Трибина „Политичке активности Срба у Војводини од Аустроугарске нагодбе до Великокикиндске конференције“ биће одржана у петак 31. марта у 19 часова у Клубу „Трибина младих“ Културног центра Новог Сада. Аутор и предавач биће др Милош Савин, историчар.
Бечка аристократија, ослабљена због рата са Пруском, попустила је пред мађарским захтевима за већом самосталношћу Угарске, па је уместо дотадашњег Аустријског царства, Аустро-угарском нагодбом, 1867. створена федеративна Аустроугарска. Угарски сабор је 1868. донео Закон о народностима, који је дозволио Србима да самостално уређују своје црквене, школске и фондовске послове, али је одбио њихове захтеве за територијалном аутономијом. Законом је предвиђено постојање једне, недељиве, политичке мађарске,нације, којој би припадали сви становници Угарске. Специфичност овог закона је чињеница да га је управо Угарска влада непрекидно кршила, на штету народности. Усвајањем Милетићеве Основе програма за српску либерално-опозициону странку, на конференцији у Бечкереку, почетком 1869. формирана је Српска народна слободоумна странка. Бечкеречки програм, са изменама из 1872. је постао основа војвођанског опозиционог деловања у наредним деценијама. Српска народна слободоумна/либерална странка на челу са Милетићем је постала масовни, одушевљени, народни покрет војвођанских Срба. Бечкеречки програм је инсистирао на равноправности свих народа Угарске са мађарским народом, на већим грађанским и демократским слободама и залагао се за још већу самосталност Угарске него што је предвиђено нагодбом. По питању аутономије Војводине, програм је тражио покретање парламентарне дебате на државном нивоу о захтеву Благовештанског сабора, да Војводина буде територијална аутономија са сопственим органима. Бечкеречки програм је пропагирао панславизам и специјалне односе војвођанских Срба са Србијом. Српски клерикалци и конзервативци који су раније оптуживали Милетића за издају Аустрије, убрзо су нашли савезника управо у мађарској влади. На самом почетки деловања Слободоумне странке, српски клерик, архимандрит Герман Анђелић је уз подршку Угарских власти, покушао да формира српску умерену странку, са циљем да буде опозиција Милетићевом покрету.
Милетић и његови истомишљеници су имали огромна очекивања од Кнежевине Србије. Тражили су да Србија активном политиком издејствује ослобођење и уједињење српског народа који се налазио под Турцима у Старој Србији и Босни и Херцеговини. Главну препреку овом захтеву, Милетић је препознао управо у систему власти у Кнежевини Србији. Сматрао је да само модерна, демократска, либерална Србија, која поштује грађанска права може да испуни националну мисију. Милетић је посебно критиковао стварање култа династије на уштрб грађанских слобода, и несносну бирократију чија је једина сврха била очување апсолутне влати у Србији. Србијански режим је забранио Милетићу улазак у Србију, као и дистрибуцију Заставе. У Београду „људи наоружани буџама ишли су по јавним локалима и тукли Милетићеве присталице.“ Милетић је оптуживан за републиканство. Србијанска влада је финансирала штампање и поделу брошура, плаката и летака чији је циљ био да се, разним измишљотинама, оцрни његов лик. Након убиства србијанског Кнеза Михаила Обреновића 1868. београдски режим, али и српски клерикалци из Војводине оптуживали су Милетића да је саучесник и инспиратор овог убиства. Циљ ове конструкције је био да се од мађарских власти, које су свакако Милетића сматрале непријатељем, издејствује његова елиминација из јавности. Угарска влада је планирала хапшење вође војвођанских Срба, али је у томе оклевала страхујући од оружане побуне Шајкаша и Банаћана, граничара. Након укидања и потпуног разоружања Границе 1873. а у светлу избијања источне кризе, председник угарске владе Калман Тиса је постигао договор са бечким двором да угуши српски либерало-опозициони покрет у Војводини, хапшењем његовог вође. Због наводне велеиздаје Светозар Милетић је ухапшен лета 1876. а суђење, на коме ће његов бранилац Михаило Полит Десанчић побити све наводе оптужбе, почело је тек у септембру 1878. године. У овом монтираном процесу, суд је уважио изјаве лажних сведока и осудио Милетића на најстрожу робију, која је подразумевала сталну тортуру и боравак у самици. Након молби и петиција, које су противно вољи Светозара Милетића подношене, он је крајем 1879. пуштен на слободу у лошем физичком и психичком стању.
Остави коментар