Сава Владиславић Рагузински – творац руске дипломатије и лучоноша српске националне мисли

Tрибина „Сава Владиславић Рагузински – творац руске дипломатије и лучоноша српске националне мисли”, одржана је у понедељак 17. септембра у Клубу „Трибина младих” Културног центра Новог Сада. Аутор и предавач био је мср Срђан Граовац, историчар.

Најистакнутија личност у српској емигрантској популацији у Русији у време владавине Петра Великог, био је Сава Владиславић Рагузински или, како га је руска историографија упамтила, Сава Лукич Владиславич-Рагузински, односно гроф Рагузински (1668-1738).

 – Колико год волимо да се поносимо знаменитим прецима, не чинимо много да се успомена на њих сачува и пренесе. Мало је нас чуло за грофа Саву Владиславића Рагузинског, Херцеговца из Јасеника код Гацка, који је крајем 17. и почетком 18. века био један од најзначајнијих Срба тог времена – нагласио је Граовац на почетку трибине и изразио захвалност директору КЦНС Бојану Панаотовићу јер је омогућио да се у Клубу „Трибина младих” подсећа на знамените личности о које смо се огрешили заборавом.

 Oсим што је посредовао у чувеном Кјахтинском споразуму (разграничењу Русије и Kине), Сава Bладиславић је био значајан и за српско-рускe везe, које у различитим облицима трају још од средњег века, а које су појачане од времена владавине руског императора Петра Великог.

 – Рагузински је потекао са херцеговачког крша, а у Русију је допловио 1702. године. Успео је да се уздигне високо, до места саветника руског императора Петра Великог. Био је један од најутицајнијих људи у Русији у првој половини 18. века – рекао је Граовац.

Гроф Владиславић је, кад год му се указала прилика, моћном државнику Петру Великом скретао пажњу на положај Срба, упозоравајући цара и утицајно висoко племство да на Балкану, у турском ропству живи српски народ коме треба помоћи војно, политички али и на плану развоја културе.

– На неправедно заборављену историјску личност Саву Владиславића први је најпотпуније указао песник Јован Дучић, који је о овом великом и утицајном Србину годинама прикупљао грађу и написао књигу под насловом Један Србин дипломат на двору Петра Великог и Катарине Прве гроф Сава Владиславић, која је 1942. године, у време Другог светског рата, штампана у Питсбургу у Сједињеним Америчким Државама – казао је аутор трибине.

 У царском државном архиву, захваљујући утицају и интервенцијама Владиславића, архивску грађу која се тицала Срба почели су да воде засебно под називом Српска дела. До тада су се архивски документи о Србима водили као Грчка дела или чак Турска дела. Блискост Владиславића са Петром Великим и руским царским домом Србима је широм отворила врата руских државних и духовних институција, где су радо примани и где се слушала њихова реч и одакле им је пружана помоћ.

     Године 1738. гроф Сава Владиславић умро је на једном имању поред Санкт Петербурга. Почива у Благовештенској цркви у Лаври Александра Невског у Петрограду поред своје мајке. Пре неколико година подигнути су му споменици у Херцеговини и у Сремским Карловцима.

– Задужио је и Србију и Русију – закључио је Граовац на крају трибине.