Академик Бошко Петровић

24/02/2020

Аутор: Мср Срђан Граовац, историчар

Велики Варадин, 20. јануар 1915. године – Нови Сад, 30. јун 2001. године

Председник Матице српске, секретар, уредник Летописа Матице српске, главни уредник Издавачког предузећа Матице српске, академик, књижевник

Рођен је у Нађварадију, граду у тадашњој Аустроугарској, а данашњој Румунији (Орадеа Маре – Велики Варадин) у породици Каменка, трговца из Моровића у Срему и његове супруге Марије, учитељице, иначе ћерке Мије Црнка, познатог писца за децу. Рођен је у току боравка његове мајке у Великом Варадину, када је Марија Петровић посетила супруга који се тада налазио на одслужењу војног рока у аустроугарској војсци у току Првог светског рата. Основну школу (четири разреда) окончао је у Моровићу, а гимназију у Новом Саду, где је матурирао 1933. године. Студирао је немачки језик и књижевност на Филозофском факултету у Београду, где је и дипломирао 1938. године. У току студија провео је годину дана (1936. године) у Минхену, где је усавршио немачки језик. Након одслужења војног рока постављен је на место суплента у новосадској Патронатској класичној гимназији у јесен 1940. године. На почетку Априлског рата у Југославији 1941. године био је мобилисан, а потом и заробљен. Као ратни заробљеник одведен је у војни заробљенички логор у Лимбург на Лани, а потом у Трир. Средином децембра исте године ослобођен је, након чега се вратио у Нови Сад. Суплентско место није успео да врати, већ је са осталим отпуштеним члановима наставног кадра српске националности радио на сређивању библиотеке укинуте Патронатске гимназије. У току рата усташе су у Моровићу ухапсиле његовог оца Каменка, који је био одведен у логор Јасеновац, где је и убијен 1943. године. Породични дом у Моровићу био је опљачкан и спаљен, а Бошко Петровић стално се настанио у Новом Саду, где је почетком 1942. године ступио у брак са Мирјаном (коју су у породици звали Мирушка), рођеном Станковић из Ботоша. Мирјана је била пет година млађа од Бошка Петровића, а у браку су добили сина Ранка (1948), електроинжењера. У прво време, у Новом Саду живео је у Улици Николе Тесле, а после рата у Стрељачкој улици (Антона Чехова 10, потом у Улици Иве Лоле Рибара 6, код Дунавског парка).

Након завршека Другог светског рата постао је члан редакције „Слободне Војводине“ и у потоњем „Дневнику“ писао је репортаже и обављао друге новинарске послове, а посебно је био задужен за праћење дешавања из области просвете и културе. Био је и ратни репортер и извештач са Сремског фронта. Још у гимназијским и студентским данима показао се као талентован писац, када је написао неколико приповедака и песама. У периоду пре Другог светског рата, био је и активиста у Омладинском културнопривредном покрету или ОМПОК, где је имао и задужење да пише о деловању овог покрета. Од 1945. до 1947. године био је уредник Издавачког предузећа „Будућност“, а када је издавачки сектор овог предузећа укинут 1947. године, постао је уредник у Издавачком одељењу Матице српске, које је 1953. године добило статус Издавачког предузећа Матице српске. У кратком периоду био је директор ИП Матице српске, а касније, све до пензионисања 1981. године, обављао је дужност главног и одговорног уредника предузећа. У току наведених  деценија, ИП Матице српске објавило је библиотеку Српска књижевност у 100 књига (заједно са Српском књижевном задругом), сабрана дела српских и југословенских класика и многа одабрана дела домаће и стране књижевности и филозофије. Био је члан Уређивачког одбора едиције Српска књижевност у 100 књига, а приредио је за штампу већи број књига, између осталих, збирке Јована Јовановића Змаја, Лазе Костића, Војислава Илића, Бранка Радичевића, Ђуре Јакшића и других.

Све своје способности, вештине и знања посветио је Матици српској. Заједно са Младеном Лесковцем, Живаном Милисавцем, којима се придружио и Живојин Бошков, чинио је „велику четворку Матице српске“, која је најзаслужнија за развој Матице српске у тешком периоду после Другог светског рата. У Матици српској био је стални члан-сарадник и, осим у периоду 1979 – 1991. године, непрекидно је биран за члана Управног одбора. Био је члан Уредништва Летописа Матице српске од 1953. до 1964. године, а од 1965. до 1969. године обављао је и дужност главног и одговорног уредника поменутог часописа. У овом периоду одржан је познати Новосадски договор о српско-хрватском језику 1954. године, а као резултат договора објављен је Правопис српско-хрватског књижевног језика (1960) и шестотомни Речник српско-хрватског књижевног језика (1967-1976). Касније, на његову иницијативу у Матици српској покренута је специфична публикација Језик данас, 1997. године. Као уважени часник Матице српске, био је ангажован у вези са пословима генералне адаптације Задужбинског здања Марије Трандафил и обележавања Матичиног јубилеја, 150 година од оснивања Друштва. На Скупштини Матице српске 1969. године изабран је на положај секретара Матице српске. На дужности секретара Матице српске остао је до 1979. године. Мандат секретара обављао је у нешто дужем периоду (због завршетка адаптационо-грађевинских радова у згради Матице српске) и упоредо са мандатом председника Матице српске, који је обављао академик Младен Лесковац. Након окончања мандата секретара, Петровић је именован на положај саветника Матице српске, те је на тој позицији дочекао и пензионисање 1981. године. За председника Матице српске академик Бошко Петровић изабран је на Скупштини друштва 1991. године, а након завршетка првог мандата, поново је на поменуту часничку дужност изабран на основу одлуке Скупштине Матице српске 1995. године. Након завршетка другог мандата, Скупштина Матице српске изабрала је академика Бошка Петровића за доживотног почасног председника Матице српске 1999. године. Без обзира што је у време његових мандата на положајима секретара и председника Матице српске, постојала озбиљна финансијска нестабилност у вези са пословима и делатностима установе (настала услед конфискације и национализације Матичине имовине и неблагонаклоног односа ондашњих политичких елита према Матици српској), као и упркос покушајима комунистичких политичких номенклатура да неутралишу утицај Матице српске на развој науке, културе и издаваштва, па чак и да институцију дефинитивно поделе у неколико правних субјеката, Бошко Петровић успео је да очува главне тековине делатности Матице српске – Летопис Матице српске, научне зборнике, али и обимне послове у вези са библиографијом и лексикографијом. За дописног члана Српске академије наука и уметности изабран је 21. марта 1974. године, а и после оснивања ВАНУ изјаснио се да остаје члан САНУ. За редовног члана САНУ изабран је 7. маја 1981. године. Био је и дугогодишњи члан Управног одбора Српске књижевне задруге у Београду.

Своје прве песме објавио је у „Југословенској искри“ 1930. године. У Летопису Матице српске песму „Масариково пролеће“ објавио је 1939. године, када су се у „Војвођанском зборнику“ појавиле његове приповетке „Слушкиња“ и песма „Басна о ластама и фениксу“. Међутим, према његовом признању, зрело књижевно доба Бошка Петровића почело је после 1945. године. Песме, приповетке, есеји о књижевности и уметности, позоришне критике и романи, међу којима је најзначајнији „Певач“, објављени су у „Изабраним делима Бошка Петровића“ у седам књига 1985. године и „Сабраним делима“ у десет књига 1997. године. Остао је познат и као преводилац књижевних дела са немачког језика на српски језик, Томаса Мана, Ериха Марије Ремарка, Бертолда Брехта, Стефана Цвајга, Готфрида Келера, Рајнер-Марије Рилкеа, и других. Према речима Славка Гордића, књижевност Бошка Петровића поседује: „Снажан поетски пигмент, који је прожео и централни, новелистичко-романсијерски део његовог опуса, било да је посреди преовлађујућа статичност мотива, асоцијативни начин њиховог везивања, поетски карактер саме теме, изразито поетска природа њене транспозиције, учесталост релативно осамостаљених лирских слика или, пак језичко-стилска оригиналност и тананост с којом су оне везане. У Петровићевом доживљају света и свему што је написао, редовно се разазнаје белег медитативног лиризма, она поетска аура, без које ништа живо не постоји“. Роман „Певач“ (први и други део, 1979 – 1982) представља највредније остварање Бошка Петровића и у њему је присутан изразито епско-наративни приступ са колоритом историјске слике српске стварности из времена певача народне поезије у XVIII и XIX веку, а истовремено се открива настанак грађанског друшва на овим просторима. За књигу „Лагано промичу облаци“ добио је Змајеву награду Матице српске 1956. године. Такође, био је добитник Седмојулске награде, Октобарске награде града Новог Сада, Награде Друштва књижевника Војводине за животно дело и „Карољ Сирмаи“.

Навешћемо само нека дела Бошка Петровића: „Земља и море“, песме (1950), „Руј“, песме (1960); „Дневник немачког војника, документ и коментари (1962, 1965), „Долазак на крај лета, искушења љубави, себе и света“ (1970), „Дан међу сликама, есеј“ (1973), „Облаци, разговори“, изабране приповетке (1979), „Циганска песма“ (1988), „Призори“ (1989), „Усмена реч“, приредио Љубисав Андрић (1991). Такође, поменимо и литературу о академику Бошку Петровићу: Марија Јованцаи, „Грађа за библиографију Бошка Петровића“, Годишњак Библиотеке Матице српске, Нови Сад, 1994, 197-240; Славко Гордић, „Српски свет и европско закриље“, Политика, 14. VII 2001; Иван Негришорац, „Господство Бошка Петровића“, Књижевни магазин, број 2, август 2001.

 

ЛИТЕРАТУРА

„Вести Матице српске“, Нови Сад 1999. године

 

 

 

 

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања