Dosije ISLAND

Autor: Danilo Koprivica, politikolog

—————————————

https://www.youtube.com/watch?v=kl65Jwb_BEQ

——————————————–

Dosije ISLAND, zašto baš SAD?

Zato što su ovi izbori bez izbora, koji su nam od Zapada kao narodu i kao građanima nametnuti, na Islandu već odavno razrešeni.

Zato što su i oni uterivani u NATO i sa raznih strana ucenjivani da rade u korist svoje štete. A odgovorili su realno mogućim ali suverenim i održivim odlukama.

Zato što je ovaj ponosni narod iz zemlje vatre, leda i nereda radi uspostavljanja reda već dao ispravan odgovor na pitanja koja i nas kao društvo muče i o kojima ja ovde već godinama pričam.

Zato što ćemo pričajući o Islandu, nedovoljno upućeni, shvatiti koliko zapravo imamo šta da naučimo.

————————————————

Islandska Slobodna Država, formirana je 930. kada su lokalne vođe osnovale Alting (veće), zvanično najstariju narodnu skupštinu na svetu. Sredinom 13. veka ostrvo postaje prvo delom Norveške Kraljevine, potom Kalmarske Unije, a od prve polovine 16. veka i Danske. 1918. ostrvo obnavlja svoju nezavisnost kao novoosnovana Kraljevina Island. Referendumom građana iz 1944. zemlja je postala parlamentarna republika.

Islanđani su dominantno luterani (89%). Katolika je tek 2% a u tragovima su ostale religiozne skupine, poput pripadnika germanskog neopaganizma – Asatru. Luteranstvo je postala zvanična religija ostrva 1550. kada je katoličanstvo zabranjeno a imovina crkve je sekularizovana. Narodna crkva Islanda, zvanično Evangeličko luteranska crkva Islanda, ima status državne crkve.

Na ovom nekad gotovo izolovanom ostrvu površine 103.000 km2, na kome danas živi oko 360.000 stanovnika, od čega 130.000 u glavnom gradu Rejkjaviku, govori se islandski jezik. A jedan od najpoznatijih simbola islandske kulture su srednjovekovne islandske sage, a posebno zbirka Sage o Islanđanima. Čitanje i poklanjanje knjiga ima gotovo kultni status.

Prema Globalnom izveštaju Svetskog ekonomskog foruma (WEF) o rodnoj (ne)ravnopravnosti za 2022. Island je još jednom proglašen rodno najravnopravnijom zemljom sveta. Island je, prema poslednjem izveštaju, smanjio više od 90% svog rodnog jaza i na vrhu je liste od 146 zemalja. I to dvanaestu godinu zaredom.

—————————————————————————————–

HRONOLOGIJA RODNE RAVNOPRAVNOSTI

1850. izjednačena su nasledna prava muškaraca i žena.
1851. udovice i neudate žene dobijaju lokalno pravo glasa.
1852. žene starije od 40 godina stekle su opšte pravo glasa.
1853. islandski parlament je dobio prvu izabranu poslanicu.
1854. Island je postao prva zemlja sveta koja je legalizovala pravo na abortus.
1855. izabrana je prva gradonačelnica na ostrvu.
1856. održan je štrajk 90% svih Islanđanki uz veliki ulični protest oko 25.000 žena u Rejkjaviku.
1857. izabrana je prva neposredno birana predsednica države na svetu, zadržavši se na toj dužnosti punih šesnaest godina (1980‒1996).
1858. izabrana je prva islandska premijerka. I prva javno deklarisana homoseksualna osoba na toj poziciji.
1859. održan je marš protiv seksualnog nasilja i neravnopravnosti, nazvan „Žene uzvraćaju udarac“, uz učešće 50.000 žena tj. 1/3 ukupne ženske populacije na ostrvu.
1860. za biskupa je izabrana prva žena u istoriji Narodne crkve Islanda.

Više o ovoj temi: https://www.kcns.org.rs/agora/island-ostrvo-hrabrih-zena/

————————————————————————————-

ISLAND I NATO

Uprkos protivljenju hiljada ljudi na ulicama Rejkjavika, 30. 3. 1949. Parlament donosi rezoluciju o priključenju zemlje NATO, čime se ova ostrvska zemlja svrstala u red osnivača ove organizacije. 1951. SAD zvanično preuzima pomorsku bazu Keflavik, koja je korišćena i tokom Drugog svetskog rata. Tokom dugog niza godina prisustvo američke vojske na ostrvu praćeno je nizom demonstracija, kako zbog američke agresije u Vijetnamu, tako i tokom sastanka Gorbačov‒Regan 1986, koji je tu i održan.

Pod pritiskom uporne islandske javnosti, s namerom da relaksira situaciju koja je pretila organizovanjem referenduma o izlasku iz Alijanse, 2006. SAD zatvaraju bazu Keflavik, da bi istovremeno u potaji planirali njeno osavremenjivanje i stacioniranje antipodmorničkih aviona P-8A, što se desilo 2016. kada baza nanovo oživljava.

Kada smo kod spominjanja oružane sile, napomenućemo da Island od naoružanih formacija ima Obalsku stražu i specijalnu jedinicu tzv. Vikinški odred.

ISLAND BRISELU NE VERUJE

Island je podneo zahtev za članstvo u EU 2009. a već naredne godine otpočeli su zvanični pregovori. Konstatujući da je Island obustavio pregovore 2013. Evropsko veće je saopštilo da su pregovori s Islandom u poodmakloj fazi i da očekuju njihov brz nastavak. Dve godine kasnije, 2015. MIP Islanda je ponovio da zemlja nema nameru da nastavi pregovore: „Interese Islanda najbolje ćemo braniti ako nismo u EU.“ Da je u pitanju dugoročna distanca od priključenja EU, napokon je 2021. nakon izbora nova koaliciona vlada Islanda nanovo potvrdila nezainteresovanost. I takvo raspoloženje je na ostrvu prisutno i danas, kada je svega 25% građana za priključenje EU. Tri su razloga za ovakvo raspoloženje ostrvljanja: pitanja suvereniteta i identiteta, neka za ostrvo važna ekonomska pitanja poput ribolova ali i držanje EU tokom islandske finansijske krize iz 2008. koja je zapravo pokazala nesolidarno evropsko lice.

ISLANDSKI SLOM 2008.

Sve do prvih godina ovog veka Island je bio stabilna zemlja, sa stopom rasta od 4% godišnje i sa malom nezaposlenošću (1%). Po indeksu humanog razvoja UN bio je na vrhu. 2003. u skladu sa neoliberalnom doktrinom su privatizovane domaće banke, što je uz liberalizaciju poslovanja omogućilo pohlepnu trku privatnih bankara. U drugoj polovini 2008. došlo je do kolapsa. Akcije privatnih banaka pale su za više od 90%, a vrednost islandske krune je pala za 85% u odnosu na evro.

Socijal-demokratska vladajuća koalicija pregovarala je o enormnom zaduženju u inostranstvu kako bi spasla privatne banke. Zbog nezadovoljstva građana je podnela ostavku 2009. Ali erupcija nezadovoljstva desila se sa programom „velike štednje“ koji je islandski parlament, na predlog novoizabrane levičarske vlade, usvojio u formi zakona januara 2010. Tim zakonom država je preuzela obavezu da namiri obaveze propalih islandskih banaka. I to prema klijentima iz Velike Britanije i Holandije koji su položili novac u islandske banke, privučeni nerealnim kamatama. Tako je vlada pod pritiskom iz inostranstva prihvatila obavezu u ime građana da svaki građanin treba da otplati 18.000 evra zbog pohlepe i spekulantskog poslovanja privatnih bankara. Ali pomenuti zakon nije samo doveo do usijanja na protestima građana, već je izazvao i podelu u društvenim elitama i u stručnoj javnosti. Odlukom Vrhovnog suda u junu 2010. zajmovi vezani uz strane valute su proglašeni nezakonitim.

BOLJE KUBA, NEGO HAITI

Pod jakim javnim pritiskom predsednik Islanda se pozvao na svoje ustavno pravo i nije potpisao zakon, te je ostavio građanima da se o tome izjasne na referendumu. Usledio je ogroman pritisak iz inostranstva, pre svega od strane MMF-a i vlada Holandije i Velike Britanije. Uprkos  inostranom pritisku, a možda i zahvaljujući njemu, velika većina građana od preko 90% na referendumu se izjasnila protiv pomenutog zakona. Takva demonstracija suverenosti dala je nadahnuće i za mnoge originalne ekonomske mere koje će biti primenjene. Tako je Island uveo, za razliku od ostatka Evrope, privremenu restrikciju kretanja kapitala s inostranstvom. A nasuprot savetima MMF dodatno je proširena socijalna zaštita najugroženijih radi boljeg amortizovanja krize.

Umesto da je država dala novac poreskih obveznika za spasavanje propalih banaka, ona je poveriocima, mahom strancima, predložila da postanu vlasnici kapitala u tim bankama.

Suđeno je bankarima i političarima. Doneti su zakoni i propisi kojima je oduzimana poslovna sposobnost za bavljenje odgovornim poslovima u sektoru finansija.

Istine radi, sve ovo je realizovano i uz značajnu podršku inostranih finansijskih institucija, koje su pokazale značajnu fleksibilnost kada su uvidele da Island zna kako da se izbori sa finansijskim kolapsom.

——————————————————————

Dosije ISLAND, zašto baš SAD ?

Zato što su ovi izbori bez izbora, koji su nam od zapada kao narodu i kao građanima nametnuti, na Islandu već odavno razrešeni. Velika većina stanovnika ove zemlje, baš kao i njena premijerka Katrin Jakobsdoutir, protive se članstvu Islanda u NATO, kao i pridruživanju EU ali njeni koalicioni partneri odbijaju da podrže održavanje obavezujućeg referenduma o ovim pitanjima.

Zato što je ovaj ponosni narod iz zemlje vatre, leda, i nereda radi uspostavljanja reda, već dao ispravan odgovor na pitanja koja nas muče i o kojima ja ovde već godinama pričam.

Rekoh vam na početku: pričamo o Islandu, nedovoljno upućeni, koliko zapravo imamo šta da naučimo.

Kolonizacija, otuđenje elita, kriminal, korupcija i siromaštvo, kao i sve što podstiče degradaciju društva i ličnosti nisu nesavladivi za društvo koje je spremno da se obaveže na pošten, jasan i oslobađajući društveni dogovor.