“27. март 1941. – реализација или суицид једног народа”

30/05/2018

“27. март 1941. – реализација или суицид једног народа”

 

Аутор: Милован Балабан

Код сваког народа су постојале ситуације које су га у турбулентним историјским периодима стављали у дилему када је требао да се определи и да одреди свој стратешки правац. Те дилеме су биле геополитичке, цивилизацијске, али и моралне природе. Можда је код Срба тај историјски фатум израженији него код осталих народа. Још од Косовског боја, косовског опредељења, а у складу са хришћанским моралним и етичким начелима, Срби неретко у историји долазе у ситуације да се опредељују између понуда које им нуди реална историјска збиља.

Такве понуде, а нарочито опредељења одређују стратешки правац народа, као што и образују духовни карактер нације. Избори су неретко у српској историји подразумевали надилажење историје, контакт и опредељење за надвремено, макар такво опредељење било узрок тренутних страдања. Бити против зла, а за све оно што је добро и узвишено је било често опредељење српског народа, иако је цена истога најчешће била скупа, можда чак и прескупа и претња готово биолошком опстанку нације. Но, по некој неопходности често је избор за узвишено надреално био основ управо опстанка нације, њене саборности и обнове у одређеном историјском тренутку.

Светосавско опредељење и светосавски пут је основ косовског опредељења, а ово опет свих других опредељења, како народа тако и сваког појединца. Опредељење за надвремено, за духовно, за вечно је најузвишенија реализација српског народа. Када таква реализација није постојала народ је таворио у бесциљном материјалном “комфору” који је био варљив и сам је себи потписивао смртну пресуду управо одрицањем од свега оног узвишеног и вечног чему се тежи, а при чему се не губи ни ово материјално и пролазно. Није случајно баш народ изнедрио пословицу “правда држи земљу и градове”. Догађаји од 27. марта 1941. се могу подвести под један од судбоносних, пре свега моралних и духовних избора пред којима се нашао српски народ.

Да би схватили вишеструке мотиве догађаја од 27. марта (политичке, стратешке, војне, геополитичке, цивилизацијске, духовне и друге) можда није згорег да почнемо од 27. марта 1945. године када је успостављана комунистичка власт и Титов култ у заједничкој држави. Тада још монархија није била успостављена, а митинг Народног фронта, на ком се и Тито појавио, требао је да изврши присвајање слободарског духа српског народа, те да му то буде духовни темељ антифашизма и будуће вишедеценијске владавине. Овладавање духом народа је био крајњи циљ комунистичке партије јер је само то могло гарантовати дугу и безбедну владавину, а присвајање духа народа се могло остварити преко анектирања 27. марта као наводног дела комунистичке партије, чиме је она приказана као перјаница отпора и власница свега оног морално узвишеног, што је опет препоручивало и давало јој мандат да влада народом и државом.

То је смисао 27. марта 1945., а комунисти су од тада све оно што је позитивно у историји, пре свега српског народа, присвајали и везивали за своје име, чиме су грубо фалсификовали историју обезбеђујући духовну контролу и легитимитет власти, као и негирање српске аутентичности испољене кроз, пре свега 27. март 1941., и афирмисање хрватске и словеначке кроз одржавање функционисања државе у познатом моделу “слаба Србија, јака Југославија”.

Како је дошло до тога да комунистичка партија експлоатише нешто што није њено и како је дошло до тога да овлада духом српског народа, држећи га пре свега духовно окупираним. За објашњење претходно наведеног, као и за објашњење самог духа 27. марта, али и 25. марта, треба анализирати државу у којој смо тада живели као и постулате на којима је она била постављена. Централизам на којем је почивала после Видовданског устава из 1921. године није био прихваћен од стране Хрвата те су хрватске странке, пре свега водећа ХСС, ушли тек 1925. г. у скупштину Југославије. Но, истовремено државни оквир, у ком су се нашли, својом демократичношћу, коју нису имали у Хабзбуршкој монархији, им је омогућио да се организују и да направе снажан национални фронт усмерен против сопствене државе. Словенци су били мање више незаинтересовани и схватили државу као транзициону творевину која је водила ка независности Словеније, док су Срби, у циљу очувања државног оквира, прихватили и пропагирали југословенску парадигму одричући се свог богатог духовног и историјског беграунда, што је поткопавало идентитетске верске и националне темеље народа и чинило га све више дезоријентисаним.

