АЛБАНСКО ПИТАЊЕ У КОМУНИСТИЧКОЈ ЈУГОСЛАВИЈИ

30/10/2020

Аутор: мср Срђан Граовац, историчар

 

Уколико политички проблем Косова и Метохије сагледамо свеобухватно, кроз једну ширу историјску перспективу, сигурно ће нам бити јасније да његову суштину чини супротстављеност државно-историјског права, са једне стране и етничког права, са друге стране. Свакако, Србија је полаже је легално и легитимно осигурала историјско право на ту територију. Целокупно материјално културно наслеђе Космета, уз чињеницу да та територија представља колевку српске средњевековне државе, представља потврду тезе о српском историјском праву. Исто тако, норме међународног законодавства, потврђене резолуцијом УН 1244, у потпуности штите суверенитет државе Србије над Косметом као својим саставним и неотуђивим делом.  Међутим, све то не мења чињеницу да је етничко право несумњиво на страни Албанаца. Статистички подаци су ту неумољиви и сведоче да Албанци данас чине преко 90% укупног удела у становништву јужне српске покрајне. Самим тим, косовски Гордијев чвор је готово немогуће развезати, а да обе заинтересоване стране буду задовољне.

Гледајући из српске перспективе суштина проблема лежи управо у поменутој демографској слици. Следствено томе, не можемо а да се не запитамо како смо дошли у ситуацију да проценат популације из реда српског народа на Космету падне на испод 10% од укупног броја становника. Чињеница је да су НАТО агресија и погром над српским живљем, који је након тога уследио, допринели катастрофалној демографској слици Срба на КиМ, али исто тако је чињеница да ни пре 1999. године ситуација није била драматично боља. Наиме, процене српских демографа су говориле о томе да је у последњој деценији XX века на Космету живело око 82% Албанаца, а свих осталих тек око 18%. Уколико те податке упоредимо са резултатима првог пописа након ослобођења Космета, одржаног 1921. године, према којем је однос Албанаца и неалбанског живља био 66% наспрам 34% у корист Албанаца, уочићемо да се за Србе ситуација за тих нешто више од седамдесет година само погоршала. Узмемо ли у обзир чињеницу да је скоро све то време на Космету била српска војска, полиција и управа, не можемо a да се не запитамо како смо доспели у такву ситуацију. Чија неодговорност, немар и погрешне политичке одлуке су довеле до тога да српска популација, под српском влашћу на Косову и Метохији, доживи стрмоглави пад? Одговоре није тешко пронаћи. Довољно је само анализирати пописе становништва од момента ослобођења Космета па до тренутка када је НАТО јужну српску покрајну ставио под своју војну контролу. Већ на први поглед пописи нам дају јасан одговор. Највећи пад српске популације десио се у време постојања комунистичке Југославије.

Како бисмо на адекватан начин разумели однос комуниста према албанском питању у Југославији, па самим тим и према Косову и Метохији, морамо се вратити у међуратни период. Наиме, Комунистичка партија Југославије (КПЈ) је управо тада дефинисала став према националном питању у Југославији. Четврти конгрес КПЈ одржан 1928. године у Дрездену и његови закључци на најбољи начин приказују како су југословенски комунисти видели решење тог горућег проблема југословенске државе. Наиме, Конгрес је позвао КПЈ да безрезервно пружи подршку самоопредељењу до отцепљења „угњетаваних народа“, као и стварање независних држава – Хрватске, Црне Горе, Македоније и Словеније. Мађарски и албански народ би према закључцима из Дрездена такође имали право на издвајање из Југославије, јер је усвојен став да је територију на којој живе анектирала српска буржоазија. Евентуална права српског народа на спорним територијама нису помињана, већ се српским радницима и сељацима налаже да подрже право на отцепљење „угњетаваних народа“. Суштински, одлука конгреса је гласила: Срушити империјалистичку творевину, Југославију“. Неретко и данас, нарочито у широј српској јавности, можемо чути да је Дрезденски конгрес пресудио Југославији као и целом српском народу, па да самим тим последице одлука из 1928. године осећамо до данашњих дана. Суштински такав наратив је нетачан, јер су у Дрездену само усвојени ставови које је КПЈ иначе и раније заступала. Разлог за усвајање деструктивне политике према сопственој држави можемо пронаћи у потчињености КПЈ Комунистичкој интернационали (Коминтерни), где је КПЈ само једна од филијала. Наиме, Коминтерна је основана под окриљем Совјетског Савеза. Преко ове организације Совјети су покушавали да обједине и усмеравају рад комунистичких и социјалистичких партија широм света, а у циљу остварења својих интереса. Чланице Коминтерне су најчешће беспоговорно усвајале становишта протежирана из Москве, па се ни КПЈ ту није издвајала. Пошто је југословенска краљевина била доследан противник Октобарске револуције и ширења њених идеја неминовно се нашла у клинчу са бољшевичком Русијом. Управо зато, званична Москва је преко Коминтерне југословенским комунистима наметала наратив да је Југославија версајска творевина коју треба уништити. Међутим, треба нагласити да није једино утицај из Москве формирао и дефинисао политику КПЈ. Никако не треба занемарити ни ставове појединих српских социјалиста и комуниста који су били подударни са ставовима Коминтерне, а усвајани су независно од диктата из Совјетског Савета.

Димитрије Туцовић, вођа српских социјалдемократа је још почетком XX века говорио о томе да је Космет албанска земља. Први балкански рат Туцовић не назива ослободилачким него освајачким. Србију је оптуживао да успоставља своју колонијалну управу на Космету, а српску војску је називао „солдатеском“. Заговарао је да Косово и Метохија треба да припадне Албанцима, пошто су већина на тој територији, а да Србија треба да остане у границама од пре Балканских ратова. Након тога, Велика Албанија, Србија и друге земље региона би се ујединиле у федерацију балканских социјалистичких република. Очигледно да је Димитрије Туцовић свој став о албанском питању формирао не под политичким притиском Коминтерне, него под утицајем анационалне комунистичке идеологије. Пошто за марксисте етничко право има примат над историјским, за Туцовића и његовe следбенике није било никакве дилеме. Албанци су у том историјском тренутку представљали већину на Космету што им је давало за право да стварају Велику, Уједињену или Природну Албанију, како су је неретко и сами српски социјалисти називали.

Уочи и током Другог светског рата КПЈ је кориговала своје мишљење о националном питању и судбини Југославије. Врх партије на челу са Јосипом Брозом Титом тада је усвојио став да је задатак свих народа Југославије да се боре против нацистичко-фашистичког окупатора и да ће се тек након ослобођења земље и успостављања нове комунистичке власти одлучити о националном питању. Ипак, то није спречило комунисте на Косову и Метохији да прејудицирају будићи статус Космета и самим тим игноришу ставове партије. Крајем 1943. и почетком 1944. године у селу Бујан у Албанији одржала се Конференција обласног комитета КПЈ за Косово и Метохију. Закључци Бујанске конференције били су следећи: „Косово и Метохија је крај који је насељен највећим делом албанским народом, а који као и увек, тако и данас – жели да се уједини са Албанијом. Према томе осећамо за дужност указати прави пут којим треба да пође албански народ да би остварио своје тежње. Једини пут да се Албанци Косова и Метохије уједине са Албанијом јесте заједничка борба са осталим народима Југославије против окупатора и његових слугу. Јер је то једини пут да се извојује слобода, када ће сви народи па и Албанци бити у могућности да се изјасне о својој судбини са правом на самоопредељење до отцепљења“. Иначе, на овој Конференцији од 49 или по некима 51 делегата било је тек 7 Срба. Српски кадрови са Космета, нарочито комесари при партизанским одредима, нису чак ни добили позив да дођу у Бујан. Међу потписницима ове резолуције били су Мехмед Хоџа, као председник НОО, Павле Јовићевић, као први, и Рифат Бериша, као други потпредседник, затим Џевдет Дода, Фадиљ Хоџа, Хајдар Души, Зећирија Реџа – чланови председништва, и низ осталих чланова (Имер Пуља, Џавид Ш. Нимани итд.). Очигледно је да су албански комунисти из КПЈ предвођени Фадиљ Хоџом покушали да искористе ову конференцију да се унапред, а супротно упутствима врха партије, изјасне за прикључење Косова и Метохије Албанији након рата. Суштински, њихове одлуке нису биле у колизији са ставовима партије из међуратног периода, али јесу са мишљењем усвојеним уочи и током рата, да се о будућем уређењу земље не расправља до остварења коначне победе. Самим тим, Тито је осудио закључке Бујанске конференције, након чега је главни штаб НОБ за Косово и Метохију преименован у оперативни и потчињен главном штабу НОБ-а за Србију. Тиме је, уз одређене промене у војно-политичком врху на Космету, са врха послана порука да се искакања из колосека формулисане партијске политичке агенде неће толерисати.

Ипак, треба нагласити да је реакција врха партије дошла доста касно и да су многи угледни руководиоци чак подржали ставове својих албанских колега. Један од најистакнутијих чланова партије који је заговарао да се Космет већ тада припоји Албанији, како у војно тако и политичком смислу био је Миладин Поповић. Поповић је, иначе, у Албанији по налогу Коминтерне и КПЈ помагао организовање тамошње комунистичке партије. Своје ставове правдао је чињеницом да је јако мало Албанаца приступило партизанским јединицама и да је разлог томе то што се КПЈ залаже за обнављање Југославије. Пошто је Југославија косметским Албанцима синоним за угњетавање било је за очекивати да они неће подржати утврђену политику КПЈ. Самим тим, за њега је једини начин да се мобилишу албанске масе био тај да се ставе под војну и политичку управу комунистичке партије у Албанији. Поповић није био усамљен у свом мишљењу, али је ипак став Тита био неприкосновен. Броз је добро разумео да би један такав потез отворио Пандорину кутију националних питања и да би се оштрица борбе за остварење револуционарних циљева и победу у рату тиме иступела. Ипак, Бујанска конференција је у потпуности оголила ставове албанских комуниста у КП Југославије.

Након Другог светског рата комунисти су градили нову Југославију на федералним принципима. Пошто су још у предратном периоду усвојили наратив да је главни узрок слабости државе великосрпски хегемонизам, кренуло се у слабљење српског утицаја. Формирано је шест република, Словенија, Хрватска, Босна и Херцеговина, Црна Гора, Македонија и Србија. Стварањем Македоније и Црне Горе, у којима је плански спровођена десрбизација и формирање нових националних идентитета, разарао се српски етнички простор. Међутим, ни таква Србија креаторима нове Југославије није била довољно мала и слаба. Због тога је уследило формирање две аутономне области на територији Србије, покрајне Војводине и аутономна област Косова и Метохије. Колонистима из међуратног периода, иначе протераним током рата од стране окупатора и његових домаћих помагача, привременом одлуком нових власти забрањен је повратак на своја имања на Космету. Југословенски комунисти покушали су на тај начин да придобију косовске Албанце за свој покрет. Међутим, време је показало да тај потез није дао очекиване резултате, јер Албанци нису масовно и са одушевљењем прихватили нову власт. Ипак, та фамозна Уредба оставила је трајне последице на Космету. Демографска слика јужне српске покрајне била је драматично измењена. Попис спроведен 1948. године показао је да однос Албанаца и неалбанаца на Космету 68% наспрам 32% у Албанску корист. Узмемо ли у обзир очекивања да попис 1941. године, који се није одржао због избијања рата, покаже да је однос Албанаца и осталих на Космету око 55% наспрам 45%, тек тада увиђамо колике је последице оставила та злогласна Уредба. Испоставило се, на крају, да је то била иницијална каписла за први велики талас осипања српске популације са Косова и Метохије.

Други талас масовног исељавања српског становништва са Косова уследио је након, прво уставних амандмана 1971. године, а затим и чувеног Устава из 1974. године. Наиме, после рата, упркос аутономији Косова и Метохије, Албанци нису били задовољни. Уосталом њихов циљ био је јасан, а и формулисан још у Бујану 1943. године. Пошто су се у комунистичком руководству у Југославији временом развиле две фракције, „федералистичка“ оличена у Александру Ранковићу и „конфедералистичка“ предвођена словеначким и хрватским партијским лидерима, албански комунисти су се приклонили конфедералистима. После Брионског пленума и остраковања Ранковића из политичког живота Југославије постало јасно која је фракција однела победу. Косметски Албанци, свесни да следи период унутрашњег преуређења Југославије, организовали су велике демонстрације 1968. године са циљем да се изврши притисак на републичке и савезне органе, а зарад добијања што већег степена аутономије. Већ тада било је и више него јасно да демонстрације нису последица бунта против терора југословенских служби безбедности над Албанцима, како су учесници тврдили, него сецесионистичких претензија на Космету. Међутим, код српских комуниста није постојало довољно одлучности да се на то укаже, а камоли да се таквим намерама супротстави. Епилог тих догађаја очитавао се у изношењу већ устаљених фраза у виду осуде свих национализама, а нарочито српског, уз традиционално позивање на братство, јединство и чување тековина НОБ. Након тога уследило је доношење Устава 1974. године којим је држава практично конфедерализована. Покрајине су, по свему осим по имену, добиле статус готово идентичан републикама. Космет и Војводина су таквим уставним решењем само формално остале у саставу Србије, која је доведена у крајње неравноправан положај према другим републикама. Суштински, та неравноправност није се огледала само и искључиво у томе што је Србија била једина република са покрајинама, него у томе да влада у Београду никако није могла утицати на одлуке које су исте те покрајине доносиле. Да парадокс буде већи, покрајине су имале право вета на одлуке које би доносила републичка власт. Тиме је створена таква правна нелогичност за коју није постојало било које разумно објашњење. Из тогразлога није ни чудно зашто се и данас поставља питање, како су српски комунисти на тако нешто уопште могли да дају свој пристанак.

Одговор није тешко пронаћи. Српски комунисти нису имали довољно храбрости и ауторитета да се супротставе врху Партије, а нарочито Титу. Кадрови који су имали посебан значај и припадали првом ешалону Партије, попут Ранковића и Крцуна, тада нису били на политичкој сцени. Остали српски руководиоци углавном су се повлачили, свесни да уколико подигну глас, веома лако могу да добију етикету великосрпских националиста. Оптужба за национализам у комунистичкој Југославији, иначе је спадала у најтеже квалификације, а посебно када се радило о оптужбама о великосрпском национализаму. Када одсуству ауторитета код српских комунистичких првака придружимо и њихову горљиву бригу за стечене личне привилегије и синекуре, добијамо комплетну слику разлога који су у тим судбоносним моментима везали руке српској будућности на Косову и Метохији. Наравно, ту се мисли на оне који су уопште и били свесни колике ће последице по судбину државе и српског народа оставити поменути устав.

Још након смене Ранковића, на различите начине (премештајима и пензионисањем), велики број Срба је уклоњен из служби безбедности на Космету. Након Устава из 1974. године, албански комунисти су потпуно преузели контролу над покрајинским органима власти. Притисак на Србе да се исељавају са Космета постајао је све јачи. Пљачка имовине, вербални и физички напади, силовања, па и убиства постајали су српска свакодневница. Албанци у службама безбедности су штитили своје сународнике, тако да за поменута недела скоро нико није одговарао. Из године у годину, све већи број Срба напуштао је покрајину док су само ретки појединци били спремни да укажу на ту трагичну косовску реалност. Чак ни само покрајинско руководство није могло да негира и заташка све доказе који су сведочили о изразито лошој ситуацији на Космету. Међутим, покрајински и партијски функционери бранили су се тврдњом да се ту ради о преувеличавању, као и да се Срби исељавају из економских разлога, а никако због етничких притисака. На крају се све свело на игнорисање таквих околности, како од стране републичких, тако и савезних органа власти. Резултати пописа у том периоду најбољи су показатељ последица тог игнорантског односа КПЈ према стању на Космету. Нечињење је узроковало праву демографску катастрофу када је у питању српска популација на Косову и Метохији. Однос Албанаца и неалбанаца са 67% наспрам 33%, забележен на попису 1961. године, дошао је на однос 82% наспрам 18% према проценама из 1991. године.

Када коначно сагледамо демографску слику Космета у комунистичко време и упоредимо је са оном у првој Југославији неке ствари нам постају потпуно јасне. Монархистичка Југославија, иако опхрвана бројним проблемима, успела је да створи услове како би се више од 13 000 махом српских породица доселило на Космет. Тиме је историјска неправда нанета српском народу за време османлијског ропства, када су Срби систематски протеривани, била бар делимично исправљена. Међутим, југословенски комунисти су, под утицајем политичких интереса Совјетског Савеза и марксистичке идеологије, усвојили наратив који је суштински био дубоко штетан по српске националне интересе. Тај наратив се темељио на давању примата етничког над историјским и државним правом, што је ишло у складу са тежњама већинског албанског народа као и његове националне и политичке елите. Међутим, како би смо у потпуности разумели однос југословенских комуниста према питању судбине Косова и Метохије морамо на све то да додамо још једну важну чињеницу. Српски народ је од стране КПЈ проглашен хегемонистичким чиме му је на један перфидан начин, већ на почетку процеса решавања националног питања према „комунистичком моделу“, било ограничено право да брани своје националне интересе, било где у Југославији, па тако и на Космету. Тиме су створене околности у којима је Албанцима на Косову и Метохији дата шанса, а коју су они у потпуности искористили, како би вршећи константан притисак на косметске Србе ојачали своје не само политичке него и етничке капацитете у покрајни. Резултати пописа у комунистичкој Југославији само потврђују да су у томе и успели.

ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА

Димитрије Богдановић, Књига о Косову. Књижевне новине, Београд, 1909.

Богумил Храбак, Косовски комитет 1918-1924. године. Зборник радова Филозофског факултета, бр. 32, стр: 137-160. Београд, 2003.

Борислав Пелевић, Кроз историју Косова и Метохије: од VI до XXI века. Евро, Београд, 2005.

 

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања