ВАНРЕДНИ ИЗБОРИ У ИЗРАЕЛУ – ПОЧЕТАК ТРКЕ

10/05/2019

Аутор: Немања Старовић

У Израелу су ванредни парламентарни избори одржани 9. aприла текуће године. Одлука о томе донета је 24. децембра прошле године, након вишемесечне политичке кризе изазване како полицијско-правосудним процесима са којима се суочава премијер Бенјамин Нетанјаху, тако и отказивањем подршке мањих коалиционих партнера Нетанјахуовом Ликуду.

Изборни систем и политичке партије

На самом почетку, било би корисно осврнути се на политички и партијски систем Израела. Јеврејска држава негује систем парламентарне демократије, у којем грађани свој суверенитет остварују превасходно кроз највише представничко тело – Кнесет. Избори за парламент Израела се одвијају у складу са Изборним законом, који представља један од Основних закона Државе Израела, а по систему веома сличном оном који се примењује и у Србији. Цела територија Израела представља једну изборну јединицу, а политичке странке, односно коалиције предлажу јединствену листу кандидата. Изборне листе су затворене, што значи да се заступнички мандат у Кнесету додељује кандидатима са изборне листе по њиховом редоследу на кандидатској листи. Мандат заступника траје четири године, право гласа имају сви држављани Израела старији од 18 година, док пасивно бирачко право (да буду изабрани за заступнике у Кнесету) могу остварити сви држављани старији од 21 године. Избори се спроводе тајним гласањем. Током два изборна циклуса, 1996. и 1999. године, у Израелу се уз избор посланика спроводио и директан избор премијера (попут избора председника републике код нас), али је такав систем напуштен.

Изборни цензус у Израелу износи 3,25% и сматра се умерено високим. Историјски, изборни систем Јеврејске државе је одликовао изузетно низак цензус који је до 1988. Износио свега 1% да би каснијим реформама био подизан испрва на 1,5%, па на 2%, да би уочи избора 2015. Био постављен на тренутних 3,25%, што математички гледано изборној листи која га прескочи доноси 3,9 мандата у Кнесету, односно најмање 4 заступничка места (у теоријском моделу је могуће да то буду и свега 3 мандата, али су шансе за такав исход изузетно мале). Током септембра 2018. Премијер Нетанјаху је изнео предлог нове реформе изборног законодавства, којом би цензус ипак био спуштен на 2,75%, рачунајући да би тиме олакшао улазак у парламент својим мањим коалиционим партнерима, али до тих измена ипак није дошло.

Разлог постојања овако ниског изборног цензуса у Израелу ваља тражити у наглашеној раслојености друштва у тој држави, и то по више основа, те доста стриктном утемељењу многих партија унутар једне јасно дефинисане социјалне групе. Постојање вишег изборног цензуса од рецимо 5% би многе друштвене групе у Израелу оставило без представника у Кнесету. Можемо уочити најмање три битне осе које пресецају политичко-партијски спектар Израела. Прва је национално-етничка оса, која доста оштро раздваја политичке странке које представљају Јевреје, с једне стране, и израелске Арапе с друге стране. Но, осим тога, многе јеврејске политичке партије своју базу налазе превасходно међу припадницима Ашкенази, Сефардске или Мизрахи заједнице, док места у Кнесету редовно осваја и странка доскорашњег министра одбране Авигдора Либермана, за коју доминантно гласају грађани Израела пореклом са простора некадашњег Совјетског Савеза. Друга оса поделе јесте она која постоји у готово свим земљама либералне демократије, подела на политичку левицу и десницу, уз постојање странака политичког центра између њих. Но, и по том основу постоји висока „специјализација“ политичких странака, па је тако сасвим уобичајено прочитати тумачење по којем једна од странака центра заступа интересе ниже средње класе, док друга ипак артикулише ставове припадника више средње класе.

Коначно, веома важна оса политичке поделе, специфична за Израел, јесте и она која партијску сцену дели на политичке организације које заступају изразито секуларно опредељене грађане на једном крају, односно посвећене припанике конзервативних религијских заједница на другом. Имајући све то у виду, јасан је разлог постојања више десетина политичких партија у парламентарном животу Израела, будући да је сасвим нормално да своје представнике у Кнесету има рецимо политичка партија која окупља десно опредељене припаднике ултра-конзервативне Хареди заједнице сефардског порекла.

Једна од специфичности изборног система у Израелу, којом се уз прогресивно повећавање цензуса покушало зауставити константна политичка фрагментација, јесте и својеврсна обавеза заступника у Кнесету да учествују у раду посланичког клуба листе за коју су изабрани, односно забрана кандидовања на наредним изборима заступницима који током трајања мандата промене посланички клуб.

Ванредни избори

Ванредни избори у Израелу ће бити одржани 9. априла. Будући да је редовни термин за одржавање избора био у новембру текуће године, по неким тумачењима они заправо и немају карактер ванредности. Но, начин на који је до њих дошло ипак говори о иницијативи премијера Нетанјахуа и жељи да се избори спроведу пола године пре редовног рока.

Четврта влада Бенјамина Нетанјахуа, деветог премијера Израела, формирана након парламентарних избора 2015. године је од самог почетка рада била изложена бројним потресима, а велика сложеност и бројност владајуће коалиције, у којој је Нетанјахуов Ликуд имао мање од половине мандата, је по дефиницији условљавала нестабилност. Ипак, можемо издвојити најмање три фактора која су условила коначни распад коалиције и одлуку премијера Нетанјахуа да распише ванредне изборе. Први је свакако веома болно и комплексно питање ултра-конзервативне или Хареди заједнице, односно закона којима је регулисано изузеће њених припадника од обавезе служења војног рока, чиме ћемо се детаљније бавити у наредном тексту. Ово питање је од првог дана оптерећивало владајућу коалицију, у чијем саставу су се уједно налазиле и стриктно секуларне и ултра-конзервативне религијске странке, а представљало је и мету на коју се фокусирала секуларна опозиција.

Други, нешто непосреднији повод за расписивање ванредних избора лежи у несагласју око услова под којима је дошло до прекида ватре између Израела и радикалног покрета Хамас у Појасу Газе током новембра прошле године, услед чега је министар одбране Авигдор Либерман поднео оставку, а владајућа коалиција остала на свега 61 гласу (од укупно 120) у Кнесету. Оставку Либермана и повлачење његове странке Израел Баитену из власти је покушао да искористи лидер странке Јеврејски Дом Нафтали Бенет и да са места министра образовања пређе на место министра одбране, али премијер није изашао у сусрет тим захтевима. Ипак, суочен са унутрашњим притисцима од стране коалиционих партнера, као и спољним притисцима опозиције, те општим незадовољством половичним решењима за проблем изузећа припадника Хареди заједнице од регрутације, Нетанјаху се 24. децембра 2018. одлучује да распише ванредне парламентарне изборе.

Но, осим два наведена узрока нестабилност његовог кабинета, постоји још једна околност која је по свему судећи пресудније утицала на политичке одлуке премијера Нетанјахуа. Наиме, Бенјамин Нетанјаху се годинама уназад налази на удару полицијских истрага које га сумњиче за корупцију и са којима веома тешко излази на крај. Полицијска истрага у првом случају, названом „Случај 1.000“, отворена је још у децембру 2016. године и базира се на испитивању могућих коруптивних веза израелског премијера са милијардерима попут Џејмса Пакера и Арнона Милчана, од којих је добијао луксузне поклоне – накит, скупоцена пића и цигаре – у укупној вредности која је превазишла 200.000 долара. Други случај под називом „Случај 2.000“ обухвата снимане разговоре Нетанјахуа са уредником Једиот Ахронота, једног од два најчитанија дневна листа у Израелу, у којима наводно премијер Израела нуди предлагање законских решења којима ће се наудити конкурентском листу Израел Хајом, а заузврат би поменути уредник у свом листу, иначе ненаклоњеном раду владе, ангажовао новинаре који би повољније писали о Нетанјахуу. Полиција је у оба случаја завршила истражне радње из свог домена и почетком 2018. године предала предмете главном државном тужиоцу Израела, уз препоруку да подигне званичне оптужнице, међутим он до данашњег дана још увек није донео одлуку о томе.

У трећем случају, од стране медија названом „Случај 3.000“, не постоји непосредно учешће премијера Нетанјахуа, али му се приписује индиректна улога или пак спочитава објективна одговорност. Ради се, наиме, о набавци три подморнице и шест ратних бродова из Немачке, у аранжману у склопу којег је појединим државним званичницима Израела исплаћено мито у милионским износима. Један од главних осумњичених је Нетанјахуов рођак и лични адвокат Давид Шимрон, а неки од непосредних учесника у корупивном послу су прихватили статус сведока ради ублажавања потенцијалне казне. Коначно, велику медијску пажњу је задобио и „Случај 4.000“ који доводи у везу блиске сараднике Нетанјахуа са телекомуникационим конгломератом Безек. Они су, по сумњама полиције, омогућили преференцијални статус Безека пред државним органима, у периоду док је Нетанјаху уз премијерско место држао и ресор телекомуникација, како би најчитанији израелски портал Вала!, иначе у власништву Безека, повољније извештавао о Нетанјахуу.

Поврх свега тога, под великим притиском јавности, полиције и правосуђа се налазе и чланови породице премијера Израела. Наиме, против Нетанјахуове супруге Саре је подигнута оптужница због противправног наручивања хране (иако је резиденција премијера имала запосленог кувара) у вредности од око 100.000 долара, а по тој оптужници је већ почело и суђење у октобру прошле године. На то се надовезује и „Случај 1270“, наводна понуда некадашњег Хетанјахуовог саветника за медије председници Окружног суда која би била именована на место главног државног тужиоца уколико пристане на одбацивање оптужнице протиц Саре Нетанјаху. У центру медијског скандала се почетком 2018. нашао и премијеров син Јаир, пошто је на једној од најгледанијих ТВ станица емитован његов разговор са сином израелског тајкуна Кобија Мајмона вођен испред једног стриптиз клуба у којем разговарају о проституткама и приликом којег Јаир Нетанјаху каже: „мој отац је набацио твом оцу послове вредне 20 милијарди долара, а ти цмиздриш због 400 шекела“, мислећи на новац који му је то вече Мајмонов син позајмио у стриптиз клубу.

Све ове истраге стварају велики притисак на премијера Израела и несумњиво утичу на динамику политичких процеса у држави. По тумачењу тиражних израелских медија, криза владајуће коалиције до које је дошло почетком 2018. је заправо представљала покушај самог Нетанјахуа да већ у том моменту изазове ванредне изборе, будући да су у то време и завршене прве полицијске истраге, како би предупредио званично подизање оптужница, али су реализацију тог плана спречили мањи коалициони партнери Ликуда, којима одржавање избора није одговарало.

Кључна особа, чије би деловање у наредним седмицама могло значајно утицати на ток изборне кампање, па и на саме резултате избора, јесте главни државни тужилац Израела Авихал Манделблит, који се због својих блиских веза из прошлости са премијером Нетанјахуом налази под посебном лупом јавности. Манделблит већ пуних годину дана одуговлачи са одлуком о подизању оптужница у „Случају 1.000“ и „Случају 2.000“ противу Нетанјахуа, упркос препорукама полицијских органа, али их уједно ни не одбацује. Један од могућих разлога за одлуку Нетанјахуа да ванредне изборе распише седам месеци пре редовног рока је и то да тужилац свакако не би могао издржати притисак под којим се налази до краја године. Заправо, тужилац Манделблит се налази у својеврсном „тамном вилајету“. По резултатима истраживања јавног мњења, подизање оптужнице противу Нетанјахуа би га могло коштати најмање четири посланичка мандата у новом сазиву Кнесета, што би увелико смањило његове шансе да окупи нову коалицију. Са друге стране, евентуална одлука тужиоца да одбаци оптужне предлоге, па и само даље одуговлачење, излаже и њега и Нетанјахуа жестоким критикама опозиције и шире јавности за међусобну повезаност, што би такође могло скупо коштати Ликуд на предстојећим изборима.

Поделе, савези, нова лица

Иако политичку сцену Израела одликује изразити вишепартизам, у коме су фракцијске поделе и формирање нових партија уобичајена појава, период од најаве одржавања ванредних избора крајем децембра је по брзини и интензитету којом се политичка комбинаторика одвија превазишао постојеће стандарде у Јеврејској држави.

Прва „жртва“ предизборних превирања била је највећа опозициона групација Ционистичка унија, која је у актуелном сазиву Кнесета имала 24 мандата, а коју су сачињавали лево оријентисани Лабуристи који су унутар коалиционе листе освојили 19 мандата и центристичка Хатнуа са пет. Коалиција се распала свега неколико дана након одлуке о одржавању ванредних избора, током телевизијског наступа лидера Лабуриста Авија Габаја, који је тиме изненадио како присталице, тако и добар део руководства обе партије. Разлог за овакву одлуку Габаја вероватно лежи у чињеници да се Лабуристи нису осећали комфорнo унутар коалиције коју су предводили. Наиме, иако значајно већа странка од Хатнуе, Лабуристичка партија је на известан начин била у сенци мањег партнера, пошто лидер Лабуриста, који је на чело странке дошао тек након избора 2015. године, није имао посланички мандат, па је заједнички посланички клуб у Кнесету предводила лидерка Хатнуе Ципи Ливни.

Овакав развој догађаја је оставио странку Хатнуа на ветрометини, будући да тешко могу самостално прескочити изборни праг, али са друге стране странка Ливнијеве представља пожељног коалиционог партнера за многе. Сами Лабуристи се упркос овом маневру налазе у  веома тешкој позицији и готово извесно ће остварити најслабији резултат од свог оснивања 1968, односно од самог оснивања Израела ако рачунамо конституенте чијим спајањем су данашњи Лабуристи настали, а број мандата њихових посланика у новом сазиву Кнесета би лако могао бити чак три пута мањи него у постојећем.

Непосредно по саопштавању одлуке о одржавању ванредних избора, дошло је и до раскола унутар Јеврејског дома, традиционалног партнера Нетанјаху овог Ликуда који окупља припаднике модерно-ортодоксног правца у јудаизму и снажно подржава изградњу јеврејских насеља на Западној обали. Наиме, лидер странке Нафтали Бенет је одлучио да са делом страначког руководства формира нову партију под именом Нова десница, а прикључило му се троје од осам посланика из постојећег сазива Кнесета. Сам Јеврејски дом се нашао у кризи и тек почетком фебруара је успео да изабере новог лидера странке, Рафија Переца, некадашњег главног рабина израелске војске и оца 12 деце. Сондаже јавног мњења упућују на то да би Нова десница могла лако поновити резултат Јеврејског дома са претходних избора у погледу броја посланичких мандата, али да би се и сам Јеврејски дом могао консолидовати и прескочити изборни праг.

Коначно, до поделе је дошло и унутар Заједничке листе, која окупља више политичких партија израелских Арапа и која је освојила респектабилних 13 мандата на претходним изборима. Из коалиције је иступила партија Таал, која је имала свега два посланика у Кнесету, а чија популарност је у међувремену значајно порасла међу Арапима у Израелу. Прве сондаже показују да би Заједничка листа и Таал збирно могле добити једнак број мандата и у новом сазиву Кнесета, али да би најмање половину од тога добила странка која је иступила из коалиције.

Међутим, од свих страначких и коалиционих раскола, далеко већу пометњу на политичкој сцени Израела је изазвало формирање и силовит старт странке Хосен Л’Израел коју је по расписивању ванредних парламентарних избора формирао некадашњи шеф генералштаба израелске војске Бени Ганц. Избегавајући поларизујуће теме, позиционирајући се на политички центар и фокусирајући се на војничку каријеру и харизму самог Ганца, прихвативши чак маслинасто-зелену боју као заштитни знак странке, Хосен Л’Израел је брзо испливао на друго место по популарности, одмах иза Нетанјахуовог Ликуда. Одличним потезом се показало укључивање партије Телем, коју такође предводи бивши начелник генералштаба израелске војске Моше Јалон, на заједничку коалициону листу, што је Ганцу по пројекцијама донело још неколико потенцијалних мандата, па би могао рачунати на избор чак 24 посланика у нови сазив Кнесета.

Своју партију под именом Гешер је формирала и Орли Леви-Абекасис, харизматична дугогодишња функционерка странке Израел Баитену Авигдора Либермана, иначе кћи некадашњег министра спољних послова Израела Давида Левија. Будући да је напустила посланички клуб Либерманове странке, Леви-Абекасис неће моћи да предводи листу своје странке на ванредним изборима, што додатно умањује ионако не превише велике шансе за самостални прелазак изборног прага. Са друге стране, Гешер представља занимљивог коалиционог партнера многим већим партијама, имајући у виду популарност и атипичан политички профил Леви-Абекасисове, која је дугогодишњу припадност изразито десној, секуларној и националистичкој Израел Баитену, оријентисаној ка Израелцима рођеним у Совјетском савезу, спојила са својим мароканским пореклом и превасходним ангажовањем на плану социјалних политика.

Секуларна центристичка странка ЈешАтид Јаира Лапида, која је пре годину дана представљала најозбиљнијег изазивача Нетанјахуовом Ликуду и чији се резултат пројектовао на преко 20 посланичких мандата, у последњим сондажама остварује знатно слабији резултат и тешко да може освојити више од 12 мандата. То је и разлог убрзане потраге Лапида за коалиционим аранжманом који би га могао вратити у трку за место премијера. По наводима израелске штампе, он је и понудио заједничку „цибзар листу“ Бенију Ганцу, на којој би кандидате наизменично давали ЈешАтид и Хосен Л’Израел, али је такав предлог по свему судећи одбијен. Добро решење би за ову странку могао представљати савез са партијом Хатнуа Ципи Ливни, али конкретнијих договора на том плану још увек нема.

Од преосталих парламентарних странака, две партије које репрезентују припаднике религиозне Хареди заједнице, Шас и Уједињена Тора, и које традиционално самостално наступају на изборима, би врло лако могле остварити резултат сличан оном на претходним изборима, а исто се може рећи и за левичарску странку Мерец. Проблеме са преласком изборног цензуса би могла имати центристичка чланица Нетанјахуове владајуће коалиције, странка Кулану коју предводи Моше Калон и која је на претходним изборима освојила чак 10 заступничких мандата у Кнесету, као и странка Израел Баитену Авигдора Либермана, која би се могла наћи изван парламента први пут од свог оснивања 1999. године. Поједине анкете шансу за прелазак цензуса дају и ванпарламентарној либертаријанској странци Зехут некадашњег функционера Ликуда Моше Феиглина, а након расписивања избора формирана је и странка која заступа интересе Јевреја етиопског порекла.

Рок за предају изборних листа истиче 21. фебруара и сасвим је извесно да ће се до тог рока формирати више предизборних коалиција, од којих неке и међу данас не тако изгледним партнерима.

Нетанјаху или Ганц?

Ипак, питање свих питања јесте то да ли ће након избора актуелни премијер Израела Бенјамин Нетанјаху успети да се избори за свој пети мандат на челу владе Израела и тиме по дужини премијерског стажа претекне и самог оснивача Израела, Давида Бен Гуриона. То у највећој мери зависи од резултата који ће остварити његова политичка странка Ликуд, али и од става његових традиционалних и других потенцијалних коалиционих партнера. По пројекцијама резултата које се готово свакодневно објављују, странка премијера Нетанјахуа би могла поправити свој резултат са избора одржаних 2015. године када је освојила 30 посланичких места барем за неколико мандата. Но, сам Нетанјаху се поред проблема које има са полицијским истрагама и могућношћу подизања оптужница суочава и са осетним отпором унутар сопствене странке.

Процес избора посланичких кандидата унутар Ликуда се обавља директним „примарним изборима“ на којима право гласа имају сви регистровани чланови странке, а распоред на кандидатској листи у највећој мери зависи од броја добијених гласова. Изјашњавање чланова Ликуда је спроведено 5. фебруара и на њему је учествовало 69.700 бирача. Резултати гласања су били изузетно неповољни за Нетанјахуа, будући да су њему блиски страначки функционери прошли прилично лоше, а да су прва четири места на листи заузели кандидати у најмању руку скептични према Нетанјахуовом лидерству. Посебан проблем за премијера Израела представља то што ће се на петом месту кандидатске листе наћи Гидеон Сар, некадашњи министар полиције и његов највећи унутар-страначки ривал, кога је Нетанјаху још у октобру оптужио за покушај страначког пуча и тајни договор са председником државе Рувеном Ривлином, по којем након избора мандат за састав владе председник не би поверио Нетанјахуу као лидеру Ликуда, већ Сару. Овакав исход унутар-страначких избора значи да Нетанјаху неће моћи да се ослони на чврсту подршку великог дела будућих посланика Ликуда, од којих би многи могли да замисле странку са другим лидером на челу, и који неће имати превише мотива да бране актуелног премијера.

Но, имајући у виду екстремну фрагментираност политичке сцене Израела, кључна битка ће се заправо водити за наклоност малих коалиционих партнера, будући да чак и у најбољем сценарију Ликуд тешко може освојити више од 35 посланичких мандата, док је за формирање владајуће коалиције потребан најмање 61 глас у Кнесету. Неке од мањих партнера Ликуд ће извесно морати да узме на своју листу, како њихови гласови не би остали расути испод изборног прага, док на сарадњу са другима рачуна у пост-изборном периоду. На њихов став би, међутим, могао утицати даљи развој полицијско-правосудних афера премијера, а у Израелу се још увек добро памти ситуација из 2008. године, када је премијер Ехуд Олмерт суочен са оптужницом за дела корупције поднео оставку прво на партијску, а потом и на државну функцију, након чега су коалициони партнери напустили савез са његовом Кадимом.

Као највећи ривал премијера Нетанјахуа на предстојећим изборима профилисао се Бени Ганц са својом новоформираном странком ХосенЛ’Израел. Мада су директни избори премијера у Израелу напуштени пре две деценије, истраживања јавног мњења редовно мере преферирани избор грађана и по том критеријуму Ганц се уз Нетанјахуа издваја испред Јаира Лапида и осталих политичких лидера као неко кога би грађани најрадије видели на челу владе. Међутим, иако најјача унутар опозиције, Ганцова странка не може појединачно гледано достићи резултат Ликуда. То заправо и не би морало бити пресудно за могућност окупљања владајуће коалиције, али ипак представља значајан психолошки моменат, па тиме и фактор у процесу привлачења коалиционих партнера, те не чуди велика агилност самог Ганца у покушајима за стварање што шире предизборне коалиције.

Евентуална коалиција између странака Бенија Ганца и Јаира Лапида би могла рачунати на неколико мандата више од Ликуда (28-36 за коалицију, према 26-33 за Ликуд), а „велика коалиција“ ове две странке, појачана Лабуристима и низом мањих странака опозиције, на чак 40 мандата у новом сазиву Кнесета. У намери да опкорачи многе традиционалне осе политичких подела у Израелу, па тако и ону која политички спектар дели на религиозни и секуларни део, Ганц је по наводима медија понудио улазак на своју листу чак и неким од странака Хареди заједнице, традиционалних партнера Ликуда, али је њихов пристанак условљен тиме да се не нађу у истој коалицији са радикално секуларном странком ЈешАтид Јаира Лапида.

Одређену улогу у изборном, као и пост-изборном процесу у Израелу ће имати и инострани фактор, мада та улога не би смела бити прецењена. У том кључу би се морали посматрати и наводи Белој кући блиске станице FoxNews, по којима је амерички државни врх практично већ завршио рад на изради велике стратегије за Блиски исток, али да она неће бити обзнањена пре ванредних избора у Израелу 9. априла. Централни део стратегије Вашингтона за Блиски исток свакако представља предлог решења израелско-палестинског конфликта, а уздржавање од објављивања њених детаља би се могло тумачити као вид подршке Нетанјахуу, који се иначе налази у блиским везама са многим кључним људима администрације Доналда Трампа.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања