Na „Tribini mladih“ Kulturnog centra Novog Sada u nedelju 17. aprila pesnik Milovan Mrkajić promovisao je svoju novu zbirku pesama „Pramen Sunca“. O pesniku i delu govorili su Viktor Škorić, književni kritičar i dr Draško Ređep. Pesme iz zbirke čitao je glumac Boško Petrov. Ceo događaj je upotpunjen muzičkom pratnjom profesorke Damjane Ćuk i Bilija Kinga.
– Sadržinske odlike ove zbirke su poezije eliptičnosti. Stihovi su kratki i šturi ali samo po spoljašnosti. Jer oni su jezgoroviti i napregnuti smislom. Mrkajić je jednostavan, rečit, veoma poetičan i teži savršenom skladu – istakao je Viktor Škorić
Autor zbirke se prisutnima predstavio čitanjem svojih pesama „Pravoslavlje“ i „24.03.1999.“ i kako je sam naglasio kroz poeziju najbolje iskazuje ono što misli i oseća.
Dr Draško Ređep je Milovana Mrkajića nazvao autentičnim pesnikom pred kojim je blistava budućnost.
-Mrkajić je oslušnuo oko sebe i u sebi ostvario dve panorame. Radi se o unutrašnjem bolu, o transferzali koja hodi u nama, a ne oko nas. Pred nama je autentičan pesnik, iz Banata, sa istočne strane – rekao je dr Ređep
OKRUNJENI ŠAPAT
Par detalja o knjizi „Pramen Sunca“ Milovana Mrkajića
U početku beše reč, no pre reči beše šapat; pretakanje misli nesigurnom linijom od pogleda do usne. U početku šapata stoji pesnik, i Milovan Mrkajić nam može biti živi svedok ove, naizgled vrludave, tvrdnje.
Jer, cela ova zbirka, mogla je biti rečena šapatom, čas kroz vetar (Vetrovi uporno/ Mumlaju laži/ Reč se laganim/ Šapatom mrvi), čas kroz mrki veo uspomena (Podmuklo ćute/ I reže na ponoć/U čojanom kaputu/ U krošnji mraka), ali ne uz jed i tamu, već uz jedan smiren, svestan postojanja uzdah.
Ničeg u ovom rukopisu nema suvišnog, ali, i tu treba obratiti posebnu pažnju, ničeg ni ne manjka. U zlatnom preseku onoga što treba reći, i onoga što treba ostaviti tišinama, Pramen Sunca koji pada na okrunjeni Milovanov šapat jeste ono najlepše što je ova zbirka spremna da nam podari.
Jedan veliki grčki pesnik, Janis Ricos, ostao je upamćen po tvrdnji da „Reč označava ono što bi da se prećuti“, i vlastite književne naklonosti me vode na to da pomislim da, toliko kasnije, drugi pesnik zamenom teza, oduzimanjem pojavama i predmetima njihovog svojstva i dodeljujući ga nečem drugom, tu prećutanost vešto oživljava i daje joj novu punoću (Bosim stazama/ Četa koraka/ U mestu maršira/… Kapi noći/ Mirišu na kišu). Stvarajući pometnju u onome što je uvreženo i stalno, igrajući se i pokazujući nam naličje stvarnosti, vraćajući sadašnjost na početak (Kraj torova prepunih gladi/ Gorak hleb se/ U žito sklupčao), Milovan, pomalo ironično, i sasvim svesno, odvaja prauzroke od posledica, i nas od zabluda.
Daću sebi slobodu, i zamoliti vas da mi je u startu otpišete na zanos, da primetim da je ova poezija u nekoj prepotopskoj vezi sa poezijom kakvu su iznedrili Vasko Popa ili Oskar Davičo, ali podvlačim da se ta veza provlači samo kroz izraz, siguran, neširok, skladan i ljubavno-ciničan. Nemoć je nemoć pred okovima tela, bol zbog nemogućnosti uviranja u drugu dušu, čežnja za jedinstvom, ali i pasivna patnja, puna spoznaje, zbog otisaka uspomena (Kao beleg/ Voljenog imena/ U koži/ Godovi vremena).
Naposletku, i to provejava kroz Mrkajićeva traganja, ostaje nada da ima slisla trajati, ima smisla biti deo celine, biti celina celine, davati se Nebu presečenom ravnicom i moru zaspalom na zemlji Banata, ima smisla ne plesati sa avetima već oko njih, u punoj spoznaji o tome ko smo i imati glas i hrabrost da podelimo svoju iskru sa tamom zaborava.
Sa zadovoljstvom preporučujem ovaj rukopis budućim čitaocima, da ih ogreje na tom putu ka sopstvenom svetlu, i ubeđena sam da ću se nekim stihovima vraćati sa raznih putanja, da oslušem još koji put zveket Milovanovog šapata.
Valentina S. Topalović
[youtube]https://www.youtube.com/watch?v=FP87hB_BaGE[/youtube]
Foto: Milica Stojanac
Ostavi komentar