ГЛАВНИ ПРОГРАМ:
СНП, Сцена: Пера Добриновић, 9. јун, у 19.30 часова
„Медеја“
Медеја је једна од најмистериознијих и најсложенијих жена драмског универзума, чија монументалност рађа бројне интерпретације и дубоке емоције код публике. Она је брутална, без простора за узмак, она никога не пушта унутра – ни глумце ни публику. Њена појава је сирова и прочишћујућа, попут ритуалног чина који излази изван образаца рационалног. Без обзира на то колико пута покушавамо да је потиснемо у заборав, она се увек изнова појављује. Путује кроз време, од антике до данас, носећи моћ свих оних жена које су искључене из заједнице и чији сукоб неизбежно мења животе свих, јер њихова снага делује као поремећај друштвене норме.
Својом Медејом двадесет првог века – бриљантном научницом Аном – Сајмон Стоун ствара стваран живот у препознатљивом савременом контексту успешне каријере и породичног окружења. Све су то улоге које би древни преци ових ликова могли играти и данас. Али испод обриса и површине савремене приче, која медицинског научника своди на статистику, а пацијента на део система, насилно продиру токови емоција, зависности и насиља. Они прате готово примитиван образац и ритам, вођени инстинктима који живе у нама и из којих на светлост излазе фундаментална питања стара колико и човечанство. Кроз насиље којем сведочимо на сцени, животи ликова уздижу модерни љубавни троугао на ниво архетипа и универзалног сукоба, јер љубав је у сржи свих подвига и ратова. Тиме се ствара материјал снажне, растуће тензије и брутално разоткривене представе која неизбежно оставља траг на души.
Ана улази у свет двадесет првог века који је већ у пламену, оптерећен изгорелим и одбаченим политичким, етичким и естетским кризама двадесетог века, напуштањем и насиљем. О овом свету пређених граница сведоче и појаве Ане/Медеје у монолозима Хајнера Милера, у којима оне постају осуде на пропаст и смрт – потврде колективног искуства. То је пејзаж у којем се лик више не креће, већ је постао материјалан. Као и у античком свету, за Милера је позориште – свет. Ана напушта тај свет, остављајући за собом још једно згариште са свим својим драгоценостима. Она реагује на свет који је брутализује, она то животно искуство помера и хладно уклања. Њено деловање усмерава наш поглед са ње и њених провокација ка нама самима и друштву које заједно стварамо.
Њено искуство постаје део универзалног питања о стању појединца чији је идентитет гажен насиљем и прагматизмом, у којем би свако, изложен сличном притиску и провокацији, могао осетити и поступити слично. Зато се ово чувено, застрашујуће лице Медеје и екстремни чин жене огледају у ономе што није одмах уочљиво из наше перспективе – у емпатији која настаје у тренутку када постанемо преступници, када нам маске склизну и када, изван механизма света, више не можемо да сакријемо свој бол, страх, бес или безнађе. У свету у којем нема победника, жена нарочито не може победити.
Весна Ђикановић
Копродукција Драме Словенског народног гледалишча Марибор са Дубровачким летњим играма и ХНК Вараждин
Сајмон Стоун, Хајнер Милер
Редитељ: Мартин Кушеј
ИГРАЈУ:
Ана (Медеја): ХЕЛЕНА МИНИЋ МАТАНИЋ
Лука (Jason): УЛИКС ФЕХМИУ
Клара: ЈУЛИЈА КЛАВЖАР
Медицинска сестра/приповедач: МАША ЖИЛАВЕЦ
Кристијан: ВЛАДИМИР ВЛАШКАЛИЋ
Борут: АЛЕШ ВАЛИЧ
Еди: ТВРТКО КОЛАР
Леон: ЈАН РЕНДИЋ
Превод и драматургија: Весна Ђикановић
Сценографкиња: Annette Murschetz
Сарадница за сценографију: Хана Рамујкић
Костимографкиња: Ана Савић Гецан
Композитор: Aki Traar
Аутор видеа: Tobias Jonas
Дизајнер светла: Весна Коларец
Асистент редитеља: Херберт Штогер
Асистент за костиме: Сузана Ренгео
Наставница хрватског језика: Инес Царовић
Инспицијент: Јернеј Јеровшек
Шаптач: Полонца Рајшп
ПРАТЕЋИ ПРОГРАМ:
СНП, Камерна сцена, 9. јун, у 20.30 часова
„Шовинистичка фарса“
Радослав Павловић
Трајање: 85 минута
Режија: Софија Ристић
Композитор: Данило Боричић
Играју: Ђорђе Пантовић, Никола Антонијевић, Петар Лазаревић Пеле и Софија Ристић.
Реч редитеља
Пред нама је прича о двојици пријатеља и колега, али и прича о једној земљи, једном сну, једној заблуди. На сцени се расправљају историчари, а заправо говоре векови, народи и илузије. Смех који разоткрива бол. Фарса која ослобађа истину. Ова представа је огледало нашег времена и подсетник да се историја понавља као у зачараном кругу. Иста плоча свира већ генерацијама. Оџвања питање – када ћемо је коначно угасити?
Остави коментар