Трибина “Српска трагедија и победа 1917. и 1918. године – залог српске културне баштине”

16/12/2016

Трибина “Српска трагедија и победа 1917. и 1918. године – залог српске културне баштине” биће одржана у уторак 20. децембра у 18 часова на “Трибини младих”. Аутор и предавач је мср Срђан Граовац.

“Најславнији дани српских победа у вртлогу „индустрије смрти“ Великог рата, најављени су победоносном трагедијом у васкрснућу српске војске на Крфу и у данима и месецима Битке на Кајмакчалану, дакле у периоду коме слободно можемо да наденемо име: „време када су српски титани ходили земљом“. Након победе на Кајмакчалану и ослобођења Битоља крајем 1916. године, Солунски фронт се усталио на котама пет километара северно од тог првог српског ослобођеног града након пораза из 1915. године. У српском сектору, линије фронта остале су углавном непромењене све до почетка септембра 1918. године, када је уследила победоносна кампања оружаних снага земаља Антанте у којој је и сам фронт пробијен. У свега 45 дана после пробоја Солунског фронта, незаустављиве српске снаге, муњевито су поразиле војске Централних сила и ослободиле целу територију своје, у ропству непоробљене и несаломљиве отаџбине. Сви снови о слободи и о дому који се налазио „Тамо далеко“, досањани су у часу ослобођења престонице Београда 1. новембра 1918. године. Епопеја страдња и васкрснућа српског етноса и његове државе, достојна какве античке драме или старозаветног предања, окончана је 1. децембра исте године, када је у Београду проглашено стварање Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца, односно када је у дело спроведен чин уједињења јужнословенских народа. Или је тим чином, епопеја добила само другачији наставак?! Стварање Југославије представљао је завршницу дуготрајног идеолошко-идејног, културолошког и, надасве, политичког процеса у настојањима делова политичких елита јужнословенских национа да све Јужне Словене „окупе под једним кровом“, у једној држави. Поменута настојања, у децембру 1914. године постала су и ратни циљ Краљевине Србије, а непосредни кораци у остваривању истог догодили су се у политичко-дипломатским превирањима на српској и југословенској „политичкој позорници“ (али и у светским оквирима) ратне 1917. и, посебно 1918. године. Достигнућа славних победа и ратног успеха српског народа из 1918. године, али и повесне цртице из мучних дана борбе наше политичке и војне елите да поменута достигнућа политички капитализују и државно-правно детерминишу у „руху“ будуће јединствене државе јужнословенских нација, трајно су уписана у фундаменте кода идентитетских карактеристика српског етничког колективитета. Међутим, ти „записи“ не представљају само духовну димензију памћења једног етноса, него су и веома материјалне природе, из које је наведена психо-метафизичка мера идентитета нације, уосталом и настала. Другим речима, сва сазнања и увек крхко памћење Колективитета о његовом краху и победи у Првом светском рату налазе се делом очувани, али и заштићени у бројним установама културе српског народа и државе Србије, па самим тим и у архивским, музејским и библиотечким збиркама и фондовима поменутих установа Града Новог Сада, као и у различитим колекцијама приватних лица. Суштаствену потребу свих Новосађана и уопште грађана Србије да поменуто национално и духовно благо очувамо за памћење поколења која још нису ни рођена, постижемо и мерама представљања тих артефаката националне прошлости широкој јавности наших суграђана. Начини заштите сећања на славне и трагичне дане Великог рата, представљају још једну тему раговора на предстојећој Трибини младих Културног центра Новог Сада.” Аутор

Фото: Милица Стојанац

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања