Autor: dr Jelena Todorović Lazić
Nakon pozitivne ocene Evropske komisije, Savet EU, kao najviša institucija EU za donošenje odluka, 25. marta 2020. godine, odlučio je da otvori pristupne pregovore sa Republikom Severnom Makedonijom i Republikom Albanijom. Usled poznate blokade Bugarske prema Severnoj Makedoniji, sačekalo se sve do jula 2022. da pregovori i faktički budu otvoreni.
Iako su diplomatski odnosi Albanije sa EU (Evropska ekonomska zajednica u to vreme) uspostavljeni u junu 1991. godine, Solunski samit koji je održan juna 2003. godine, zvanično je potvrdio perspektivu članstva u EU za sve zemlje koje su deo Procesa stabilizacije i pridruživanja (PSP) čiji je deo bila i Albanija. Poseta bivšeg predsednika Evropske komisije Romana Prodija 31. januara 2003. godine Albaniji povodom otvaranja pregovora za potpisivanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, dugo će ostati u sećanju albanskog javnog mnjenja.
Iz perspektive zemalja Zapadnog Balkana, proces integracije se dugo vremena tumačio kao jednostran i individualan. Ova tendencija je postepeno prešla u regionalnu nakon pokretanja Berlinskog procesa 2014. godine. U skladu sa tim, spoljna politika država Zapadnog Balkana treba da bude zasnovana na principima pomirenja, dobrosusedskih odnosa, političke i ekonomske saradnje unutar regiona. Zato treba pomenuti slučaj Albanije kao zemlje regiona Zapadnog Balkana čija je vlada u Programu upravljanja za period 2013–2017. utvrdila da je regionalna saradnja jedan od vodećih principa spoljne politike. Albanija je uskladila svoje ključne prioritete sa regionalnom saradnjom i evropskim integracijama i u sledećem Programu upravljanja za period 2017–2021.
Iz perspektive EU, usled učestalih unutrašnjih nestabilnosti i političkih kriza u regionu počev od 1990. godine, proces integracija regiona više je ličio na „odgajanje problematičnog detetaˮ gde je EU preuzela ulogu „dadiljeˮ. U međuvremenu, politika proširenja EU prema Zapadnom Balkanu se promenila tako što je postala sve zahtevnija i sofisticiranija u odnosu na prethodne runde proširenja, kombinujući tradicionalne kriterijume iz Kopenhagena i EU poglavlja sa novim uslovima, pri čemu su „vladavina pravaˮ i „regionalna saradnjaˮ ključni imenioci tih novih uslova. Politička uslovljenost EU prema zemljama ZB se posebno promenila posle „nevoljaˮ sa kojima se Unija sama suočavala nakon poslednjeg talasa proširenja i brojnih izazova: rat u Ukrajini, kovid kriza, izbeglička kriza, Bregzit, transatlantski odnosi, posledice krize evra, promena trgovinskog okruženja i nacionalne političke transformacije (uspon populizma i evroskepticizma, slabo učešće na evropskim izborima).
Albanija je transformisala svoju spoljnu politiku u skladu sa direktivama EU i u tom okviru vodi i svoju unutrašnju politiku. Generalno, ove transformacije su imale podršku političkih elita i celokupnog društva, budući da je pozitivna percepcija albanskog društva prema Evropskoj uniji bila velika podrška tokom poslednjih decenija. „Pripadnost Evropskoj unijiˮ nikada nije dovedena u pitanje od strane društva i vladajućih elita. Nijedna politička partija ili pokret, čak ni mimo tradicionalnih, nije u svom javnom govoru formalno artikulisao bilo kakvo protivljenje EU integracijama Albanije, ali izgleda da to još uvek nije dovoljno. Potreban je proaktivan pristup svih unutrašnjih strana.
Proces integracije u EU imao je uspona i padova, uglavnom vezanih za unutrašnje krize, ali od 1990. godine kada je Albanija izašla iz izolacije i prihvatila sistem liberalne demokratije, evropske integracije su uvek bile nacionalni cilj za zemlju i još uvek nastavlja da bude jedna od glavnih osovina spoljne politike. U tom pravcu, treba pomenuti da je albanskom pravosudnom sistemu bila potrebna radikalna revizija jer je sistem patio od široko rasprostranjene korupcije, nedostatka profesionalaca i strukturne neefikasnosti. Poverenje javnosti u sudove i organe za sprovođenje zakona bilo je izuzetno nisko, a sve je ovo predstavljalo ogroman izazov za vladavinu prava i činilo se da se albanska politička elita složila oko potrebe hitne reforme sektora pravde, ali ne i o tome kako da prođe kroz taj proces. Albanija nije izuzetak u ovim slučajevima. Ključni problemi Zapadnog Balkana su generalno isti: sveprisutna korupcija, nedostatak vladavine prava, neefikasan pravosudni sistem, fragmentisanje partija i autoritarizam.
Jedna stvar je ključna u slučaju Albanije: budući da nije bila deo bivše Jugoslavije i njenih etničkih sukoba, Albanija predstavlja zemlju sa „potencijalom stabilnostiˮ u celom regionu. Čini se da su to u potpunosti usvojile i neke zemlje EU, posebno Nemačka i Austrija, glavne pristalice Berlinskog procesa. U vezi sa tim, citiraćemo izjavu jednog neimenovanog diplomate: Ako neko može da postane iznenađujući predvodnik u trci za članstvo, to je Albanija, koja je već članica NATO-a, uglavnom bez tereta komplikacija jugoslovenskih ratova 90-ih godina prošlog veka, bez bilateralnih sporova i faktor stabilnosti u regionu.
Četiri godine nakon što je 2014. dobila status kandidata, Albanija je pokušala da pokaže napredak u implementaciji pet ključnih prioriteta za otvaranje pristupnih pregovora, što potvrđuju i Izveštaji Evropske komisije. Albanija je nastavila da aktivno učestvuje u regionalnoj saradnji, kao i da održava dobrosusedske odnose u skladu sa svojim obavezama iz Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju. Iako je EU pohvalila posvećenost Albanije, jasno je stavila do znanja da će otvaranje pregovora zavisiti prvenstveno od završetka tekuće reforme pravosuđa i obezbeđivanja konstruktivnog međustranačkog političkog dijaloga.
Temeljna i složena reforma pravosuđa pokrenuta je nizom amandmana koji su promenili jednu trećinu albanskog Ustava. Glavne karakteristike reforme mogu se sažeti oko sledećih stubova: mere za borbu protiv korupcije, uključujući uspostavljanje nove Specijalne strukture za borbu protiv korupcije i organizovanog kriminala (SPAK); mere za smanjenje uticaja Parlamenta i izvršne vlasti na pravosuđe; mere za povećanje nezavisnosti i efikasnosti Višeg suda, kao i nezavisnosti, nepristrasnosti i transparentnosti Ustavnog suda i sistema Visokog saveta sudstva i tužilaca; mere za povećanje odgovornosti sudija i tužilaca, uključujući uspostavljanje novog Visokog saveta sudstva, novog Visokog saveta tužilaca; mere za povećanje efikasnosti pravosuđa i pristupa pravdi.
Pored restrukturiranja pravosuđa, reformski proces je predvideo pokretanje generalne provere svih sudija i tužilaca. To znači da je oko 800 profesionalaca (sudija) trenutno podvrgnuto kontroli kroz tzv. „proces provereˮ. Ipak, proces je bio zaustavljen zbog političke krize započete u februaru 2017. godine: opoziciona stranka (Demokratska stranka) odlučila je da bojkotuje sve parlamentarne aktivnosti koje su započete nekoliko meseci uoči opštih parlamentarnih izbora, to su bili prvi signali da reforma nailazi na snažan politički otpor unutar albanskog političkog okruženja. Nakon izbora, Socijalistička partija (PS) preuzela je vlast sa potpunom većinom i sposobnošću da formira jednopartijsku vladu. Spoljni faktori kao što su EU i SAD dodatno su izvršili značajan uticaj na albansku politiku. Iako provera još traje, neki od glavnih konstitutivnih tela pravosudnog sistema još uvek nisu postavljeni.
Albanija je bila suočena sa dva pitanja koja su mogla da odlože njen početak pristupnih pregovora sa EU. Prvi su unutrašnji uslovi koji uključuju pravosudnu reformu i vladavinu prava. To se prvenstveno odnosi na nefunkcionisanje Ustavnog suda skoro tri godine i nepopunjenost praznih mesta u Višem sudu. Drugo pitanje je decenija nerešenog „pitanja granice na moruˮ sa Grčkom, koja je pretila vetom, isto kao Bugarska prema Severnoj Makedoniji. Za prvo: reformska pitanja, insistirala je Nemačka, tražeći ispunjenje 15 uslova u gore navedenim oblastima.
Što se tiče drugog – spoljnog pitanja, čini se da je još teže jer ne podrazumeva samo bilateralne odnose sa Grčkom, već i širi geopolitički kontekst razvoja tenzija na Istočnom Mediteranu. Dve članice NATO-a: Turska i Grčka bile su skoro u ratu oko suvereniteta nekih ostrva, u zoni sa rezervama prirodnog gasa. Isto je i sa dve članice NATO-a: Albanijom i Grčkom, koje osporavaju suverenitet nad nekim ostrvima u Jonskom moru sa rezervama prirodnog gasa, gde Grčka planira da uspostavi svoju nadležnost. Neki autori smatraju da je ovaj region deo šire geopolitičke promene gde će umesto Zapadnog Balkana strateški značaj dobiti „Jadransko poluostrvoˮ kao deo Mediterana.
U avgustu 2020. godine grčki premijer Micotakis izjavio je da će Grčka postaviti svoje zapadne teritorijalne vode od 6 do 12 nautičkih milja, čime je potvrdio prethodnu izjavu ministra inostranih poslova Dendiasa da je Grčka odlučna da zaključi sporazum o moru sa Albanijom. To je izazvalo reakcije javnosti u Albaniji, jer je „Morski paktˮ ukinut 2009. godine, kao neustavan odlukom Ustavnog suda Albanije. Organizacije civilnog društva zatražile su od Vlade i predsednika da se o tome ne raspravlja, čak i raspisivanje referenduma u zemlji kako bi se odbacilo jednom zatvoreno pitanje sa Grčkom.
Sredinom septembra, albanski premijer Rama se sastao sa turskim predsednikom Erdoganom, dan pre njegovog sastanka sa grčkim premijerom Micotakisom, koji Atina nije dobro prihvatila. To je izazvalo javnu polemiku između albanskog premijera Rame i bivšeg grčkog ministra inostranih poslova Bakojanija o ovom pitanju na konferenciji „Ekonomistaˮ. Bakojani je bio ministar inostranih poslova Grčke, koji je 2009. godine potpisao bilateralni sporazum sa Albanijom o graničnoj liniji na moru, koji je kasnije Ustavni sud Albanije proglasio neustavnim.
Albanija i Grčka su se 20. oktobra 2020. dogovorile da rešavanje svog spora oko granice u Jonskom moru prepuste Međunarodnom sudu pravde. Ta zajednička odluka objavljena je tokom posete grčkog ministra spoljnih poslova Nikosa Dendijasa Tirani. Rama je ovim povodom rekao da prepuštanje spora sudu u Hagu znači da će se povezati stručnost tog suda i odredbe međunarodnog prava mora. Tirana i Atina potpisale su dogovor o definisanju pomorske granice 2009. godine, kada je u Albaniji na vlasti bila Demokratska stranka, sada u opoziciji. Ramini Socijalisti koji su tada bili u opoziciji, taj sporazum su osoporili na sudu, tvrdeći da bi njime Albanija izgubila 225 kvadratnih kilometara teritorijalnih voda. Albanski Ustavni sud je poništio sporazum devet meseci kasnije, proglašavajući ga neustavnim. Mada Grčka, članica EU, dugo podržava Albaniju u njenom nastojanju da postane članica Unije, odnosi su im povremeno napeti, uglavnom zbog manjinskih prava na obe strane, a jedan od izvora tenzija je i poništavanje sporazuma o Jonskom moru iz 2009.
Evropska komisija u svom godišnjem izveštaju za 2020. godinu o napretku za Albaniju jasno je navela da: dobrosusedski odnosi i regionalna saradnja ostaju „suštinski deo napretka zemlje, baveći se bilateralnim pitanjima” gde je „napredak u nerešenim bilateralnim pitanjima koja se tiču Grčke, međutim, bio ograničen.ˮ
Evo ukratko retrospektive odnosa EU i Albanije sve do otvaranja pregovora:
Jun 2003: Samit EU – Zapadni Balkan u Solunu potvrđuje evropsku perspektivu za Zapadni Balkan.
Jun 2006: Potpisan je Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju između EU i Albanije.
April 2009: Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju između EU i Albanije stupa na snagu. Albanija podnosi zahtev za članstvo u EU.
Novembar 2010: Evropska komisija izdaje svoje mišljenje o zahtevu Albanije za članstvo u EU, uključujući set od 12 ključnih prioriteta koje treba ispuniti u pogledu otvaranja pristupnih pregovora.
Decembar 2010: Putovanje bez viza u šengenski prostor za građane Albanije.
Jun 2014: Evropski savet daje Albaniji status kandidata za članstvo u EU.
Februar 2018: Evropska komisija usvojila svoju novu strategiju za „Kredibilnu perspektivu proširenja i pojačan angažman EU na Zapadnom Balkanu. ˮ
April 2018: Evropska komisija preporučuje Savetu da se otvore pristupni pregovori sa Albanijom.
Maj 2018: Ponovo su pokrenuti Samiti EU – Zapadni Balkan, počevši od Samita održanog u Sofiji, tokom kojeg su lideri potvrdili evropsku perspektivu regiona.
Jun 2018: Savet utvrđuje put ka otvaranju pristupnih pregovora sa Albanijom, u zavisnosti od napretka.
Maj 2019: Evropska komisija preporučuje otvaranje pristupnih pregovora.
Februar 2020: Revidiranu metodologiju proširenja predstavila Komisija.
Mart 2020: Evropski savet odlučuje da otvori pristupne pregovore sa Albanijom.
Jul 2020: Predstavljanje nacrta pregovaračkog okvira državama članicama.
Oktobar 2020: Evropska komisija usvaja Ekonomski i investicioni plan za podršku i približavanje Zapadnog Balkana EU.
Maj 2021: Evropska komisija obaveštava Savet da je Albanija ispunila preostali uslov koji treba da bude ispunjen pre održavanja prve međuvladine konferencije o pristupnim pregovorima.
Jul 2022: Održana je prva međuvladina konferencija o pristupnim pregovorima – Nakon međuvladine konferencije, obe zemlje bi trebalo da počnu bilateralni skrining, da dobiju pozitivan izveštaj o napretku od Evropske komisije, koji bi trebalo da odobre sve zemlje članice, a verovatno bi posle godinu i po dana mogle da otvore prvi klaster u kojem poglavlja 23 i 24 ostaju najvažnija.
Severna Makedonija i Albanija će biti prve zemlje koje će pregovarati ne na osnovu 35 poglavlja (kao ranije), već na osnovu 7 klastera, u beskrajnom maratonu reverzibilnih pregovora što znači: jednom zatvoreni klasteri, mogu ponovo biti otvoreni. Obe zemlje moraju ispuniti dva glavna uslova: vertikalni i horizontalni. Prvi, vertikalni uslov je unutrašnja reforma zasnovana na vladavini prava dok su horizontalni uslovi prvenstveno dobrosusedski odnosi i regionalna saradnja.
Regionalni pristup Unije prema Zapadnom Balkanu započeo je 1999. kroz proces Stabilizacije i pridruživanja. Države i teritorije Zapadnog Balkana imaju mnogo carinskih i necarinskih ograničenja između sebe zato je prvenstveni cilj regionalne integracije u vidu Otvorenog Balkana da se ukinu granične barijere i da se olakša protok ljudi, robe i usluga, kao i da se jedinstveno tržište učini atraktivnijim za strane investitore. Države koje su pokrenule ovu inicijativu su upravo Srbija, Albanija i Severna Makedonija. Prvi znaci Otvorenog Balkana pojavili su se 2018. godine kao način za unapređenje političkih odnosa. Ideju je pokrenuo albanski premijer Edi Rama u Berlinu kada je o tome razgovarao sa zainteresovanim nacijama. Rama je preuzeo ideju bivšeg predsednika Vlade Albanije Fatosa Nana. Predsednik Srbije, predsednici vlada Albanije i Severne Makedonije su 11. novembra 2019. godine na samitu u Ohridu dogovorili stvaranje ove ekonomske zone. Međutim, treba naglasiti da je Otvoreni Balkan dobar korak napred, ali samo ukoliko će se usklađivanje vršiti u skladu sa EU propisima, i ukoliko će se u njega uključiti i ostale države i teritorije iz regiona.
Ostavi komentar