалну породицу Кесеги. Пољско-угарски споразум је ојачан 1339. године одредбом да ако неки владар умре без мушког наследника онај други ће га наследити на трону. Као последица заједничког валутног система Чешке и Угарске, те економског дела споразума трију земаља, започет је велики економски успон Средње Европе током XIV века. Златна форинта (добила назив по фирентинском новцу) постала је временом најзначајнија валута у овом делу Европе.
Много векова касније поново је овај савез ступио на европску сцену. Сарадња све четири земље на изузетно високом је нивоу у свим областима, а у великој мери оне деле и заједничке вредности. Неретко, стога, чујемо да су државе Вишеградске групе све значајнија снага унутар Европске уније и представљају важан политички чинилац на кога се мора рачунати у међународним односима.
Наравно, разлике међу овим земљама јесу видљиве и велике. То се посебно односи на односе Варшаве и Будимпеште данас. Наиме, пољско историјско искуство створиле је од Русије вековног непријатеља. Ове државе имају трзавице од средњег века и оне су различитог порекла. Пољска је, заједно са Литванијом, деловала на најзападнијим руским крајевима (Галиција и Волинија), а прозелитско, римокатоличко и унијатско деловање оставило је огроман траг на западне руске земље, односно на запад данашње државе Украјине. Можемо рећи да је то био заметак доцнијих великих сукоба између Русије и Пољске, али и велике поделе које до данас, нажалост, раздиру Украјину.
Са друге стране, Виктор Орбан води далеко опрезнију политику према Русији и њеном председнику Владимиру Путину. То је довело до озбиљног раскола између Будимпеште и Варшаве. Подсетимо се чувене песме о пољско-мађарском пријатељству:
Polak, Węgier — dwa bratanki,
i do szabli, i do szklanki,
oba zuchy, oba żwawi,
niech im Pan Bóg błogosławi.
Односно на мађарском језику:
Lengyel, magyar – két jó barát,
Együtt harcol s issza borát,
Vitéz s bátor mindkettője,
Áldás szálljon mindkettőre.
Ови стихови који се изговарају током куцања чашама (требало би вина) поју о томе како су Мађар и Пољак два добра друга, који се заједно боре и пију вина, како су храбри и јунаци и призива се на оба Божији благослов. Али, раскол због односа према Москви постао је јаз и односи Мађарске и Пољске веома су уздрмани у претходне готово четири године колико траје руско-украјински конфликт. Потпуно различит однос према Украјини пре рата је такође био присутан. Мађарска је била веома незадовољна односом Украјине према мађарској мањини у Закарпатју, односно Поткарпатју како тај регион зову Мађари. Посебно се то односило на службену употребу мађарског језика и писма.
Трзавице са Варшавом су настављене и после победе Доналда Туска на изборима који је постао противтежа Виктору Орбану, али и пољској странци Право и правда, која је делила нешто блискије вредности са Орбаном и његовим Савезом младих демократа, којег колоквијално зовемо по мађарској скраћеници Фидес. Премијер Мађарске Виктор Орбан оценио је управо у дану када писац ових редова и завршава овај есеј и анализу, како преносе наши медији да је његов пољски колега Доналд Туск постао један од најгласнијих подстрекача рата у Европи и да је Пољску претворио у „вазала Брисела“. Пољски премијер наравно није остао дужан Орбану. Туск је нешто раније, пак, рекао да је Мађарска постала најсиромашнија земља у Европској унији због корупције и Орбанових покушаја да изгради ауторитарни режим по узору на Русију.
Само ова изјава је довољна да се види колико су ови односи затегнути и колико је Вишеградска група доживела тежак ударац упркос историјски блиским везама које красе Мађарску и Пољску. Са Словачком, пак, све је сасвим обрнуто. Наиме, историјски гледано Словаци имају јак отпор према Мађарској и Мађарима због изражене мађаризације којом су били изложени током вишевековног живљења у оквирима Угарске и свих њених држава наследница до 1918. године. Са друге стране, словачки закони о матерњем језику наилазили су на оштру осуду и подозрење код Мађара и у самој Мађарској и сматра се да су били прилично усмерени против интереса мађарског живља на територији Словачке. Свеукупан однос Братиславе према мађарској популацији је неретко био прилично дискриминаторски и негативан. Тумачење историјских догађаја и уопште историје и Словака и Мађарске представља такође велики камен спотицања између ове две земље, нешто што рецимо ни у траговима не постоји кад је у питању Пољска. Са друге стране, међутим, на власти у Словачкој је Роберт Фицо. Политичар који уз Виктора Орбана, заступа далеко умеренији однос према Русији, али и безусловној помоћи Украјини у конфликту који се води на границама и Мађарске, и Словачке, али и Пољске. Од земаља Вишеградске групе једино се Чешка не граничи са Украјином.
У недавном интервјуу Виктор Орбан је изјавио како Фица сматра поштеним човеком. Са њим, каже мађарски Орбан, не дели исте ставове по свему, али га сматра часним политичарем. Веза између њих двојице је свакако и велика подршка коју пружају америчком председнику Доналду Трампу, али и конзервативне, националне и хришћанске вредности које деле.
Сасвим је, међутим, другачија агенда новоизабраног премијера Чешке Андреја Бабиша. Овај, по свему судећи, будући председник Владе ове земље, иако изразито национално опредељен изјавио је скоро како нема намеру да Чешку увуче у некакав антиукрајински блок у оквиру Европске уније који, по његовој изјави, заједно са словачким председником Владе, малопре поменутим Робертом Фицом планира мађарски премијер Виктор Орбан. Његове екстремне антиукрајинске изјаве, по којима је пола милиона украјинских избеглица криво за многе економске проблеме у Чешкој, значајно су ублажене. Иако је након избора поновио своје предизборно обећање да ниједна круна неће ићи директно из чешког буџета на оружје за Украјину, Бабиш је нагласио, како преносе наши и други медији, да ће чешка војна индустрија и њен комерцијални извоз оружја у Украјину имати подршку његове потенцијалне нове владе, те је експлицитно и подржао војну помоћ коју је Европска Унија пружала и пружа Украјини. Категорички је одбацио референдум за излазак из ЕУ и НАТО, а његова антибриселска реторика је свакако далеко блажа од Орбанове или Фицове.
Бабиш је, пак, саопштио да жели да обнови и учврсти поново Вишеградску групу. Колико је то изводљиво у овако супротстављеним таборима унутар средњоевропских земаља, велико је, тешко и отворено питање. Некада монолитна централна Европа, намерна да након пропасти Варшавског пакта закорачи крупним корацима на политички и културолошки Запад, преко најпре НАТО а од 2004. године и Европске уније, сада је озбиљно растрзана. Вероватно се вековима није нашла у овако комплексном положају, са много контрадикторности, међусобних супротстављености и партикуларних, али и глобалних интереса. Уколико се украјинска криза ускоро не приведе крају, извесно је да ће политичка гибања у средњој Европи бити и даље велика, посебно уз надолазеће изборе у Мађарској априла 2026. године.
Остави коментар