Аутор: проф. др Борис Стојковски
Културна историја Срба у Угарској је значајно мање проучавана него политичка и војна. Главни разлог је, наравно, недостатак извора, а главни токови истраживања историје Срба у Угарској били су махом везани за њихово учешће у војним походима и уопште у административном уређењу средњовековне Угарске, као и за њихове поседе, те у најновије време династичку политику. Са друге стране, и културна историја Срба у Угарској у средњем веку била је у фокусу истраживача, али зацело је остало још доста тема које би се могле покрити, наравно уз још једно детаљније проучавање историјских извора који су на располагању, а који су, како је већ сугерисано, поприлично скромног обима.
Када су у питању извори на српскословенском језику позног средњег века, њих је сразмерно мало у глобалу. Што се културне историје тиче, мислимо наравно на ону која је посвећена Србима у Угарској или настала од Срба у Угарској, број је још мањи. Што се тиче изворног материјала за проучавање културне историје Срба, он се махом своди на књижевност, и то пре свега разнородне црквене књиге, као и неколико повеља српским средњовековним манастирима. Све је то махом на српскословенском језику писано. Због тога смо и одлучили да неколико редова посветимо делима угарске провенијенције, и то посебно онима која су настала на старомађарском језику. У том контексту смо у првом делу писали о подацима које о угарским Србима даје Севастијан (Себастијан) Тиноди Лауташ и који уистину представља широку палету српских великаша, опет највише у контексту ратних похода. Но, он даје и један занимљив податак о српском гуслару и тиме посебно место заузима у српској културној историји, као аутор који потврђује да су гусле древни српски инструмент.
Постоје и неки подаци у латинским изворима, углавном узгредни, као и у наративним изворима. Но, два дела о којима ће овом приликом бити више речи потекли су из пера двојице Угара. Један је био човек у служби Дмитра Јакшића и звао се Гргур, односно Григорије, док је други Христофор од Липове, добро познати филолог, интелектуалац, али и проповедник реформације и човек који је чак био у контакту са Филипом Меланхтоном, најближим сарадником Мартина Лутера. Њихова дела су писана на старомађарском, односно грчком језику и представљају јединствене споменике везане за једну од најугледнијих српских породица у Угарској – Јакшиће. То се посебно односи на друго дело, с обзиром на чињеницу да је значајно и као споменик рецепције класичне античке грчке културе у позном средњем и раном новом веку у Немачкој и Угарској истовремено.
Прво дело о коме ће бити реч је по својим карактеристикама и поетском жанру тужбалица која је у науци понела назив Песма слуге Гргура о губитку Дмитра Јакшића, односно на мађарском језику Gergely éneke Jaksics Demeter veszedelméről. Први пут ју је објавио Габор Дебрентеи још 1840. године у другом тому Старих мађарских језичких споменика (Régi magyar nyelvemlékek), али уз једну озбиљну грешку која се ту појавила и после ушла делимично и у науку. Наиме, Дебрентеи није ову тужбалицу слуге Гргура сматрао за посвећену Дмитру Јакшићу, већ угарском великашу Јовану Боту, који се у њој помиње. О њему ће бити речи нешто касније, када будемо мало детаљније анализирали ову тужбалицу. Савремено издање 1962. године приредио је Рабан Герезди и он је дао и горенаведено име овој песми које је постало опште прихваћено у науци о књижевности, као и историографији. Он је био тај који је и утврдио да се ради о српском великашу Дмитру Јакшићу, будући да је речени Јован Бот био жив још неколико година (до 1493) након што је настала ова тужбалица у којој се српски угледник јасно наводи као покојни, о чему знамо и из историјских извора првога реда.
Ова тужбалица није непозната у науци. Њу спомиње и у новије време професор Ненад Лемајић стављајући је у контекст низа савремених угарских књижевних дела, па и оних на старомађарском језику ове епохе, које спомињу Србе, односно српско племство у Угарској. О томе смо делимично говорили и у случају података Севастијана Тинодија Лауташа. Сама песма је настала око 1490. године, а Дмитар Јакшић је био истакнути војни заповедник, а и он и брат му Стефан, те њихови рођаци и наследници, представљали су једну од најважнијих великашких породица Срба у Угарској и о томе нећемо овом приликом трошити много речи, јер су они добро познати и широј публици. Занимљивост коју овде истичемо је да су они ушли у српску народну епику и поезију, али ево и у угарску. Но окренимо се тужбалици. Писана је у седам стихова, на старомађарском језику и представља због тога и вредан језички споменик, те је од изузетне важности и за мађарску културу и писану реч. Аутор је, како се из назива може закључити, извесни Гргур или Григорије, који себе назива слугом Дмитра Јакшића. Наравно, овде не треба посебно напомињати да појам слуга не значи оно како се данас овај термин поима, већ особу која се налази у служби неког великаша, у овом конкретном случају Дмитра Јакшића.
Осим што је занимљиво књижевно дело и споменик старог мађарског језика, ова кратка тужбалица је вредан историјски извор и за неке аспекте живота и деловања Јакшића у Угарској. Она даје известан допринос познавању угарских сарадника српских племића. Као што је добро познато, угарских фамилијара и других личности у служби српских великаша у Угарској било је од доба деспота Стефана Лазаревића. Његови фамилијари били су, примера ради, чланови великашке породице Пошафи од Сера, а имао је и низ других угарских службеника. Ни Јакшићи нису били изузетак, из августа 1484. године постоји један списак фамилијара који су са Стефаном Јакшићем узели учешће у крађи коња од неких угарских великаша. На основу тих имена може се утврдити релативно лако и етничка припадност, те је сасвим јасно да су Јакшићи имали немали број Угара и Влаха међу својим фамилијарима. Нешто касније, 1491. године, као фамилијар Стефана Јакшића наведен је Ђорђе Киш од Мајорфалве. Један од угарских службеника Дмитра Јакшића био је и овај Гргур/Григорије. О њему се нажалост не зна ништа, нити расположиви извори дају неке податке о неком фамилијару или особи у служби Дмитра Јакшића која носи име Гргур. Чињеница да је могао да састави једну песму свакако сведочи у корист тога да није био необразован човек. Могуће да је био литерат или је имао неку секретарску или неку сличну позицију у околини Дмитра Јакшића. Евидентно је био писмен и образован човек, релативно добро обавештен, те је ова тужбалица извесно и дело очевица самих догађаја из 1486. године.
Тужбалица слуге Григорија поводом смрти Дмитра Јакшића је, коначно, и интересантан извор за дипломатску активност Дмитра Јакшића, али и поменутог великаша Јована Бота. Овом приликом нећемо наводити свих седам стихова ове тужбалице, већ ћемо се само осврнути на три која имају кључну улогу у расветљавању историјске позадине саме тужбалице. Ради се о три стиха у којима се спомиње дипломатско изасланство угарског краља Матије Корвина османском султану Бајазиту II, као и учешће Јована Бота у њему.
kewetsegen el Bel kewldeek therek orzagba byzyk wala mathyas kyraly therek Chazarban
Gondya vala en vramnak az nagy kewethſegbel kyralnak ees megh yelehtee ew bezedebel Bekeſſegel hogy megh yewne chazar feldebel
Oh mely ighen hamys hythnek az kyral hyth wolth Kyt Both János az Chazartol neky hozoth wolth Ky hyth melleth az een vram ymmaran megh holth
Дмитар Јакшић је био, као што је већ истакнуто, првенствено угледни ратник краља Матије Корвина. Учествовао је 1476. године у опсади Шапца и у походу до Сребренице, Зворника и Кучлата. Осим тога, исте године Дмитар Јакшић учествовао је у још два похода – у једном против смедеревског санџак-бега Али-бега Михалоглуа и у блокади Смедерева. Надаље, Дмитар Јакшић се прославио и у борбама у Чешкој, те против Пољака, у временском раздобљу од 1468. до краја 1474. године. У борбама је неретко учествовао заједно са првим српским деспотом у Угарској Вуком Гргуревићем Бранковићем, па су тако заједно ратовали у трупама угарског владара Матије Корвина против цара Фридриха III Хабзбуршког у периоду 1477–1479. године. Ове потоње године једног од браће Јакшића, можда баш Дмитра, срећемо и у великој бици против Османлија на Хлебном пољу.
Поред свих ових војних успеха, Дмитар Јакшић је био и краљев дипломата и поводом његове дипломатске мисије у Једрене, након које је страдао, сачињена је и ова тужбалица. Наиме, у првој половини октобра 1486. године Дмитар Јакшић је као краљев изасланик стигао у Једрене у дипломатску, мировну мисију код Бајазита II. Управо се на то односе прва два цитирана стиха – kewetsegen el Bel kewldeek therek orzagba byzyk wala mathyas kyraly therek Chazarban, што би значило да га је краљ Матија послао у Турску и да се поуздао на Дмитра у мисији код турског султана. Ово изасланство имало је за циљ да се врати из царске земље са (уговореним) миром – Bekeſſegel hogy megh yewne chazar feldebel.
У самој тужбалици се не наводи никакав конкретан разлог Дмитрове смрти, нити како је све то текло, након повратка из ове мисије. Но, из извора је добро познато шта се десило, што је нагнало и слугу Григорија да састави тужбалицу о смрти његовога господара. По повратку из дипломатске мисије у Једренама стигао је у Смедерево 7. новембра 1486. године, где га је из освете напао и тешко ранио османски ратник Гази Мустафа. Он је желео да се освети због тога што му је Дмитар сурово мучио и убио брата. Од задобијених рана Дмитар Јакшић је већ сутрадан умро. Убиство краљевог изасланика створило је велику кризу у османско-угарским односима, али због низа спољнополитичких околности није дошло до већег сукоба између Угарске и Османског царства. Наиме, султан Бајазид II је уверавао краља Матију Корвина да ће се све решити, казнио је чак потом и самог кривца, али и османске заповеднике у граду Смедереву. Истовремено, пак, краљ Матија Корвин је био у рату у Аустрији против свог другог великог противника немачког цара Фридриха III Хабзбуршког и није могао ни да помишља да води рат и против Османског царства. На тај начин, дакле, није дошло до даљег заоштравања односа Угарске и Османског царства поводом Дмитровог убиства. Дакако, ратови две силе око превласти на Балкану и централној Европи су се и те како наставили у деценијама које следе. Овај догађај је, дакле, историјски контекст тужбалице слуге Григорија поводом смрти Дмитра Јакшића.
Једна личност која се помиње у овој песми јесте и Јован Бот од Бајне који је, према Григоријевим стиховима, дошао назад од тог истог цара (султана), али је Григоријев господар, односно Дмитар Јакшић, одмах и умро. Ова песма је сведочанство да је и овај великаш био део изасланства које је ишло ка османском султану Бајазиду II. Породица којој је Јован Бот припадао доживела је управо свој успон у време краља Матије Корвина и Владислава II Јагелонца. Иако постоје неке индиције да породица можда потиче из много раније епохе, ипак су сви ти подаци несигурни. Јован Бот од Бајне, о коме је овде реч, био је далматинско-хрватско-славонски бан и носио је и титулу управитеља Илирије. У неким повељама се назива само далматинско-хрватским баном, док је славонски вицебан 1493. године, судећи према дипломатичкој грађи, био je jедно време током августа 1493. године Бернард Дечеи Рот, али и Емерик Деренчин, мада се на неким местима Бот и Деренчин заједно називају славонско-далматинско-хрватским бановима. Јован Бот је чак седам година надживео Дмитра Јакшића, погинувши током опсаде тврђаве Бриње 1493. године, о чему сведочи Антонио Бонфини.
Овај дијак, слуга Григорија, дакле, оставио је свој запис и тиме се ставио у ред значајних и врло занимљивих историјских извора заоденутих у литерарну, у његовом случају поетску форму тужбалице за својим изгубљеним господаром, којег је, очигледно, јако поштовао.
Остави коментар