Трибина „Либија – наслеђе Арапског пролећа“

23/04/2019

 Трибина „Либија – наслеђе Арапског пролећа“ одржана је у уторак, 23. априла, у клубу „Трибина младих“ Културног центра Новог Сада. Аутор и предавач био је Немања Старовић, историчар. Гост трибине био је др Нуредин Сурмани, представник Владе националног спаса из Либије.

Растрзана суровим грађанским ратом који ју је захватио у склопу ширег процеса, тзв. Арапског пролећа 2011. године, Либија до данашњег дана није успела да се конституише као јединствена политичка целина са функционалном централном влашћу.

Током априла ове године, генерал Калифа Хафтар покушао је да обједини читаву територију Либије под својом контролом. Тренутно, у бици за Триполи, чак две или три владе, које се међусобно не признају, претендују да представљају државу на спољном и на унутрашњем плану.

Старовић је на почетку подсетио да Држава Либија (званичан назив ове земље) има 7,2 милиона људи и номинални бруто друштвени производ од 7800 долара по глави становника. Оба показатеља су готово идентична као у Србији. Монета у Либији је либијски динар, који данас вреди 0,64 евра. У античко време, Либијом је називан читав север Африке.

– Данас је то држава у централном делу северноафричког подручја – подсетио је Старовић и додао да је од средине 16. века па до 1911. године подручје Либије било део Османског царства. Те године, 1911, избио је турско-италијански рат и Либија је доспела под италијанску окупацију. Заједно са Тунисом била је тзв. четврта обала велике Италије, а касније Британије.

Од 1951. Либија је била краљевина, све до Првосептембарске револуције 1969, када је на власт дошао Моамер ел Гадафи, који је водио државу до избијања рата у тој земљи 2011. године. У последњој деценији своје власти, Гадафи је кроз издашну финансијску помоћ, нарочито председничкој кампањи Саркозија Француској, покушавао да нормализује своју земљу у очима Запада. То, ипак, није могло да спречи револуцију.

Гост трибине др Сурмани обратио се присутнима на трибини на српском језику, подсетивши да је после Другог светског рата, када је Либија почела огромну производњу нафте, од тадашњег либијског краља Идриза Првог амерички представник затражио четвртину укупног либијског прихода од нафте, како би САД градиле инфраструктуру у Африци. Краљ је то одбио, па је уследио америчко-енглески војни удар у Либији.

– Гадафи је током своје владавине могао да нам обезбеди још боље услове за живот, али је 1970. године потписао уговор којим је фирмама дао концесију над нафтним пољима на 40 година. Либија је, истина, почела да се гради, али никада цео приход од нафте није завршавао у Централној либијској банци – рекао је др Сурмани и навео да се само у једној америчкој банци налази 948 милијарди долара из Либије.

После Гадафија, по речима др Сурманија, народ је живео боље, све док Французи, Американци и Енглези нису заметнули актуелни рат у тој земљи, и то између оних који су раније заједно ратовали против Гадафија. Исти тај Запад финансирао је и долазак исламиста који и данас пљачкају либијски народ.

    – Недавна офанзива генерала Хафтара на Триполи није успела. Он је, потом, био у Француској, па код Трампа у САД, и они су му дали рок да окупира Триполи што пре, али то није лако изводљиво – закључио је Сурмани.

 

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања