Слободан Јовановић и политичка модернизација Србије

query_builder

Слободан Јовановић и политичка модернизација Србије

Трибина „Слободан Јовановић и политичка модернизација Србије“ одржана је у понедељак, 11. децембра, у Клубу „Трибина младих“ Културног центра Новог Сада. Аутор и предавач био је проф. др Љубиша Деспотовић.

Политичка модернизација Србије одвијала се у контексту борбе за стицање националне независности и борбе за њен преображај у модерно грађанско друштво. У тим условима одиграли су се сви круцијални процеси политичке модернизације, као и борбе за проширење њених демократских капацитета.

Деспотовић је казао да се токови политичке модернизације Србије 19. века могу посматрати и у оквиру импресивног научног дела српског правника, политичара, историчара и књижевника Слободана Јовановића (Нови Сад, 1869 – Лондон, 1958).

Подсетивши да је реч о „првом Слободану“ у српској историји, аутор трибине нагласио је да је Јовановић био један од најученијих Срба и најзначајнијих мислилаца које је Србија имала у 20. веку. Оно што је владика Николај Велимировић био за Српску православну цркву и српску духовност, то је Слободан Јовановић представљао за српску друштвену мисао.

У импресивној биографији Јовановића забележено је да је био председник Српске краљевске академије, ректор Београдског универзитета, професор јавног права и декан Правног факултета у Београду. Током оба Балканска рата, 1912. и 1913. године, био је шеф прес бироа при Врховној команди Српске војске. Потом му је 1917. године додељено место у Министарству иностраних дела. Био је и експерт на Конференцији мира у Паризу 1919. године, теоретичар који је између 1932. и 1936. године објавио сабрана дела, као и председник Српског културног клуба (1937—1941).

У политику је ушао у позним годинама. После војног пуча 27. марта 1941. године, прихватио је дужност потпредседника у пучистичкој влади генерала Душана Симовића. После Другог светског рата, са владом је отишао у Лондон. Суђено му је пред Брозовим судом у одсуству, одузета су му грађанска права. Преминуо је у Лондону, у 90.години, као апатрид. Његове књиге биле су забрањене до 1990. године. Рехабилитован је 2007. године, а његови посмртни остаци пренети су у Београд 2011. године.

Деспотовић је истакао да политичка модернизација Србије није завршена у 19. веку, мада се мора признати да је у 20. век наша земља ушла као национално призната држава која је успела да изгради парламентарну демократију и устав који је био један од најдемократскијих устава тога времена. Тај устав, поред осталог, признао је опште право гласа.

Таква Србија закорачила је у 20. век, али је 1903. године уследило убиство краља Александра и краљице Драге Машин, затим Први и Други светски рат и Брозова Југославија у којој су, у доброј мери, разграђене тековине остварене у 19. веку.

По мишљењу Деспотовића, Србија у 21. веку и даље покушава да оствари процесе своје политичке модернизације. Није довољно преписати политичку конфигурацију модерних европских држава, већ то треба и живети и бранити. Како?

-Не политичким насиљем као што смо знали да радимо током 19. и 20. века, него оним што нам демократска политичка култура, људска права и слободе доносе и оним што је кодификовано нашим уставом. Имамо политичку елиту која такође лута и која није способна да прихвати одговорност да од Србије направи заиста пристојно друштво и да равноправно разговара са остатком Европе о томе да ли ћемо и под којим условима приступити некаквим интеграцијама у складу са нашим националним интересима – закључио је Деспотовић.

0Shares

Остави коментар

comment
Ваша имејл адреса неће бити јасно објављена. Поља која су обавезна обележена су са *
account_circle
email
language