“27. mart 1941. – realizacija ili suicid jednog naroda”
Autor: Milovan Balaban
Kod svakog naroda su postojale situacije koje su ga u turbulentnim istorijskim periodima stavljali u dilemu kada je trebao da se opredeli i da odredi svoj strateški pravac. Te dileme su bile geopolitičke, civilizacijske, ali i moralne prirode. Možda je kod Srba taj istorijski fatum izraženiji nego kod ostalih naroda. Još od Kosovskog boja, kosovskog opredeljenja, a u skladu sa hrišćanskim moralnim i etičkim načelima, Srbi neretko u istoriji dolaze u situacije da se opredeljuju između ponuda koje im nudi realna istorijska zbilja.
Takve ponude, a naročito opredeljenja određuju strateški pravac naroda, kao što i obrazuju duhovni karakter nacije. Izbori su neretko u srpskoj istoriji podrazumevali nadilaženje istorije, kontakt i opredeljenje za nadvremeno, makar takvo opredeljenje bilo uzrok trenutnih stradanja. Biti protiv zla, a za sve ono što je dobro i uzvišeno je bilo često opredeljenje srpskog naroda, iako je cena istoga najčešće bila skupa, možda čak i preskupa i pretnja gotovo biološkom opstanku nacije. No, po nekoj neophodnosti često je izbor za uzvišeno nadrealno bio osnov upravo opstanka nacije, njene sabornosti i obnove u određenom istorijskom trenutku.
Svetosavsko opredeljenje i svetosavski put je osnov kosovskog opredeljenja, a ovo opet svih drugih opredeljenja, kako naroda tako i svakog pojedinca. Opredeljenje za nadvremeno, za duhovno, za večno je najuzvišenija realizacija srpskog naroda. Kada takva realizacija nije postojala narod je tavorio u besciljnom materijalnom “komforu” koji je bio varljiv i sam je sebi potpisivao smrtnu presudu upravo odricanjem od svega onog uzvišenog i večnog čemu se teži, a pri čemu se ne gubi ni ovo materijalno i prolazno. Nije slučajno baš narod iznedrio poslovicu “pravda drži zemlju i gradove”. Događaji od 27. marta 1941. se mogu podvesti pod jedan od sudbonosnih, pre svega moralnih i duhovnih izbora pred kojima se našao srpski narod.
Da bi shvatili višestruke motive događaja od 27. marta (političke, strateške, vojne, geopolitičke, civilizacijske, duhovne i druge) možda nije zgoreg da počnemo od 27. marta 1945. godine kada je uspostavljana komunistička vlast i Titov kult u zajedničkoj državi. Tada još monarhija nije bila uspostavljena, a miting Narodnog fronta, na kom se i Tito pojavio, trebao je da izvrši prisvajanje slobodarskog duha srpskog naroda, te da mu to bude duhovni temelj antifašizma i buduće višedecenijske vladavine. Ovladavanje duhom naroda je bio krajnji cilj komunističke partije jer je samo to moglo garantovati dugu i bezbednu vladavinu, a prisvajanje duha naroda se moglo ostvariti preko anektiranja 27. marta kao navodnog dela komunističke partije, čime je ona prikazana kao perjanica otpora i vlasnica svega onog moralno uzvišenog, što je opet preporučivalo i davalo joj mandat da vlada narodom i državom.
To je smisao 27. marta 1945., a komunisti su od tada sve ono što je pozitivno u istoriji, pre svega srpskog naroda, prisvajali i vezivali za svoje ime, čime su grubo falsifikovali istoriju obezbeđujući duhovnu kontrolu i legitimitet vlasti, kao i negiranje srpske autentičnosti ispoljene kroz, pre svega 27. mart 1941., i afirmisanje hrvatske i slovenačke kroz održavanje funkcionisanja države u poznatom modelu “slaba Srbija, jaka Jugoslavija”.
Kako je došlo do toga da komunistička partija eksploatiše nešto što nije njeno i kako je došlo do toga da ovlada duhom srpskog naroda, držeći ga pre svega duhovno okupiranim. Za objašnjenje prethodno navedenog, kao i za objašnjenje samog duha 27. marta, ali i 25. marta, treba analizirati državu u kojoj smo tada živeli kao i postulate na kojima je ona bila postavljena. Centralizam na kojem je počivala posle Vidovdanskog ustava iz 1921. godine nije bio prihvaćen od strane Hrvata te su hrvatske stranke, pre svega vodeća HSS, ušli tek 1925. g. u skupštinu Jugoslavije. No, istovremeno državni okvir, u kom su se našli, svojom demokratičnošću, koju nisu imali u Habzburškoj monarhiji, im je omogućio da se organizuju i da naprave snažan nacionalni front usmeren protiv sopstvene države. Slovenci su bili manje više nezainteresovani i shvatili državu kao tranzicionu tvorevinu koja je vodila ka nezavisnosti Slovenije, dok su Srbi, u cilju očuvanja državnog okvira, prihvatili i propagirali jugoslovensku paradigmu odričući se svog bogatog duhovnog i istorijskog begraunda, što je potkopavalo identitetske verske i nacionalne temelje naroda i činilo ga sve više dezorijentisanim.
Prirodno je da u takvim međunacionalnim i međuverskim nerazumevanjima, trzavicama i animozitetima demokratija nije mogla da bude produktivna nego je bila upravo destruktivna. Ubistvo u skupštini 1928. pre je bio povod nego uzrok raspuštanju stranaka i zavođenju ličnog režima kralja Aleksandra. No, država nije mogla dugoročno u diktaturi da funkcioniše, što je uvidio knez namesnik Pavle, te je posle smrti kralja počeo da vraća demokratske oblike uređenja. Štaviše, u cilju održanja zajednice, što je isto bio cilj i kralja ali ga je on sprovodio na drugi način, knez je počeo proces približavanja Hrvatima, kao što je i, u nepovoljnom geopolitičkom okruženju (preteće Italije i sve snažnije Nemačke sa kojom je Jugoslavija sve intenzivnije sarađivala, sa nekom vrstom latentnog blagoslova Britanije, ali vremenom dolazila u opasnost da postane potpuno zavisna od novog germanskog giganta koji se rađao), počeo da traga za sporazumom sa hrvatskim političkim prvacima kako bi očuvao državni okvir.
Sa druge strane može se reći da je Britanija, kao neformalni pokrovitelj države čije je stvaranje potpomogla kada je raščistila sa mogućnošću obnavljanja Austro-Ugarske, vršila pritisak na kneza Pavla (koga je smatrala svojim čovekom i koji je to bio) da reši hrvatsko pitanje smatrajući da tako stvara ravnotežu u zajednici na uštrb srpske dominacije. Sporazum u korist Hrvata, a na uštrb Srba, kojim je Hrvatska dobila banovinu, ili državu u državi, sklopljen je avgusta 1939., ali kako će se ispostaviti on neće homogenizovati državu. Štaviše samo će povećati apetite Hrvata koji će gravitirati germanskom bloku u predstojećem sukobu.
Ovi potezi su izazivali i pospešivali već postojeće nezadovoljstvo u srpskom narodu i srpskim intelektualnim krugovima. Simulacija bliskosti naroda, ili čak jedinstva naroda, imala je negativne posledice po doživljaj vlasti kod običnog srpskog čoveka. Potiskivanje srpskog i afirmisanje svega ostalog je dugo tinjalo kao potencijalni faktor eventualne eksplozije nezadovoljstva. Očuvanje države u uslovima ignorisanja srpske paradigme, što jugoslovenskom što hrvatskom što slovenačkom paradigmom, stvaralo je osećaj potčinjenosti i onemogućavanja afirmacije srpskog naroda. Rečju, narod nije mogao da diše od stranih i tuđih sadržaja koji su vladali političkom i javnom scenom, dok je jugoslovenstvo uterivano gotovo silom Srbima, i to praktično samo njima. Sve ovo je jugoslovensko rukovodstvo na čelu sa knezom Pavlom ignorisalo ili jednostavno nije videlo, a ono će odigrati veliku ulogu u događajima 27. marta kada je narod ustao da svemu tome učini kraj i “nenarodnu” vladu konačno skine i pošalje na smetlište istorije.
U poslednje dve godine pred potpisivanje pristupanja Trojnom paktu Jugoslavija je ušla sa Dragišom Cvetkovićem kao premijerom, sa stvorenom banovinom Hrvatskom i sa rezigniranošću srpskog naroda koji se osećao skrajnutim, zapostavljenim, ali i sputanim kako nikada nije bio u svojoj državi, odnosno u Srbiji. Knez Pavle, iako mu se ne mogu imputirati loše namere, smatrao je da se morala uraditi unutrašnja reforma kako bi se sačuvala država, ali zadovoljavanje svih osim Srba se pokazalo kao presudna greška za njegovu reputaciju i njegov opstanak na vlasti, ali i kao jedan od bitnih faktora u rušenju pakta kada je na sva nezadovoljstva došlo i ono krajnje, pristupanje Jugoslavije Trojnom paktu, bez obzira što je on formalno gledano bio povoljan za Jugoslaviju.
Na spoljnom planu knez Pavle je zaista pokušavao da uspostavi snažnije trgovinske odnose sa Britanijom, pokušavao je da sklopi aranžmane sa Amerikom i Britanijom u vezi naoružanja države jer je shvatao da ga ekonomska saradnja sa Nemačkom čini zavisnim od Trećeg rajha, kao što ga i hrvatski i slovenački faktor unutar zemlje sve više gura u smeru germanskog bloka. Britanci ostaju gluvi na njegove molbe a on prinuđen da sarađuje, pogotovo privredno sa Hitlerom. U tom kontekstu i posećuje Hitlera juna 1939. gde ga ovaj fascinira vojnom paradom kao demonstracijom nemačke oružane moći. Ovo nije oduševilo kneza, ali ga je možda uplašilo, naročito zato što u Londonu nisu delili njegovo mišljenje da Evropi preti rat velikih razmera. Takođe, London praktično do ključnih martovskih događaja ništa nije uradio kako bi Jugoslaviju privredno oslobodio od Nemačke i vojno pomogao kako bi država imala bilo kakvu šansu da se suprotstavi silama osovine. Ovo će delimično biti uzrok Pavlovog delovanja tokom martovskih događaja 1941.
Prognoze kneza Pavla su bile tačne. Slučaj Dancinga je eskalirao septembra 1939. napadom Nemačke na Poljsku. Britanija i Francuska su objavile rat Nemačkoj dok je SSSR potpisao sporazum o nenapadanju sa Trećim rajhom te je usled toga zapad, pogotovo Francuska, bila izloženija eventualnom napadu Nemačke. To se i desilo naredne 1940. g., a brzo razvaljivanje Francuske je ostavilo Britaniju samu u ratu sa Hitlerom, ali i uplašilo sve potencijalne Hitlerove protivnike. Otuda je firer bez problema počeo “mirnu” penetraciju na Balkan. Rumunija i Mađarska su pristupile Trojnom paktu 1940., Bugarska je to učinila 01.03.1941., te je samo, pored Grčke koja je bila spremna da se bori, ostala još Jugoslavija kao neutralna. Zbog toga je postala meta i Britanije i Nemačke.
Britanija od januara 1941. počinje da vrši pritisak na kneza Pavla kako bi prihvatio rat sa Nemačkom što će makar malo rasteretiti pritisak na ostrvo, dok istovremeno Treći rajh vrši pritisak na kneza namesnika u cilju pristupanja Jugoslavije silama osovine. Neutralnost više ni jednoj strani nije odgovarala i knez Pavle se približavao trenutku kada će morati da se izjasni i opredeli. Svi to od njega traže. Srbi tradicionalno neće sa Nemcima, a i iz etičkih, pa i duhovnih razloga, ne žele da se priklone zlu kakvo je Hitler. Sa druge strane Hrvati i Slovenci pritiskaju kneza Pavla da pristupi paktu (pogotovo što su uslovi pristupa više nego povoljni) čime praktično prete unutrašnjim raspadom države ukoliko knez bude drugačije postupio.
Zaista se knez namesnik našao u vrlo teškom položaju u kom je gotovo nemoguće bilo doneti racionalnu odluku. No, srpska istorija je puna istorijskih prekretnica i sudbonosnih odluka koje su više imale etički i duhovni karakter i predstavljale šansu narodu da se opredeli, kosovskim rečnikom rečeno „za carstvo nebesko“, čime je čuvao duhovnu matricu i duhovne temelje stabilnim, a oni opet bili zalog vaskrsenja i obnove vitalnosti nacije, a samim ti i obnove države. Koliko je knez, racionalistički obrazovan shvatao ovo i koliko je uopšte evropeizovana i ateizirana srpska elita shvatala značaj presudnih događaja pitanje je veliko. U svakom slučaju nije bila na visina istorijskog izazova te je njena logika bila u dobroj meri u raskoraku sa narodnim osećanjem.
Sa racionalnog aspekta gledano, pristup Trojnom paktu je naizgled bio potpuno opravdan, međutim i kod elite, a pogotovo kod naroda osećanja su se tih dana uzburkala. Problem iako gledan u racionalnom duhu bio je u raskoraku sa srpskim nacionalnim bićem, njegovim mentalitetom, duhovnom i istorijskom vertikalom, iskustvom predaka koji su u sličnim situacijama neretko birali stradanja, ali moralno ostajali na svom svetosavskom, hrišćanskom kursu. Sposobnost elite da ove faktore pojmi bila je bitno sužena. Sa druge strane gledano pitanje koliko je i racionalno bilo pristupati paktu, ako se taj čin gleda u dugoročnijoj perspektivi.
Jugoslaviji je pretilo opkoljavanje od strane Nemačke gde bio ona mogla ekonomski da bude gušena, dok bi istovremeno oslonjena na germanski blok država bila poligon favorizovanja hrvatskog i slovenačkog faktora. Rečju, knez Pavle, koji je iskreno i u najboljoj nameri hteo da očuva državu, nije imao kartu u rukavu koja bi mu to sigurno obezbedila. Štaviše teško da bi pod bilo kojim uslovima ta država opstala, teško da bi je ikakav pakt i bilo kakav potez sačuvao. Otuda, u takvim situacijama, narod i njeni predvodnici su neretko, kao knez kosovski, odlučivali da postupe uvažavajući nadvremene motive, što znači da postupak bude u skladu sa etičkim načelima proverenim istorijskim iskustvom i provereni ogledalom svetosavske, hrišćanske duhovne paradigme i pravoslavne etike. Sve drugo, svaki drugi postupak predstavljao je rizik za, dugoročno gledano, nacionalnu stabilnost i očuvanje zdravog nacionalnog duha, koji je zalog uspostavljanja i vaskrsa države i očuvanja zdravlja i bistrine nacije. Sačuvati trulu državu nije alternativa prethodno navedenom.
Ovo naravno ne dovodi u pitanje časne namere samog kneza, ali govori koliko je generalno srpska elita već tada bila u raskoraku sa istorijskim i duhovnim kodom naroda Svetog Save i Svetoga kneza Lazara kosovskog. Kao takva nije mogla da shvati nagomilano nezadovoljstvo naroda proizašlo iz dugogodišnje politike protivne narodnom mentalitetu i duhu. Kao primeri projekata koji su izazivali i pojačavali narodno nezadovoljstvo može se navesti projekat Konkordata, kada su čak i srpske vladike pretučene u “krvavoj litiji”. Zatim davanja praktično državnosti Hrvatskoj 1939., kada je novoformirana banovina dobila ingerencije gotovo države. Nezadovoljstvo se nagomilavalo, a osećaj praznine usled jugoslovenske paradigme, nametane kao strano telo srpskom nacionalnom duhu, proizvelo je animozitet namesništvom i gotovo svim slojevima srpskog društva. Osećalo se da put kojim se vodi nacija nije ispravan te je i to opredelilo velikim delom erupciju nezadovoljstva 27. marta 1941. Na ovo je upozoravao kneza namesenika i Patrijarh Gavrilo Dožić.
Međutim vođen racionalističkom logikom, koja je naizgled imala nekakvo utemeljenje u političkom, geopolitičkom, a real-političkom aspektu, knez namesnik je popustio i, žrtvujući i reskirajući prijateljstvo sa Britanijom, odobrio da 25. marta Dragiša Cvetković i Cincar-Marković potpišu pristupanje Jugoslavije Trojnom paktu. No narod se istog dana uskomešao da bi već sledećeg dana izbili protesti u gotovo svim velikim gradovima Srbije. Na noć 26-27. marta izvršen je puč, a već od samog jutra svi slojevi stanovništva u Beogradu su izašli na demonstracije i pozdravili obaranje vlade Cvetković-Maček, svrgavanje kneza Pavla i proglašenje prestolonaslednika Petra za kralja. Narod je dao oduška svom dugogodišnjem nezadovoljstvu, ali se izjasnio i protiv saveza sa nacizmom kao zlom neprimerenim za savezništvo u bilo kom obliku.
Iako je britanska obaveštajna služba učestvovala u organizaciji puča, iako su na britanskom platnom spisku bili mnogi političari, pa čak i patriotska udruženja, ne može se reći da su oni ključni faktor obaranja namesništva. Takođe, značaj ovog događaja ne može da abolira neizbiljnost novostvorene vlade na čelu sa generalom Simovićem, koja je praktično pokušala da nastavi politiku kneza Pavla.
Ovaj čin je bio u skladu sa duhovnim, kosovskim iskustvom po kom je „zemaljsko za malena carstvo, a nebesko uvek i doveka“. Ovaj čin je vapaj i protest protiv nametnutog obrasca u državi Jugoslaviji stranog srpskom nacionalnom mentalitetu i duhu. Najzad, ovaj čin je izlazak iz istorijske realnosti, ali u najpozitivnijem smislu. Prevaga večnih hrišćanskih, svetosavskih načela. Odbrane suštinskog dobra koje vodi, a i po rečima samog naroda „drži zemlju i gradove“, iako u prvom momentu može izgledati drugačije. U krajnjoj liniji svaki čovek, a i narod se pojavljuje na istorijskj pozornici da izvrši svoju ulogu. Uloga srpskog naroda je često bila da, po cenu najvećih stradanja i žrtava, svedoči najviša moralna načela, staje na put i mnogo moćnijima od sebe kada je to potrebno, jer upravo u takvim situacijama svedočanstvo je najupečatljivije.
Iako mnogima nerazumljiva, reakcija naroda 27. marta je, sagledana iz hrišćanske perspektive, bila logična i potrebna za revitalizaciju narodnog duha, afirmaciju nacije i skidanje okova jugoslovenstva i jugoslovenskog duha kojom je bio zarobljen u zajedničkoj državi. Iako je posle rata sledio period još teži za narod, čin od 27. marta ima svrhu da svetli, kao što svetle mnoga herojska dela naših predaka, i da kao takav bude putokaz i orijentir svim generacijama u traganju za autentičnim nacionalnim izrazom i duhom.
Komentari
Snimak izlaganja gospodina Balabana se mogao gledati na Youtube do skoro. Sada više ne može. Da li se na neki način može doći do tog snimka ili da li se može doći do tog izlaganja (u celini) u pisanoj formi?
replies
Poštovani, snimak predavanja možete pogledati na linku: https://youtu.be/hGlzBlGKs3o?si=7IXyjufHE8Jc3BFi
Ostavi komentar