Војвода Вук – заборављени јунак Кајмакчалана

query_builder

Tрибина “Војвода Вук – заборављени јунак Кајмакчалана” одржана je у понедељак 12. фебруара у Клубу „Трибина младих“ Културног центра Новог Сада. Аутор и предавач био је мср Огњен Карановић, историчар.

Нема сумње да су многи припадници широких слојева нашег друштва чули за име Војина Поповића (1881-1916), чувенијег по надимцима Војвода Вук и Пчињски змај, али у протеклих неколико деценија, па и стотину година, у својим истраживачким подухватима, српска историографија поклонила је запањујуће мало пажње анализи повеснице Четничког покрета у Старој и Јужној Србији на крају 19. века и у првим деценијама 20. столећа.

На почетку предавања Карановић је изнео најважније детаље из живота Војводе Вука. Одмах по његовом рођењу, породица се преселила у Крагујевац где Војин Поповић завршава крагујевачку гимназију, потом се сели у Београд где остварује сан да постане војник. Уписао се у Војну академију, у чувену 32. класу у којој су били и неки од најзнаменитији српских официра попут Војислава Танкосића и Павла Јуришића, Милана Недића, Душана Јездића.

По завршетку школе, 1901. године, Војин Поповић је добио чин потпоручника и био је распоређен у 18. пешадијски пук на Топчидеру, али већ наредне године, на сопствени захтев, прешао је у 19. пешадијски пук у Крагујевац.

Цео живот Поповић је посветио борби, осећао је у себи да је позван од родне груде да се сваком туђинцу, непријатељу, супротстави, ако тај жели да влада његовим народом. Учествовао је у многим биткама и четничким акцијама, затим у балканским ратовима и Првом светском рату. Учествовао је у Кумановској бици и у бици на Сртевици. Његов четнички одред помагао је Дунавској дивизији у Првом светском рату да одржи фронт у Мачви.

У свим биткама показао је стручност, храброст и способност за командовање, па је 1905. године унапређен у поручника, а саборци су га исте године именовали за војводу. Добио је надимак Војвода Вук. Године 1908. постао је надређени свим припадницима четничког покрета у Јужној и Старој Србији.

Као командант Јадарског четничког одреда учествовао је у Церској бици. Заједно са српском војском се повукао преко Албаније, а кад је отворен Солунски фронт, био је командант Добровољачког одреда на Солунском фронту.

Погинуо је у борби са Бугарима северно од села Груништа, у јуришу на Грунишки вис 29. новембра 1916. године. Преживели војници његовог Добровољачког одреда пребачени су у друге пукове. Грунишки вис је био освојен, а Бугари протерани.

Не заборавимо, наставио је Карановић, да су делатност герилског покрета отпора српског народа на просторима Старе и Јужне Србије у годинама „када се до Небеса развијао срцепарајући јаук са Југа“, Балкански ратови, сукоб државних институција са неформалним политичким снагама окупљеним око организације „Уједињење или смрт“, Први светски рат, Голгота преко Албаније, Солунски фронт, али и Солунски процес на најнепосреднији начин утицали на даљи ток развоја улоге Србије у Великом рату.

– У великом делу наведених историјских процеса учествовао је и Војвода Вук, а његово дело имало је макар посредан утицај и на она стања и процесе који су се догодили у првим годинама и деценијама након његове херојске смрти – закључио је аутор трибине.

Остави коментар

comment
Ваша имејл адреса неће бити јасно објављена. Поља која су обавезна обележена су са *
account_circle
email
language