ALEKSANDAR RANKOVIĆ – IZMEĐU LEKE I MARKA

ALEKSANDAR RANKOVIĆ – IZMEĐU LEKE I MARKA

Autor: Msr Ognjen Karanović, istoričar

Uz gromoglasan aplauz, iz grla stotinu hiljada ljudi čula se samo jedna reč, zapravo poklič: „Leka, Leka, Leka…“. Bio je to 22. avgust 1983. godine. Pogrebna ceremonija i sahrana posmrtnih ostataka narodnog heroja, junaka socijalističkog rada, nosioca Partizanske spomenice iz 1941. godine, prekaljenog revolucionara, komuniste, Jugoslovena, Titovog zamenika, „gospodara jugoslovenske tajne policije“ u prvih 20 godina posle završetka Drugog svetskog rata… Samo dan ranije, prilikom prenošenja kovčega sa posmrtnim ostacima Aleksandra Rankovića iz Dubrovnika, gde je preminuo od posledica srčanog udara, 19. avgusta iste godine, na mesto „večnog počivališta“ u Beogradu, u naseljima u Srbiji, kuda je pogrebna povorka prolazila, prisutni građani zaustavljali su svoje svakodnevne i uobičajene aktivnosti, kako bi uz naklon, odali poslednju poštu prema senima čoveka, koga su neizmerno voleli… Navedene reči su činjenice, sve ostalo je mit! Međutim, dela i ime Leke Rankovića, odnosno druga Marka, nemoguće je „podvesti“ samo pod pojam „mitskih saznanja“. Malo je toga bilo „mitološkog“, još manje „mističnog“ u (ne)delima „tajne policije“ OZNA i UDBA u poslednjim godinama Narodnooslobodilačke borbe i u prvim godinama diktature proleterijata u jugoslovenskoj socijalističkoj zajednici. Takođe, u potpuno različitom kontekstu moramo da posmatramo „mitologizaciju“ i „mistifikaciju“ tih nedela u decenijama koje su usledile u vremenu vladavine Josipa Broza Tita i posebno nakon što je ista okončana 1980. godine. Činjenicu, a ne mit, predstavlja i saznanje da su u godinama posle „brionskog procesa ostrakovanja“ Aleksandra Rankovića iz političkog i javnog života Druge Jugoslavije, Titovog saborca i bivšeg komunističkog rukovodioca, prilikom njegovih retkih poseta ugostiteljskim objektima, „muzičari i muzikanti“ pozdravljali uz „taktove“ kompozicija „Marš na Drinu“ ili „Oj, Vojvodo Sinđeliću“, dok bi odgovor „druga Marka“ na te pozdrave bio veoma uzdržan, pa čak i negativan i to ne iz razloga izvesne „bezbednosne nelagode“, svakako ne i zbog „specifičnosti njegovog umetničkog senzibiliteta“, već iz pukog i iskrenog ideološkog negodovanja. Međutim, mit o „borcu za srpske nacionalne interese“, razvijan je do neslućenih razmera. Ranković je postao „veći“ i od „Kosova“, zbog koga je, navodno politički i stradao. Pijetet i levice i desnice i svih Srba diljem vaskolikog „srpstva“, prema čoveku, koji je bio i ostao dosledni Jugosloven i vatreni „titoista“ i komunista i onda, kada su ga i Tito i komunizam izopštili iz „njihovih redova“, svakako je objašnjiv, iako „mističan“, ali nikada do kraja „objašnjen“ i „razionalizovan“. Nema sumnje, Ranković je bio „čuvar Jugoslavije“ i zaštitnik „plamena jugoslovenstva“, ali postavićemo jedno pitanje i ponudićemo nekoliko odgovora! Taj „kolektivni poklič“ i frenetični aplauz okupljenih građana na sahrani druga Marka 1983. godine, bio je zapravo vapaj konsternirane nacije, koja je svoju tešku sudbinu u Titovoj Jugoslaviji, u potpunosti poistovetila sa ličnom sudbinom Leke Rankovića.

Rođen je 28. novembra 1909. godine u selu Draževcu, kod Obrenovca, gde postoji njegova rodna kuća. Potiče iz siromašne porodice. Rano je ostao bez oca. Osnovnu školu je završio u rodnom mestu. Kao i mnogi drugi siromašni dečaci iz njegovog kraja, pošao je i on 1922. godine u Beograd na zanat. Radnja se nalazila u Sarajevskoj ulici, a vlasnici su bili Jovan Popović i Petar Stajković. Teški životni uslovi pod kojima je živeo umnogome su uticali da vrlo mlad stupi u redove radničkog pokreta. Tome su doprineli i neki radnici koji su radili u istoj radionici s njim, a koji su, u vreme kada je Komunistička partija bila ilegalna, donosili i skrivali u radnji političku literaturu i publikacije koje je Ranković krišom čitao. Kao petnaestogodišnji mladić upisao se 1924. godine u članstvo sindikata. Početkom 1925. godine, kada je postao kalfa, aktivno je sarađivao u upravi sekcije abadžijskih radnika. Dve godine kasnije, 1927., bio je član prodružnice svih krojačkih i tekstilnih radnika. Tu je upoznao svoju buduću suprugu, Anđu, koja je takođe bila aktivna u radničkom pokretu. Iste godine, Aleksandar Ranković je primljen u članstvo Saveza komunističke omladine Jugoslavije, a ubrzo posle toga je postao sekretar Mesnog komiteta SKOJ-a za Beograd. Godine 1928., kada je primljen u KPJ, Ranković je postao sekretar Pokrajinskog komiteta SKOJ-a za Srbiju. Šestojanuarska diktatura nije zaustavila njegovu revolucionarnu delatnost. Kao rukovodilac PK SKOJ izdao je letak koji je rasturan po Beogradu i Zemunu. U vreme kada su leci štampani, uhvaćen je jedan od saradnika, koji je pod batinama priznao policiji i odao aktiviste, među njima i Rankovića. Tada je policija počela da ga traži. Uhvaćen je u Beogradu jednom ilegalnom stanu. To je bilo njegovo prvo hapšenje. Proces Rankoviću bio je jedan od prvih procesa protiv političkih neistomišljenika za vreme šestojanuarske diktature. Kažu da je u Glavnjači, u koju je odveden, batinan i mučen najsvirepijim metodama. NJegovo držanje pred policijom je, kažu, sačuvalo skojevsku organizaciju u Srbiji od daljih provala. Sud za zaštitu države ga je osudio na 6 godina robije koju je izdržavao u zatvorima u Sremskoj Mitrovici i Lepoglavi. U Mitrovačkoj tamnici i Lepoglavi Ranković je radio na obrazovanju mladih komunista i na širenju revolucionarnih ideja. Učestvovao je u organizovanju borbe političkih osuđenika protiv policijskog režima u zatvoru.

Sa robije se vratio početkom 1935. godine. Iste godine otišao je na odsluženje vojnog roka. Potom je došao u Beograd i radio u radničkom pokretu Srbije. Preko sindikalnih organizacija oživeo je rad partije u preduzećima. Godine 1936. postao je član Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju, a 1937. član Politbiroa CK KPJ. Stalno pod prismotrom policije, januara 1939. godine prelazi u ilegalnost. U ilegalnosti je radio pod imenom „Marko“. Iste godine Ranković je učestvovao na Zemaljskom savetovanju komunista Jugoslavije u Sloveniji ispod Šmartne Gore, a nešto kasnije učestvovao je i na Petoj zemaljskoj konferenciji KPJ u Zagrebu. Tada je izabran u Politbiro Centralnog komiteta KPJ. Za vreme napada Nemačke na Kraljevinu Jugoslaviju, Ranković se nalazio u Zagrebu. Posle plenuma CK KPJ došao je u Beograd i tu mu je poveren rad na organizaciji ustanka. Krajem jula 1941. godine, u času kada je organizovao dizanje beogradske radio-stanice u vazduh, pao je u ruke policiji. Posle hapšenja, Ranković je odveden u Gestapo i tu je mučen. Agenti su uspeli da mu pronađu koncepte proglasa CK i Mesnog komiteta. Posle batina, onesvešćen, prenet je u bolnicu. Spasavanje iz bolnice su organizovali Spasenija Cana Babović i Đuro Strugar, 30. jula. Posle kratke pucnjave, drugovi su Rankovića u pidžami izveli iz bolnice. Akciju evakuacije su potpomagali beogradski ilegalci koji su štitili odstupnicu. Po oslobađanju iz bolnice, Ranković je još neko vreme ostao u Beogradu. Posle vojno-političkog savetovanja u Stolicama prešao je na oslobođenu teritoriju i sa Vrhovnim štabom u Užice i kretao se dalje sa štabom sve do kraja rata. U Bihaću je dobio vest da mu je supruga poginula kod Gackog. Anđa Ranković je posthumno proglašena za narodnog heroja. U toku narodnooslobodilačke borbe, kao član Vrhovnog štaba NOV i POJ i kao organizacioni sekretar KPJ, Aleksandar Ranković je bio jedan od najbližih Titovih saradnika. Neiscrpna radna energija, visoke organizatorske sposobnosti, iskustvo starog revolucionara i beskompromisnost izdigli su ga do visokog rukovodioca Narodnooslobodilačkog rata. Učestvovao je u donošenju svih najvažnijih odluka o vođenju rata i Revolucije. Bio je član najvažnijih vojnih i političkih organa jugoslovenskog oslobodilačkog pokreta; član AVNOJ, potpredsednik ASNOS, poslanik Privremene i Ustavotvorne skupštine Demokratske Federativne Jugoslavije.

Posle formiranja Odseka za zaštitu naroda (OZNA) na Visu, 13. maja 1944. godine, postavljen je za načelnika OZNE za Jugoslaviju. Na zasedanju Velike antifašističke skupštine narodnog oslobođenja Srbije, novembra 1944. godine u Beogradu, izabran je za narodnog poslanika i za prvog potpredsednika Narodne skupštine NR Srbije prvog i drugog saziva. Kao prvi zamenik maršala Tita, u njegovom odsustvu izdao je naređenje za proboj Sremskog fronta 1945. godine. Posle donošenja ustava početkom 1946. godine, postao je ministar unutrašnjih poslova FNRJ. Ovu dužnost vršio je sve do jula 1966. godine. Kao ministar unutrašnjih poslova, u svom ekspozeu o radu Odeljenja za zaštitu naroda, pred Narodnom skupštinom 24. marta 1946. godine, obznanio je da je uhvaćen Draža Mihailović. Aleksandar Ranković je bitno doprineo na jačanju bezbednosti posleratne Jugoslavije. Veoma mnogo je doprineo jačanju i razvijanju organa državne represije, koji su uspešno i brzo likvidirali preostale političke neprijatelje (četnike, ustaše, rupnikovce…). U vreme početka borbe sa Informbiroom, Ranković ostaje veran svojoj Partiji i Titu. Na Petom kongresu KPJ, Aleksandar Ranković je podneo „Izveštaj o organizacionom radu“ gde se najvažniji deo Rankovićevog izlaganja nalazio u vezi sa radom partijske organizacije u Jugoslovenskoj armiji. Pre nego što je završio svoje izlaganje, Ranković se osvrnuo na antipartijski rad Sretena Žujovića Crnog i Andrije Hebranga. Napomenuo je da su obojica pokušala da razbiju KPJ, pa su zato isključeni iz Partije i protiv njih je povedena istraga. Aleksandar Ranković i službe kojima je rukovodio su imale pune ruke posla u vreme borbe sa Informbiroom. U borbi za izolaciju simpatizera Informbiroa učinjene su velike greške, jer su hapšenja bila masovna, bez kriterijuma, dokaza, suda. Dovoljno je bilo pokazati prstom. Na glasine da se u zatvorima postupa zverski, Ranković je krenuo u obilazak zatvora da se uveri kakvo stanje vlada u zatvorima za političke zatvorenike. Prethodno je Rankoviću stigao izveštaj Dobrice Ćosića o Golom otoku. Ranković je posetio Goli otok avgusta 1951. godine gde su ga Golootočani sačekali sa povicima „Marko-Tito“. Naravno, ovo nije bilo spontano. Posle Rankovićeve posete stanje se donekle poboljšalo. Kasnije je bio potpredsednik Savezne vlade. Na svim izborima za saveznu Narodnu skupštinu biran je za narodnog poslanika. Na partijskim kongresima, Petom (1948) i Šestom (1952), ponovo je biran za člana Politbiroa, odnosno člana Izvršnog komiteta CK Saveza komunista Jugoslavije. Od 1956. godine postaje potpredsednik Saveznog izvršnog veća i predsednik Odbora za unutrašnju politiku, član Sekretarijata Izvršnog komiteta CK SKJ, član CK Saveza komunista Srbije, član Predsedništva Saveznog odbora Socijalističkog saveza radnog naroda Jugoslavije. Sve vreme do 1966. godine bio je šef svih policijskih i tajnih službi, zadužen za borbu protiv svih koji su smatrani protivnicima režima i države Jugoslavije. Kada se Tito venčao sa Jovankom, 1952. godine, Aleksandar Ranković je bio Titov kum, a general Ivan Gošnjak Jovankin. Godine 1963. pustio je u rad autoput „Bratstvo-Jedinstvo“ (autoput E-70) koji je vodio od Slovenije preko Hrvatske i Srbije do Makedonije. Iako se zvao autoput, dobrim delom taj put nije ispunjavao kriterijume za pomenuti vrstu saobraćajne infrastrukture. No, u to vreme izgradnja istog predstavljala je veliki napredak. Autoput su gradile omladinske radne brigade iz celokupne SFR Jugoslavije.

NJegova uspešna aktivnost je tekla sve do 1966. godine. Navodno je Tito otkrio uređaje za prisluškivanje u svojoj rezidenciji u Užičkoj br. 15 u Beogradu, i to u svom radnom kabinetu i u sobi svoje supruge. Ko je tačno pronašao te uređaje i na koji način, takođe nikada nije obelodanjeno. Tito je odmah izvestio politički i vojni vrh da je on prisluškivan i da je za to kriva Služba državne bezbednosti (UDBA) i njen prvi čovek Aleksandar Ranković. Napravljena je odmah komisija koja će ispitati slučaj. Tako se u zemlji stvorila poznata „afera Ranković“, ili „afera prisluškivanja“. Predsednik komisije Izvršnog komiteta CK SKJ Krste Crvenkovski je saopštio da je zaista prisluškivanja maršalovog kabineta bilo. Tito je zakazao sednicu Izvršnog komiteta koja je održana 16. juna 1966. godine. Tito je na kraju sednice zakazao Brionski plenum gde će se razmrsiti „afera Ranković“. Atmosfera uoči početka Četvrtog brionskog plenuma bila je mučna i napeta. Plenum je imao zadatak da raspravlja o ozvučavanju i prisluškivanju funkcionera, zloupotrebama i deformacijama UDBA. Članovi CK doputovali su na Brione 30. juna, da bi se plenum održao već sutradan. Okrivljeni Aleksandar Ranković se pojavio na Brionima. Pod velikim pritiskom Rankoviću je naglo pozlilo, a lekar je ustanovio blagi infrakt. Sednica Četvrtog brionskog plenuma je počela 1. jula 1966. godine u hotelu „Istra“ na Brionima. Aleksandar Ranković je već ranije podneo ostavku na funkciju člana CK SKJ i Izvršnog komiteta. Sednicu je otvorio Tito, da bi se posle pročitao zvanični izveštaj Istražne komisije u slučaju Rankovića. Ranković je govorio vrlo malo. Delovao je konfuzno, zbunjeno i nije se branio. Ostao je veran svojoj Partiji, i pored toga što je izdavala njegove ideale. Posle iscrpne rasprave, plenum je doneo odluku „da se odmah priđe reorganizaciji organa državne bezbednosti kako bi se ona prilagodila nastalim promenama u celokupnom društvu i sistemu samoupravljanja, da se Svetislav Stefanović Ćeća, ministar unutrašnjih poslova SR Srbije, isključi iz CK SKJ i da se razreši dužnosti člana Saveznog izvršnog veća, da se prihvati ostavka Aleksandra Rankovića na funkciju člana CK SKJ i Izvršnog komiteta CK i prihvati da podnese ostavku Saveznoj skupštini na funkciju potpredsednika Republike, jer je njegova politička odgovornost za rad organa državne bezbednosti takva da na ovim funkcijama više ne može ostati“. Nešto kasnije, na sednici CK SK Srbije 15. septembra 1966. godine, na predlog Spasenije Cane Babović, iste one koja je 1941. godine učestvovala u oslobađanju druga Marka iz bolnice, plenum je odlučio da predloži Centralnom komitetu SKJ da Aleksandra Rankovića isključi iz Saveza komunista. Aleksandar Ranković je početkom oktobra 1966. godine isključen i iz Saveza komunista Jugoslavije.

Posle Brionskog plenuma nastupila je „čistka“ (smena, prevremeno penzionisanje pa i hapšenje) ljudi za koje se sumnjalo da su simpatizeri Rankovića. Tako su politički i javni život u Jugoslaviji napustili: Svetislav Stefanović Ćeća, Vojin Lukić, Slobodan Krstić, general Milan Žeželj, general Miloje Milojević i mnogi drugi simpatizeri Rankovića. „Čistka“ se najviše odnosila na službenike srpske nacionalnosti, te se razne službe bezbednosti, koje je u svojim delatnostima Ranković „objedinjavao“ u jedinstven „politički i profesionalni kontekst i diskurs“, godinama nisu povratile od te akcije. Posle Brionskog plenuma Aleksandar Ranković se definitivno povukao iz javnog života. Živeo je povučeno i izolovano, ali i pod stalnim nadzorom „tajne policije“, najviše u svojoj vili u Dubrovniku, gde se posvetio pisanju „dnevničkih zabeležaka“, koje su posle njegove smrti bile objavljene. Zbog lošeg zdravstvenog stanja Rankoviću je preporučen oporavak na moru. U noći između 18. i 19. avgusta 1983. godine, Rankoviću je naglo pozlilo. Nalazio se na hotelskoj terasi kada je doživeo novi srčani udar. U prvim minutama posle ponoći, konstatovana je trenutna smrt. Kada je javnost saznala za Lekinu smrt, građani su počeli da se okupljaju oko njegove rodne kuće u Draževcu. Prvobitno je bilo planirano da se sahrana obavi na ovom mestu, a nakon prenosa kovčega sa posmrtnim ostacima Aleksandra Rankovića iz Dubrovnika u Beograd. Tome se energično suprotstavio general Sreten Kostić i rekao je da je Rankoviću mesto u „Aleji velikana“ na Novom groblju u Beogradu. Na sahrani Aleksandra Rankovića spontano je prisustvovalo oko 100.000 ljudi, što govori o njegovom ugledu i popularnosti. Posle tragične smrti svoje prve žene Anđe Ranković, sa kojom je dobio sina Milivoja – Miću, oženio se sa Ladislavom Becele, i sa njom dobio još jednog sina Slobodana.