Alfons Mize o Crnoj Gori, Srbiji i Bugarskoj

Autor: dr Aleksandra Kolaković

            U vreme interneta i brzih komunikacija često čujemo da narodi na ovim prostorima govore kako nas Zapad ne razume i ne poznaje. Ako se vratimo u prošlost, na primer, jedan vek ranije, u nepoznavanje država i naroda na Balkanu, u vreme kada su putnici bili glavni izvor informacija, svaka preneta slika Balkana u tadašnju razvijenu Evropu bila je dragocena. Početkom 20. veka u vreme kada je trka za kolonijama bila na vrhuncu i kada su se politički odnosi zaoštravali i prerastali u krize i vodili ka svetskom ratu, već su postojale određene predstave Crne Gore, Srbije i Bugarske u Francuskoj, ali one su se kretale od imaginarnih i lirskih predstava do fragmentarnih podataka, posebno kada se posmatra aktuelno političko i ekonomsko stanje u ovim mladim balkanskim državama. U vreme balkanskih ratova (1912–1913), fokus pažnje diplomata i političara u Evropi, a posebno u Francuskoj, bio je na delu evropskog kontinenta gde se Osmansko carstvo povlačilo i ustupalo vlast i moć balkanskim narodima. Pored naučnika, profesora i novinara, poslovni ljudi su tražili svoj interes u regionu i stoga su sve predstave o Balkanu na francuskom jeziku od velikog značaja za dalje političke, ekonomske i kulturne uticaje Francuske.

            Jedno od značajnih dela koje je pružilo brojne informacije o Crnoj Gori, Srbiji i Bugarskoj bila je knjiga U balkanskim zemljama koju je napisao Alfons Mize, rudarski inženjer koji je na početku druge decenije 20. veka boravio na Balkanu. Prvo izdanje knjige objavljeno je u novembru 1912. godine, a onda je autor nakon kraja balkanskih ratova prvo izdanje usmerio ka detaljnoj istorijskoj analizi svih učesnika u sukobu, kao i nastojanju da istraži njihove aktuelne interese i kapacitet Balkanskog saveza. Interesantno je što Mize naglašava da već tada nije verovao u budućnost saveza i naglašavao je različite interese saveznica i dodao: „Istakao sam greške u diplomatiji 1878. godine na Berlinskom kongresu, a događaji su to samo dobro potvrdili“. Ipak, Mize smatra da i ugovori u Bukureštu i u Londonu sadrže „političku grešku fatalnu kao što je i ova iz Berlinskog sporazuma“. Za Mizea reč je o stvaranju Albanije kao nezavisne države „nametnutom voljom Austrije“, kojoj je bio jedini cilj da Srbija ne dobije izlaz na more. Alfons Mize ovde naglašava da je za budući ekonomski razvoj Srbije pristup moru potreban, a srpske interese vidi kao „skromne pretenzije“ svedene na „jedan običan prozor na Jadranu“. Politiku Austrije prema Srbiji definiše kao „konstantno agresivnu“ i u predvečerje Velikog rata (1. janaura 1914. godine) proriče: „Ako bi se, stoga, evropski mir uskoro poremetio, jasno je da su velike sile unapred odgovorne za to“.

            Prvi deo knjige posvećen je Crnoj Gori, u koju je Mize stigao iz Beograda preko Zagreba i Rijeke do Kotora. Odatle je Mize stigao do Cetinja i u svojoj knjizi ostavio detaljan opis crnogorske prestonice i njenih stanovnika. „Ne mislite […] da je taj visoko podignuti grad, koji se nalazi usred stena i na neosvojivom položaju, nije ni po čemu poseban. Naprotiv: kao veliko selo koje se ne može uporediti ni sa jednim drugim glavnim gradom na svetu, Cetinje ima izuzetni šarm“, piše Mize i dodaje: „užitak je posmatrati stanovnike! Kakav je to veličanstven narod! Ovo je najlepši tip čoveka koji se može videti“. Opisao je Mize i crnogorsko društvo, položaj žena, običaje i nacionalne igre. Važno je da je pored Cetinja, informacija o kralju Nikoli Petroviću, opisao i druga mesta u Crnoj Gori, saobraćajnu infrastrukturu, geografske karakteristike i tokom ovog boravka nastao je i značajan broj fotografija koje o svemu tome svedoče. Za Francuze je 1914. godine bilo bitno da dobiju i podatke o crnogorskim finansijama, budžetu, izvozu i uvozu, administrativnom i vojnom organizovanju, možda više nego kratak pregled istorije Crne Gore, koji je Mize takođe ispisao na stranicama svoje knjige. Kao glavno pitanje budućnosti Crne Gore, Mize je označio kapacitet kralja Nikole „koji je uvek bio ratnik“ da postane organizator i da „dovrši svoju misiju uspostavljanjem sigurnosti i podsticanjem ekonomskog razvoja“.

Drugi deo Mizeove knjige, koji je posvećen Srbiji, počinje kao i većina tekstova Francuza koji su posetili Srbiju – opisom Beograda. Nakon što je opisao povratak iz Crne Gore i istakao da je Beograd na liniji Orijent ekspresa dostupan Francuzima za 40 ili 48 sati, pružio je i jedan lep opis grada: „prijatno smešten u vidu amfiteatra između Dunava i Save, Beograd odaje utisak grada utvrđenog na pragu Istoka. […] Gladajući sa reke, dok ga sunce obasjava, zaista je to beli grad na koji ukazuje njegovo srpsko ime“. Kafane, ulice Beograda, život i običaji stanovika Beograda, pozorište, oblačenje Beograđanki po poslednjoj modi iz Pariza, ali i razlike života u gradu i na selu opisani su detaljno, precizno i upečatljivo. Mize je pored detaljnog prikaza Beograda, pisao i o Nišu i unutrašnjosti Srbije, običajima i verskim praznicima, a naglašavao i da je Srbija „zemlja izobilja u pogledu jevtine hrane“. Naravno da su Mizea kao rudarskog inženjera najviše interesovale kvalifikacije radnika, funkcionisanje kreditnih zavoda i banaka. Mize opisuje svakodnevni život, objašnjava kako Srbi vole da se vesele kada su praznici, ali naglašava i da su vredni: „ne računajući srazmerno kratko vreme koje posvećuje tim opuštenim razonodama ili ga provodi u spavanju, Srbin radi. Čim je budan, on sve vreme radi svoj posao, ali nikad ne žuri; uvek ima vremena. […] On nije lenj – daleko od toga; ali posao obavlja u skladu sa njegovom rutinom i uz nebrojene mere predostrožnosti. Ako treba on će hodati danima i noćima, ali ne zna da trči“. Mize francuskom čitaocu uklanja stereotipe o Srbiji i Srbima. Primera radi, navodi da mu je pre dolaska u Srbiju rečeno da je srpski seljak prevarant ili lažov, ali ih je on doživeo kao „predane, marljive i iskrene“. Naglašava i srpsku ponositost, pored detaljnog opisa administracije, srpskih finansija, javnog duga, poštanske i carinske službe i bezbednosti. Naravno, Mize uz tekst donosi i kratku istoriju Srbije, ali je ipak njegov glavni fokus interesovanja savremena Srbija i njen ekonomski potencijal. Jedno celo poglavlje Mize posvećuje privrednim granama Srbije, rudnim i mineralnim bogatstvima, a posebno naglašava poljoprivredu, odnosno voćarstvo, potom lov i ribolov, šumsko bogatstvo i naglašava da kada bi se posvetila veća pažnja, Srbija bi postala i velika vinogradarska zemlja. O uzgoju stoke, sistemu zadrugarstva, pirotskim ćilimima i fabrici tekstila u Leskovcu, kao i trgovini Srbije, Mize je takođe detaljno pisao. Za francuske privrednike koji su u drugoj deceniji 20. veka pokazivali sve veće interesovanje da deo svojih poslova usmere ka Balkanu, bitno je i da Mize posvećuje pažnju teritorijalnom uvećanju Srbije nakon 1913. godine i svojim tekstom ih vodi kroz novoosvojene predele oko Skoplja i Bitolja.

U trećem delu knjige Mize piše o Bugarskoj. Slikovito opisuje putovanje od Beograda do Sofije, a potom i bugarsku prestonicu, uz značajne istorijske podatke. Interesantno je da poredi srpskog i bugarskog seljaka, njihove karakterne crte i naglašava položaj drugih naroda u Bugarskoj. Naglašava da nemaju isto etničko poreklo kao Srbi ali da su im navike slične, kao i običaji, kao i da se Srbi i Bugari razumeju, iako bugarski „više liči na ruski“. Tekst – kao i kod delova o Crnoj Gori i Srbiji – prate fotografije svakodnevnog života i bugarskih sela i gradova. Mize obaveštava Francuze o geografskim karakteristikama, saobraćajnicama, posebno opisuje bugarske gradove na Dunavu i berbu i izradu ružinog ulja. Ipak, kao i u slučaju Crne Gore i posebno Srbije, Mize se najviše interesuje za poljoprivredu i industriju Bugarske. Piše o Poljoprivrednoj banci, pirinčanim poljima Rumelije, uzgoju stoke, zakonskim okvirima industrijske delatnosti, o rudarstvu i problemima koji sprečavaju dalji razvoj ove oblasti zbog Zakona o rudnicima i Zakona o korporacijama. Iako ne daje toliko detaljnih podataka kao kada je reč o Srbiji, Mize ipak kroz komparacije ukazuje na razlike u mogućnostima privređivanja i na osnovu njegovog teksta mogu se spoznati ekonomske mogućnosti Bugarske. Naglašavajući da je finansijska kriza u Bugarskoj samo privremena, dok piše o trgovini u Bugarskoj, Mize ne propušta priliku da opiše stanje bugarskog budžeta, spoljne trgovine i javnog obrazovanja i vojske, kao i da naglasi korist od stvaranja francuske komercijalne izložbe.

            U svom delu Alfons Mize nam daje sliku Crne Gore, Srbije i Bugarske odmah nakon ratova 1912. i 1913. godine. Koristeći pripovedački način, Mize pored opisa predela, ljudi i običaja, donosi istorijske činjenice, piše i o legendama, a istovremeno ostavlja vredna istorijska svedočanstva o državama i društvima koja će izgubiti tu formu koju je on video nakon 1914. godine. Mizeova knjiga je Francuzu s početka 20. veka mogla delovati i egzotično jer je opisivao jedan svet koji je još imao jasno vidljive tragove viševekovne osmanske vladavine, kao kada opisuje nacionalne kostime, položaj žena ili poligamiju dozvoljenu muslimanskim podanicima. Ipak, čitalac ne ostaje uskraćen ni da pročita sve elemente koje su ove balkanske države i društva približavale evropskim. Geografija, istorija, podaci ekonomske prirode i karakterne osobine precizne i na momente veoma detaljne, ukazuju na transformacije i na mogućnosti za francuski kapital u ovim zemljama, a čini se da se Mize posebno u ovom kontekstu interesuje za Srbiju. Ipak, sasvim očekivano od jednog rudarskog inženjera, ne zaboravlja da opiše ni bugarske rudnike bakra i način trgovine.

            U zaključnom delu svoje knjige Mize naglašava da zapadna Evropa stanovništvo Crne Gore, Srbije i Bugarske pre ratova 1912. i 1913. godine „još nije znala“ i da je zapadni svet zapanjen da su „uporedo sa razvojem vojne moći, ove nacije sistematski i neverovatnom brzinom nastavile da se ekonomski organizuju“. Važno je da se Mize osvrnuo i na sliku rata i zločina koji su počinjeni tokom balkanskih ratova, a koji su uticali na percepcije necivilizovanog ponašanja balkanskih naroda među njegovim savremenicima u Francuskoj i drugim zemaljama Evrope. Jedan od razloga pomenutih upečatljivih i negativnih predstava jeste ubrzani razvoj štampe i veliki broj novinara, reportera i ratnih izveštača koji se našao na balkanskim ratištima. Mize čak poredi događaje rata sa 1870. godinom (Francusko-pruski rat) i naglašava da je rat uvek užasan. Naglašava da Zapad nema pravo „da tretira balkanske narode kao divljake“ jer „ova lažna i suviše rasprostranjena presuda navodi širu javnost na previše oštar stav o populacijama koje poseduju sjajne kvalitete, koje su uradile značajan posao i koje će, u vrlo kratkom roku, formirati moderne nacije sa visokim mestom u evropskoj zajednici“. U nastojanju da probudi interesovanje Francuza – pre svega političko i ekonomsko – Mize naglašava da su Srbija i Bugarska, kojima daje prednost u pitanju ekonomskog potencijala, „divno organizovane zemlje, gde se može slobodno cirkulisati kao na Zapadu, i gde je, osim u ratnom stanju, bezbednost ravna onoj na našim putevima u Francuskoj“, dok za Crnu Goru i Albaniju predviđa da će vremenom razbojništvo otići u legendu. Mizea je kao rudarskog inženjera najviše interesovao rudni potencijal, stoga u poslednjoj rečenici svoje knjige naglašava da iako imaju ubrzani ekonomski razvoj, i Srbija i Bugarska moraju da izgrade metaluršku i rudarsku industriju, kao i sistem odbrane od poplava, da razviju poljoprivredu i prošire saobraćajnu mrežu.

Kroz Mizeovo delo, koje je danas i izvor i podstrek za razmišljanje kako su nas sa prostora Balkana videli drugi, spoznajemo neke pojave i procese koji su značajni i danas. U vreme kada se govori o povratku Francuske na Balkan u 21. veku, kao i o značajnom ekonomskom interesovanju, knjiga Alfonsa Mizea podseća na ekonomske mogućnosti balkanskih država. Istovremeno, ukazuje i na dugu tradiciju ekonomske saradnje Francuske sa regionom, ali i na činjenicu da države na Balkanu i pored prirodnih bogastava i potencijala nisu uspele da u 20. veku realizuju ekonomski prosperitet već su se, čak suprotno, suočavale sa brojnim ekonomskim problemima.