Природно је да у таквим међунационалним и међуверским неразумевањима, трзавицама и анимозитетима демократија није могла да буде продуктивна него је била управо деструктивна. Убиство у скупштини 1928. пре је био повод него узрок распуштању странака и завођењу личног режима краља Александра. Но, држава није могла дугорочно у диктатури да функционише, што је увидио кнез намесник Павле, те је после смрти краља почео да враћа демократске облике уређења. Штавише, у циљу одржања заједнице, што је исто био циљ и краља али га је он спроводио на други начин, кнез је почео процес приближавања Хрватима, као што је и, у неповољном геополитичком окружењу (претеће Италије и све снажније Немачке са којом је Југославија све интензивније сарађивала, са неком врстом латентног благослова Британије, али временом долазила у опасност да постане потпуно зависна од новог германског гиганта који се рађао), почео да трага за споразумом са хрватским политичким првацима како би очувао државни оквир.

Са друге стране може се рећи да је Британија, као неформални покровитељ државе чије је стварање потпомогла када је рашчистила са могућношћу обнављања Аустро-Угарске, вршила притисак на кнеза Павла (кога је сматрала својим човеком и који је то био) да реши хрватско питање сматрајући да тако ствара равнотежу у заједници на уштрб српске доминације. Споразум у корист Хрвата, а на уштрб Срба, којим је Хрватска добила бановину, или државу у држави, склопљен је августа 1939., али како ће се испоставити он неће хомогенизовати државу. Штавише само ће повећати апетите Хрвата који ће гравитирати германском блоку у предстојећем сукобу.

Ови потези су изазивали и поспешивали већ постојеће незадовољство у српском народу и српским интелектуалним круговима. Симулација блискости народа, или чак јединства народа, имала је негативне последице по доживљај власти код обичног српског човека. Потискивање српског и афирмисање свега осталог је дуго тињало као потенцијални фактор евентуалне експлозије незадовољства. Очување државе у условима игнорисања српске парадигме, што југословенском што хрватском што словеначком парадигмом, стварало је осећај потчињености и онемогућавања афирмације српског народа. Речју, народ није могао да дише од страних и туђих садржаја који су владали политичком и јавном сценом, док је југословенство утеривано готово силом Србима, и то практично само њима. Све ово је југословенско руководство на челу са кнезом Павлом игнорисало или једноставно није видело, а оно ће одиграти велику улогу у догађајима 27. марта када је народ устао да свему томе учини крај и “ненародну” владу коначно скине и пошаље на сметлиште историје.

У последње две године пред потписивање приступања Тројном пакту Југославија је ушла са Драгишом Цветковићем као премијером, са створеном бановином Хрватском и са резигнираношћу српског народа који се осећао скрајнутим, запостављеним, али и спутаним како никада није био у својој држави, односно у Србији. Кнез Павле, иако му се не могу импутирати лоше намере, сматрао је да се морала урадити унутрашња реформа како би се сачувала држава, али задовољавање свих осим Срба се показало као пресудна грешка за његову репутацију и његов опстанак на власти, али и као један од битних фактора у рушењу пакта када је на сва незадовољства дошло и оно крајње, приступање Југославије Тројном пакту, без обзира што је он формално гледано био повољан за Југославију.

На спољном плану кнез Павле је заиста покушавао да успостави снажније трговинске односе са Британијом, покушавао је да склопи аранжмане са Америком и Британијом у вези наоружања државе јер је схватао да га економска сарадња са Немачком чини зависним од Трећег рајха, као што га и хрватски и словеначки фактор унутар земље све више гура у смеру германског блока. Британци остају глуви на његове молбе а он принуђен да сарађује, поготово привредно са Хитлером. У том контексту и посећује Хитлера јуна 1939. где га овај фасцинира војном парадом као демонстрацијом немачке оружане моћи. Ово није одушевило кнеза, али га је можда уплашило, нарочито зато што у Лондону нису делили његово мишљење да Европи прети рат великих размера. Такође, Лондон практично до кључних мартовских догађаја ништа није урадио како би Југославију привредно ослободио од Немачке и војно помогао како би држава имала било какву шансу да се супротстави силама осовине. Ово ће делимично бити узрок Павловог деловања током мартовских догађаја 1941.

Прогнозе кнеза Павла су биле тачне. Случај Данцинга је ескалирао септембра 1939. нападом Немачке на Пољску. Британија и Француска су објавиле рат Немачкој док је СССР потписао споразум о ненападању са Трећим рајхом те је услед тога запад, поготово Француска, била изложенија евентуалном нападу Немачке. То се и десило наредне 1940. г., а брзо разваљивање Француске је оставило Британију саму у рату са Хитлером, али и уплашило све потенцијалне Хитлерове противнике. Отуда је фирер без проблема почео “мирну” пенетрацију на Балкан. Румунија и Мађарска су приступиле Тројном пакту 1940., Бугарска је то учинила 01.03.1941., те је само, поред Грчке која је била спремна да се бори, остала још Југославија као неутрална. Због тога је постала мета и Британије и Немачке.

Британија од јануара 1941. почиње да врши притисак на кнеза Павла како би прихватио рат са Немачком што ће макар мало растеретити притисак на острво, док истовремено Трећи рајх врши притисак на кнеза намесника у циљу приступања Југославије силама осовине. Неутралност више ни једној страни није одговарала и кнез Павле се приближавао тренутку када ће морати да се изјасни и определи. Сви то од њега траже. Срби традиционално неће са Немцима, а и из етичких, па и духовних разлога, не желе да се приклоне злу какво је Хитлер. Са друге стране Хрвати и Словенци притискају кнеза Павла да приступи пакту (поготово што су услови приступа више него повољни) чиме практично прете унутрашњим распадом државе уколико кнез буде другачије поступио.

Заиста се кнез намесник нашао у врло тешком положају у ком је готово немогуће било донети рационалну одлуку. Но, српска историја је пуна историјских прекретница и судбоносних одлука које су више имале етички и духовни карактер и представљале шансу народу да се определи, косовским речником речено “за царство небеско”, чиме је чувао духовну матрицу и духовне темеље стабилним, а они опет били залог васкрсења и обнове виталности нације, а самим ти и обнове државе. Колико је кнез, рационалистички образован схватао ово и колико је уопште европеизована и атеизирана српска елита схватала значај пресудних догађаја питање је велико. У сваком случају није била на висина историјског изазова те је њена логика била у доброј мери у раскораку са народним осећањем.

Са рационалног аспекта гледано, приступ Тројном пакту је наизглед био потпуно оправдан, међутим и код елите, а поготово код народа осећања су се тих дана узбуркала. Проблем иако гледан у рационалном духу био је у раскораку са српским националним бићем, његовим менталитетом, духовном и историјском вертикалом, искуством предака који су у сличним ситуацијама неретко бирали страдања, али морално остајали на свом светосавском, хришћанском курсу. Способност елите да ове факторе појми била је битно сужена. Са друге стране гледано питање колико је и рационално било приступати пакту, ако се тај чин гледа у дугорочнијој перспективи.

Југославији је претило опкољавање од стране Немачке где био она могла економски да буде гушена, док би истовремено ослоњена на германски блок држава била полигон фаворизовања хрватског и словеначког фактора. Речју, кнез Павле, који је искрено и у најбољој намери хтео да очува државу, није имао карту у рукаву која би му то сигурно обезбедила. Штавише тешко да би под било којим условима та држава опстала, тешко да би је икакав пакт и било какав потез сачувао. Отуда, у таквим ситуацијама, народ и њени предводници су неретко, као кнез косовски, одлучивали да поступе уважавајући надвремене мотиве, што значи да поступак буде у складу са етичким начелима провереним историјским искуством и проверени огледалом светосавске, хришћанске духовне парадигме и православне етике. Све друго, сваки други поступак представљао је ризик за, дугорочно гледано, националну стабилност и очување здравог националног духа, који је залог успостављања и васкрса државе и очувања здравља и бистрине нације. Сачувати трулу државу није алтернатива претходно наведеном.

Ово наравно не доводи у питање часне намере самог кнеза, али говори колико је генерално српска елита већ тада била у раскораку са историјским и духовним кодом народа Светог Саве и Светога кнеза Лазара косовског. Као таква није могла да схвати нагомилано незадовољство народа произашло из дугогодишње политике противне народном менталитету и духу. Као примери пројеката који су изазивали и појачавали народно незадовољство може се навести пројекат Конкордата, када су чак и српске владике претучене у “крвавој литији”. Затим давања практично државности Хрватској 1939., када је новоформирана бановина добила ингеренције готово државе. Незадовољство се нагомилавало, а осећај празнине услед југословенске парадигме, наметане као страно тело српском националном духу, произвело је анимозитет намесништвом и готово свим слојевима српског друштва. Осећало се да пут којим се води нација није исправан те је и то определило великим делом ерупцију незадовољства 27. марта 1941. На ово је упозоравао кнеза намесеника и Патријарх Гаврило Дожић.

Међутим вођен рационалистичком логиком, која је наизглед имала некакво утемељење у политичком, геополитичком, а реал-политичком аспекту, кнез намесник је попустио и, жртвујући и рескирајући пријатељство са Британијом, одобрио да 25. марта Драгиша Цветковић и Цинцар-Марковић потпишу приступање Југославије Тројном пакту. Но народ се истог дана ускомешао да би већ следећег дана избили протести у готово свим великим градовима Србије. На ноћ 26-27. марта извршен је пуч, а већ од самог јутра сви слојеви становништва у Београду су изашли на демонстрације и поздравили обарање владе Цветковић-Мачек, свргавање кнеза Павла и проглашење престолонаследника Петра за краља. Народ је дао одушка свом дугогодишњем незадовољству, али се изјаснио и против савеза са нацизмом као злом непримереним за савезништво у било ком облику.

Иако је британска обавештајна служба учествовала у организацији пуча, иако су на британском платном списку били многи политичари, па чак и патриотска удружења, не може се рећи да су они кључни фактор обарања намесништва. Такође, значај овог догађаја не може да аболира неизбиљност новостворене владе на челу са генералом Симовићем, која је практично покушала да настави политику кнеза Павла.

Овај чин је био у складу са духовним, косовским искуством по ком је “земаљско за малена царство, а небеско увек и довека”. Овај чин је вапај и протест против наметнутог обрасца у држави Југославији страног српском националном менталитету и духу. Најзад, овај чин је излазак из историјске реалности, али у најпозитивнијем смислу. Превага вечних хришћанских, светосавских начела. Одбране суштинског добра које води, а и по речима самог народа “држи земљу и градове”, иако у првом моменту може изгледати другачије. У крајњој линији сваки човек, а и народ се појављује на историјскј позорници да изврши своју улогу. Улога српског народа је често била да, по цену највећих страдања и жртава, сведочи највиша морална начела, стаје на пут и много моћнијима од себе када је то потребно, јер управо у таквим ситуацијама сведочанство је најупечатљивије.

Иако многима неразумљива, реакција народа 27. марта је, сагледана из хришћанске перспективе, била логична и потребна за ревитализацију народног духа, афирмацију нације и скидање окова југословенства и југословенског духа којом је био заробљен у заједничкој држави. Иако је после рата следио период још тежи за народ, чин од 27. марта има сврху да светли, као што светле многа херојска дела наших предака, и да као такав буде путоказ и оријентир свим генерацијама у трагању за аутентичним националним изразом и духом.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања