Tribina „Knez Pavle Karađorđević“

30/05/2017

Tribina „Knez Pavle Karađorđević“ biće održana u sredu, 31. maja u 19 časova u Klubu „Tribina mladih“ Kulturnog centra Novog Sada. Autor i predavač je msr Srđan Graovac, istoričar.

Aristokrata duha, aristokratski intelektualac, intelektualni aristokrata, tvorac čuvenog „Beograda tridesetih“, veliki državnik, političar, umetnik, umetnički kolekcionar, založnik i zatočnik „evropske kulture“ u Srbiji i Jugoslaviji između dva svetska rata, briljantni poliglota, diplomata, „čuvar mira“ i opstanka Jugoslavije, član vladarske dinastije, suprug, otac, ali i „oglašeni“, a danas „stidljivo rehabilitovani“ zločinac i „neprijatelj naroda“, sve su ovo opisi jedne ličnosti izvanrednih sposobnosti, ali čoveka zaboravljenog od sopstvenog naroda kome je služio do poslednjeg životnog daha. Možda bi rezime opisa turobnog života kneza Pavla Karađorđevića bilo najsvrsishodnije početi pismom njegovog prijatelja i saradnika Časlava Nikitovića. Pismo negdašnjeg ministra u Vladi Kraljevine Jugoslavije, Časlava Nikitivoća iz 1967. godine upućeno knezu Pavlu Karađorđeviću koji je u tom periodu, u statusu emigranta, živeo u Parizu, predstavlja prvoklasno svedočanstvo o životu srpske političke emigracije rasute po svetu nakon okončanja Drugog svetskog rata. Iz ovog obraćanja možemo da zaključimo da veze među nekadašnjim saradnicima, uprkos izgnanstvu u kom su živeli, nisu bile u potpunosti prekinute. Uočavamo, da oni međusobno održavaju lične i prijateljske odnose, ali i kontakte sa drugim uglednim Srbima u emigraciji. Naravno, prepoznajemo da ih je na okupu održavalo nešto više od poznanstva i privatnih interesa, a to je bila zajednička zabrinutost za sudbinu srpskog naroda u komunističkoj Jugoslaviji. Danas, proročki zvuče reči Časlava Nikitovića koji u tom pismu knezu Pavlu prenosi svoje viđenje katastrofalnog položaja srpskog naroda u Jugoslaviji, pri čemu predviđa svu onu tragediju koju će Srbi doživeti devedesetih godina XX veka. Posebno izdvaja tešku situaciju na Kosovu i Metohiji, ali i u Makedoniji, Bosni i Hercegovini i u Hrvatskoj. Bivši ministar bio je svestan da je u tom momentu Josip Broz Tito predstavljao glavnog kohezionog faktora „druge Jugoslavije“ i da će njegova smrt neminovo dovesti do raspada zemlje, ali je u isto vreme uočio činjenicu da srpske političke strukture u zemlji, za razliku od drugih, npr. hrvatskih ili slovenačkih, nemaju adekvatan odgovor na mogućnost pomenutog razvoja događa. Nikitović je u pismu zamolio kneza Pavla da se raspita u francuskim političkim krugovima o delovanju hrvatskih secesionista, kao i da putem sopstvenih ili „ličnih“ kontakata izvrši uticaj na krugove francuskih političkih i intelektualnih elita kako bi iste pokušale da zaštite srpske nacionalne interese u situaciji eventualnog raspada Jugoslavije. Sa današnje tačke gledišta, simptomatično je to da se ova prepiska vodi između dva nekadašnja značajna dužnosnika predratne Jugoslavije. Dakle, ličnosti koje su od strane novih vlastodržaca u Beogradu prokazani i osuđeni kao izdajnici i neprijatelji naroda, predstavnici političke i intelektualne elite čija je imovina bila konfiskovana, uz trajnu zabranu povratka u tu istu zemlju, samo nekoliko decenija kasnije, a uprkos ozbiljnim godinama svojih života i dalje se interesuju za afirmaciju nacionalnih i egzistencijalnih interesa sopstvene nacije. Uzevši u obzir date okolnosti nastanka pisma, postavljamo pitanje zbog čega se navedeni korespondenti i dalje interesuju za pomenuta pitanja na koja, uostalom gotovo i da nisu više mogli nikako da utiču? Odgovor je veoma jednostavan. Knez Pavle, Časlav Nikitović, Dragiša Cvetković i mnogi drugi predratni javni delatnici bili su deo tadašnje srpske nacionalne elite. Predstavljali su elitu koja je od obnove srpske državnosti decenijama mukotrpno stvarana, obrazovana na prestižnim domaćim i stranim školama i na taj način pripremana za obavljanje važnih delatničkih poslova u razvoju mlade srpske, a potom i jugoslovenske države. Upravo su navedene delatnike iz oblasti politike i kulture, posleratni komunistički revolucionari okarakterisali kao „velikosrpske hegemoniste“, „nacionaliste“, „izdajnike“, „neprijatelje“, „kvislinge“, „zločince“, da bi ih na tim osnovama besomučno progonili do kraja njihovih ovozemaljskih života. Ranije pomenute konkretne ličnosti i potpisi, bili su oni srećniji zatočnici srpske kulture, nauke, nacionalne politike i generalno rezultata svih nacionalnih uspeha, jer su na vreme pronašli spas u bekstvu iz sopstvene zemlje. Međutim, uprkos svemu, oni nisu mogli ostati nemi na sudbinu svog naroda, jer su između ostalog vaspitavani i u duhu odgovornosti prema državnim i nacionalnim interesima svog naroda. Suštinski, ovde leži razlog njihovog interesovanja za prilike u Jugoslaviji. Izgrađena nacionalna svest i osećaj odgovornosti nalagali su im da, bez obzira na teškoće u ličnim egzistencijalnim sudbinama i okolnostima, na prvom mestu vode računa o interesima sopstvene nacije i sopstvene države. Na taj način, delo ovih zatočnika i založnika sveukupnog razvitka srpske nacije i države ostalo je da živi i posle kraja njihovih ovozemaljskih života.

Ostavi komentar

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja